Bila sam u braku i živela u luksuzu - imala vozače, pomoćnice i vile. Onda sam se razvela i brojim svaki dinar

Godinama je živela u raskoši - među diplomatama, privatnim školama i luksuznim klubovima - da bi se, posle razvoda, našla u svakodnevnoj borbi za osnovne stvari. U tekstu koji sledi, novinarka Džejmi Siton iznosi priču o svom životu, ali i o nevidljivim granicama između privilegije i nesigurnosti. i. Njena ispovest otkriva koliko brzo sve može da se promeni, i koliko je teško zaboraviti svet u kojem si nekada pripadao

Prenosimo je u celosti:

"Od najranijeg detinjstva, živela sam u dve potpuno različite finansijske stvarnosti. I naučila sam jedno — mnogo je lakše navići se na to da imate novac nego na to da ga nemate.

Tokom prve predsedničke kampanje Baraka Obame 2008. godine, boravila sam s decom u Vašingtonu, kada sam dobila mejl od jednog visokorangiranog člana tima koji me je pozvao na prijem s kandidatom. Kad sam sutradan pričala s mužem, usput sam pomenula poziv i rekla da neću ići.

„Zašto ne?“ pitao je zbunjeno.

„Pa zato što košta 2.300 dolara!“

„Napiši ček“, odgovorio je kratko.

Veče kasnije, stajala sam u prvom redu među drugim donatorima, čekajući svoj red da se rukujem s budućim predsednikom. Kad je došao do mene, spomenula sam da sam za njega nedavno prikupila 10.000 dolara na donatorskom događaju koji smo organizovali u Bangkoku.

„Hvala — to je moj stari kraj“, rekao je nasmejano i produžio dalje. Naš susret je trajao oko pet sekundi — što me je koštalo oko 500 dolara po sekundi.

To su bile godine raskoši. Moj suprug je tada bio finansijski direktor banke na Tajlandu, a ja dopisnica časopisa Newsweek. Živeli smo u luksuznoj troetažnoj kući s bazenom, u privatnom naselju. Naša deca išla su u međunarodnu školu koja je imala tri bazena i bezbroj teniskih terena. Imala sam dve pomoćnice koje su kuvale, čistile i čuvale decu, i vozača koji me je tretirao kao rođenu ćerku.

Pre Tajlanda, proveli smo dve godine u Singapuru. Naš život bio je gotovo identičan — raskošan, privilegovan. Od kada smo se venčali u Južnoj Africi, to su bile prve godine kada smo imali „pravi“ novac — i znali smo kako da ga trošimo. Živeli smo u stanu sa privatnim liftom, belim mermernim podovima i pogledom na elitni deo grada.

Ali sve to sada deluje kao neki drugi život.

Godine 2011. odlučili smo da se vratimo u SAD, jer smo brinuli da deca rastu u „eks-pat mehuru“ i da će postati razmažena. Želeli smo da imaju „normalno“ detinjstvo. Godinu dana kasnije, moj muž me je ostavio zbog trudne devojke.

On sada živi na Menhetnu sa svojom novom porodicom. Ja s decom živim u porodičnoj kući u malom gradiću u Nju Hempširu. Deca idu u istu državnu školu koju sam i ja završila, i srećni smo — relativno govoreći. Ali moj svakodnevni život sada izgleda potpuno drugačije: radim kao freelance novinarka, pokušavajući da spojim kraj s krajem. Pišem tekstove da bih nadoknadila razliku između onoga što dobijam od bivšeg muža i mesečnih troškova. Dešava se da ne mogu da idem u prodavnicu dok ne dobijem honorar.

Moji bliski prijatelji znaju za moju novu realnost i imaju razumevanje, ali osećam da više ne pripadamo istom svetu. Nije lako razgovarati s nekim o problemima dok oni pričaju o iznajmljivanju njihove druge kuće vredne milion dolara, dok se prisećam kako su mi deca prošle zime ustajala u hladnoj kući jer nisam mogla da platim grejanje.

Pet godina nakon razvoda, i dalje me izjeda gorčina. U 52. godini, nisam zamišljala da ću strahovati od finansijske nesigurnosti. I dok se borim sa sopstvenim brigama, dodatno me opterećuju i događaji u zemlji — politički haos, nasilje, krize. U takvom kontekstu, moje muke deluju trivijalno, i svesna sam koliko sam i dalje privilegovana. Ali i dalje tugujem za životom koji su moja deca i ja izgubili.

