Imala je "najtužnije oči" Jugoslavije: Laušević je obožavao, jedna strašna noć u autu ZALEDILA JE ZEMLJU

Bila je mlada glumica s očima koje su govorile više od reči. Njeno lice su znali svi - cela Jugoslavija pamtila je njen pogled. Kažu da je bio pun bola, i pre nego što je život to zaista potvrdio.

Merima Isaković nije bila samo lice sa ekrana. Bila je nežna, tiha snaga u krhkom telu, ona vrsta lepote koja ostaje u pamćenju. A onda je život od nje tražio mnogo više nego što traži od većine. I ona je, kako to samo veliki ljudi umeju - ustala.

Veza sa Lauševićem, prijateljstvo koje je negovala do njegove smrti

Rođena 1959. godine u Zemunu, Merima je bila dete koje je rano znalo šta želi. Sa samo 17 godina, kao najmlađa kandidatkinja, upisuje glumu u klasi čuvene profesorke Ognjenke Milićević, a završava kod Milenka Maričića. Njeni prijatelji sa klase - Žarko Laušević, Enver Petrovci, Boris Komnenić - ostali su deo njenog života zauvek. Sa Žarkom je, pričala je kasnije, imala posebnu vezu: duboku, nežnu, ali nikada ljubavnu.

Već sa 18 godina osvaja publiku u filmu "Ljubav i bijes", a zatim i nagradu u Nišu za debitantsku ulogu. Potom dolazi najznačajnija uloga u njenoj karijeri  "Jovana Lukina", film Živka Nikolića koji je mnogi i danas pamte po njoj.

Za par sekundi život se promenio zauvek

Na vrhuncu slave, Merimin život zauvek se promenio. Tog dana, vraćala se sa prijateljima u svom fići, dok je planirala sasvim obične, mlade stvari - recitaciju, druženje, večernji izlazak.

Ali život ne bira trenutke.

"Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim", prisećala se svojevremeno Merima.

"Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani... To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole. S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom Armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede.

On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje. Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala Bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna", ispričala je glumica za "Story".

Nikada više nije zakoračila

U danima posle nesreće, kada bi neko drugi možda pao u očaj, Merima je odlučila da bude zahvalna. Zahvalna što je preživela. Zahvalna što ima noge – iako ih više ne može pomerati.

"Nikada nisam bila depresivna", govorila je, "Nisam znala kako ću sesti, kako disati, kako zadržati osnovne funkcije tela, ali znala sam da neću odustati."

Lekarska greška tokom operacije dodatno je pogoršala stanje. Lečila se kasnije u Rusiji, Ukrajini, Kini. Tražila je odgovore, tražila sebe i pronalazila.

Tražila je novi život

U Kini, tokom jedne od rehabilitacija, upoznaje Vladimira, budućeg supruga. Dobijaju sina, kojeg naziva Mido. Ipak, brak se kasnije završava. Još jedan rastanak, još jedna životna lekcija. Do 1996. godine živi u Beogradu, a zatim se seli na Novi Zeland, pa u Australiju. U novom svetu, uči da diše drugačije. Postaje profesorka kliničke psihologije, pomaže drugima da razumeju sebe, da prebole, da prežive. Jer ona zna kako je to.

Jugoslovenska duša

Bez obzira na kilometre, godine, kontinente, Merima nikada nije otišla iz onog sveta kome je pripadala.

"Gde god da živim, ja sam Jugoslovenka. Moja domovina možda više ne nosi to ime, ali ja ga nosim u sebi."

To je Merima,  žena koja je izgubila pokret, ali nikada dostojanstvo. Koja je izgubila mladalačke snove, ali pronašla smisao. Žena koja je, uprkos svemu, nastavila da voli život. Tiho, dostojanstveno, bez buke - baš kao što je i živela.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.