Luna iz Kruševca je osetila poziv da se uputi na Ostrog: Tamo ju je monah uhvatio za ruku i pokazao čudo

Više od dvadeset godina je prošlo otkako je Luna, rodom iz Kruševca, spakovala kofere i sa svoje dvoje dece – blizancima – otisnula se u nepoznato. Napustila je dobro plaćen posao u gradskoj administraciji i započela novi život u Londonu. Iako se u međuvremenu snašla i stvorila dom daleko od Srbije, nikada nije zaboravila svoje korene.

Daleko od našeg Balkana, naše tradicije, naših običaja i religije, Luna živi pristojnim porodičnim životom. Međutim, njeno srce ostalo je na ovim prostorima. Posle 25 godina, osetila je poziv koji se ne odbija, spakovala kofere i uputila se na mesto koje je za nju ostalo svetionik kroz sve životne bure – manastir Ostrog.

"Na Ostrog ne ideš kad ti hoćeš, već kada budeš pozvan"

"Mnogo puta sam pokušavala da odem i preko agencija iz Srbije i preko agencija iz Londona, planirala sam i sa nekim ljudima. Ali, uverila sam se da se na Ostrog ide onda kada vas Sveti Vasilije pozove, to je živa istina. Nekoliko puta sam pokušavala, ali nisam uspela. A sada smo se oko puta dogovorile u jednom danu. Nas tri pitajteljice smo odlučile da odemo", ispričala je u svom vlogu na Jutjubu.

"Oduvek sam imala duboku povezanost sa tim mestom. Tri puta sam bila tamo sa decom. Tamo sam nalazila mir, snagu i odgovore. Međutim, poslednjih godina kao da mi nije bilo suđeno da se ponovo vratim", priča Luna.

Uprkos snažnoj želji da opet kroči pred mošti Svetog Vasilija Ostroškog, svaka ideja o putovanju bi se izjalovila. Planirala je unapred, tražila aranžmane preko agencija, dogovarala se sa prijateljima – ali bi uvek nešto iskrslo.

"Kao da su se vrata zatvarala svaki put kada bih pokušala. I onda sam shvatila – na Ostrog ne ideš kad ti hoćeš, već kada budeš pozvan."

Upravo taj poziv, kako ga Luna opisuje, stigao je kada ga je najmanje očekivala. U roku od jednog dana, zajedno sa dve prijateljice, organizovala je ceo put.

"Sve se sklopilo neverovatno lako. Kupile smo karte, rezervisale smeštaj, našle prevoz do manastira. Put je bio bez problema, kao da nas je neko vodio."

Monah ju je uhvatio za ruku i pokazao - čudo

Dolazak u manastirsko dvorište bio je, kaže, kao povratak kući.

"Nikada se ništa nije desilo na Ostrogu, iako su strašne krivine do manastira. Kada smo stigli u dvorište manastira, sav umor je nestao. Osetila sam neopisiv spokoj. Razgovor sa monahom nam je posebno značio. Sav teret koji sam osećala je nestao. Pomogao mi je da oslobodim dušu i ostavim iza sebe teret koji sam godinama nosila. Poseban utisak mi je ostavio momenat kad mi je monah rekao da u manastiru postoje rupe. Uzeo je moju ruku i ubacio u jednu od šupljina, a unutra je bila voda. Usred stene voda - pravo čudo".

U Ostrogu, kaže, vlada tišina koja ne pripada ovom svetu. Iako je gotovo uvek pun hodočasnika, oseća se mir i prisustvo nečeg višeg. Pravila oblačenja su stroga, ali puna poštovanja – žene treba da nose suknje i marame, muškarci duge pantalone i rukave. Vernici dolaze sa poklonima – hranom, vunenim čarapama, uljem. Mnogi donose predmete svojih najbližih koji ne mogu da dođu, ostavljaju ih pored svetih moštiju da prenoće i ponesu ih nazad svojim voljenima.

Jedno pravilo, duboko ukorenjeno u verovanju, glasi: iz manastira se ništa ne sme odneti – ni kamen, ni list. Ono što je dozvoljeno i sveto jeste poneti blagoslov – osvećenu vodu, ulje i mir u duši.

"Ostrogu se ne dolazi slučajno", kaže Luna. "Tamo dolaze oni kojima je srce otvoreno, koji tragaju za istinom i mirom. Sveti Vasilije bira trenutak kada si spreman. A kada te pozove – znaćeš."

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.