Odrasla sam u paralelnim svetovima. Posle razvoda mojih roditelja, živela sam s majkom koja je jedva spajala kraj s krajem, dok nas je otac vodio privatnim avionom do Bahama, gde nas je čekala njegova jahta. Naučila sam da izgledam kao da imam novac, čak i kad ga nisam imala. U srednjoj školi sam čistila kuće kako bih mogla da nosim iste markirane stvari kao i drugarice. U Bostonu sam sama finansirala fakultet, u jednom periodu čak bila beskućnik. Spavala sam u studentskom domu, u zamenu za čišćenje.

Ipak, nisam sebe videla kao siromašnu. Znala sam kome želim da pripadam i bila odlučna da se u taj svet vratim.

U Južnoj Africi sam upoznala muža. On je bio uspešan mladi računovođa, ja dopisnica koja je često gladovala. Ali volim da mislim da mi nije smetala oskudica, jer sam živela svoj san. Nakon rođenja naše ćerke preselili smo se u naselje gd ežive bogate porodice. Muževi su bili bankari ili naslednici, žene bivše karijeristkinje. U tom svetu sam uvek bila pomalo nesigurna zbog naše „skromne“ kuće i moje garderobe. Ali nisam mogla da zamislim da ne radim. Taj osećaj kontrole, makar i simboličan, bio mi je neophodan.

Kada je muž dobio ponudu za posao u Singapuru, osećali smo se kao da smo dobili na lutriji. Živeli smo luksuzno, bez briga. Čak mi je predlagao da ne radim, da dane provodim na bazenu Američkog kluba — kao druge eks-pat supruge. Ipak, želela sam svoj novac, pa sam pisala za lokalni časopis i pokrenula mali biznis sa uvozom cipela.

U tim godinama sam se prvi put istinski osećala kao da pripadam svetu u kojem sam uvek želela da budem. Tek sada shvatam da je to samopouzdanje proisticalo isključivo iz novca i društvenog statusa — koje mi je, zapravo, omogućio moj muž.

Ali sve je nestalo u jednom danu. Kad mi je rekao da odlazi, instinktivno sam prešla u režim preživljavanja. Otvorila sam svoj račun u banci, našla privremeni posao kao urednica, i iako sam svakog dana plakala u kancelarijskom toaletu, uspela sam da zaradim nešto svog novca. Bilo je to od presudne važnosti za moj osećaj kontrole.

Razvod je trajao gotovo četiri godine. Iako sam na sudu tražila podršku, istina je da u Nju Hempširu alimentacija ima ograničeno trajanje, a moj muž je u međuvremenu imao i drugo dete i nižu platu. Na kraju sam morala da se preselim u manju kuću i znatno smanjim troškove. Ali i dalje, prema dogovoru, moram da zaradim oko 2.000 dolara mesečno. Svaki mesec je trka da obezbedim dovoljno poslova. I stalno me progoni misao da će pomoć jednog dana potpuno prestati.

Ponovo živim u paralelnim stvarnostima — kao nekad u detinjstvu. Nedavno nas je prijateljica pozvala na letovanje na Bahamima. Smeštaj nismo plaćali, ali sve ostalo jesmo, i bila sam u stalnom grču. Jedne večeri, kad sam poželela da platim večeru u znak zahvalnosti, skoro sam doživela napad panike dok sam pružala kreditnu karticu. Sledeće godine sam morala da odbijem poziv.

Kada sam imala novac, nikada nisam razmišljala o njemu. Bio je tu — jednostavno. Sada pratim svaki dinar, često se odričem malih stvari. Nedavno nisam otišla da pogledam prijatelja u predstavi jer nisam imala 20 dolara za kartu. Bojim se da mi neće poverovati — jer „svako ima 20 dolara“ u njegovom svetu. On me i dalje vidi kao deo tog sveta.

Volela bih da mogu da kažem da sam naučila neku veliku životnu lekciju — da novac ne donosi sreću, da sada živim autentičnije i nezavisnije. To bi bilo lepo. Ali istina je — mrzim što nemam novac. Zabrinutost zbog računa i preživljavanja oduzima prostor za bilo šta drugo. Novac ne kupuje sreću, ali kupuje sigurnost, a sigurnost je temelj sreće.

Ne želim svog muža nazad, ali često poželim svoj stari život. Kada deca vide slike porodica s kojima su odrasli kako letuju u luksuznim hotelima, znam da im nije krivo zbog luksuza — već zbog toga što su te porodice još uvek zajedno. Sve tri bismo dale svaki cent koji smo ikada imale samo da to ponovo imamo", zaključuje ona.

(Ona.rs/BuzzFeedNews)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.