Užas u porodilištu: "Moja majka je pretrpela torturu, a brat je preminuo iste večeri"

Ne postoje fotografije mog brata. Niko se ne seća kako je izgledao ili kakvu je ličnost imao. Nije bio sa nama dovoljno dugo da stvori uspomene. Ipak, njegov kratak život i tragična smrt zauvek su ostavili trag u srcu naše majke. Ona je pokušavala da sakrije bol zbog njegovog gubitka, ali i istinu o njegovoj tragičnoj i nepotrebnoj smrti — koju bih zapravo nazvao ubistvom iz nehata — skrivala je decenijama.

Priča koju je svima ispričano bila je da je Po, neobjašnjivo, udahnuo veliku količinu „porođajnih tečnosti“ tokom porođaja. Te tečnosti su zapušile njegova mala pluća i on je preminuo manje od sedam sati nakon dolaska na svet. To je delovalo kao neuobičajena porođajna povreda, ali ispostavilo se da je bilo mnogo više od toga.

Kao najmlađe dete mojih roditelja, sećam se da sam svake godine na Zadušnice išla sa njima na groblje da položimo cveće na grobove Pola i Džonija, još jednog starijeg brata kojeg nikada nisam upoznao. Tragično, Džoni, koji je rođen četiri godine nakon Pola, umro je sa dve godine zbog respiratorne infekcije.

Jedina živa sestra bila mi je starija sestra, prvo dete naših roditelja, koja je bila 14 godina starija od mene. Udala se i zasnovala svoju porodicu dok sam ja još bila mala, ostavljajući me da često razmišljam kako bi život bio da sam odrastala sa jednim ili oba brata. Tokom tih godina, Polova smrt ostala je obavijena misterijom. Nisam postavljala pitanja i nisam saznala ništa novo o njemu sve do srednje škole.

Ne sećam se tačnog datuma kada mi je majka ispričala užasni incident od pre 25 godina, ali sumnjam da je to bilo 8. oktobra, na godišnjicu Polovog rođenja… i smrti.

Sela sam za kuhinjski sto i čitala časopis kada je mama naglo prekinula pripremu večere i počela da priča priču koja je zvučala kao iz jezivog horor romana. Šokirana sam slušala dok je hladnokrvno i iznošenjem činjenica objasnila zašto je život njenog prvog sina završio samo nekoliko sati nakon što je započeo.

Mama je imala 28 godina 1952. godine i, budući da je Pol bio njeno drugo dete, znala je kako bi porođaj trebao da teče. Kada su počeli trudovi, tata ju je odveo u bolnicu. Sva četiri majčina deteta rođena su brzo, ali Pol je imao nesreću da dođe rano popodne, dok je porodični lekar primao pacijente i imao problema da napusti kancelariju da bi prisustvovao porođaju.

U toj maloj bolnici, dugo pre nego što su očevi smeli u salu za porođaj, majka je bila sama sa paničnom medicinskom sestrom koja nije bila spremna za rad u porodilištu. Dok je mama jaukala od jakih trudova, sestra je vrištala: „Vaš doktor nije ovde! Ne možete roditi to dete sada!“

Majka je gledala u daljinu dok je govorila sestri da beba dolazi. U tom trenutku, sestra je iz naizgled saosećajnog medicinskog radnika prešla u ludog napadača koji je učinio nezamislivo. Uhvatila je maminu desnu butinu, prisilno je prebacila preko leve i zatim sela na obe njene noge, koristeći težinu da spreči bebu da prođe kroz porođajni kanal. Mama je pokušavala da je odgurne, ali u snažnim kontrakcijama nije mogla da se suprotstavi ženi.

Minutima kasnije, lekar je konačno stigao i porodio bebu, ali bilo je prekasno. Moj brat je pretrpeo fatalne povrede.

U satima i danima koji su usledili, roditelji su ispričali doktoru i osoblju šta je ta izopačena sestra učinila, ali njihovo ogorčenje naišlo je na gluvo uvo. Niko nije verovao da bi sestra učinila tako gnusan čin — ali ona je učinila.

Nedavno sam dobila izveštaj iz knjige umrlih, i to je otkrilo zapanjujuću činjenicu. Već sam znala da je bio rođen u 13:16, a preminuo istog dana u 20 sati od „atelektaze pluća – kongestija“, što znači da plućni mehurići nisu mogli da se naduvaju zbog zapušenosti izazvane udisanjem porođajnih tečnosti. Međutim, smrtovnica je otkrila još jedno „značajno stanje“ opisano kao „pucanje jetre“, činjenicu za koju verujem da roditelji nikada nisu saznali. Srce mi je potonulo shvatajući da ovaj grozan detalj dodatno naglašava pokušaj sestre da spreči majku da rodi sina.

Način na koji su mama i beba tretirani je srceparajući, a nezapamćeno je i neoprastivo da ovakva smrt ostane zaboravljena.

Nažalost, iskustvo moje majke nije bio izolovan incident. Dok većina mama nije doživela ovakvu vrstu zlostavljanja, izveštaj američkog CDC-a iz avgusta 2023. pokazuje da je 20% ispitanica reklo da su doživele loše postupanje od strane zdravstvenih radnika tokom trudnoće i porođaja. Česte vrste zlostavljanja uključuju vikanje, primoravanje na neželjeni tretman i pretnje uskraćivanjem nege.

Studija Kolumbija univerziteta iz aprila 2024. dala je slične rezultate: više od jednog od osmoro roditelja koji su imali živo rođenje prijavilo je loše postupanje tokom porođaja. Najugroženije grupe su neoženjeni, osobe bez osiguranja ili sa javnim osiguranjem, i LGBTQ osobe.

Takvi incidenti mogu proganjati traumatizovane roditelje tokom celog života. Moja mama je često bila duboko depresivna ili ljuta tokom mog detinjstva. Tata i ja smo se šalili da je „vatrena crvenokosa“ da objasnimo njen bes, ali sada shvatam da njena nemoć da spasi oba sina — i nepravda koju nije mogla da postigne za Paula — čini da je bila i očajna i besna. Kako ne bi bila?

Nažalost, nakon što mi je mama otkrila svoju užasnu priču 1977. godine, više nikada nismo o tome razgovarali. Bila sam premlada i nisam znala kako da otvorim tu temu, iako sam kasnije pitala oca. Tata je potvrdio sve, dodajući da je mama želela da tuži bolnicu, ali da ju je on ubedio da odustane. Nisu imali novca za advokata, a tužba „ne bi vratila bebu“, rekao je tata.

Zapanjujuće, sestra je nastavila da radi u bolnici uprkos ulozi u Polovoj smrti. Kada se Džoni rodio četiri godine kasnije, pojavila se da pita roditelje koje ime da upiše na njegovu smrtovnicu.

„Tvoja majka je poludela! Zahtevala je da ta žena napusti sobu i drži se dalje od Džonija“, prisećao se tata. „Bila je toliko besna da sam se plašio da je neće sedirati i vezati.“

Godine 2020. sestra i ja smo razgovarale o staroj Bibliji iz majčine porodice. Spomenula je da mama nikada nije unela Polove podatke u porodične stranice — verovatno zato što bi to bilo previše bolno. Rekla sam joj: „Treba da zapišeš datum rođenja i smrti Pola. Možda bi imao dug život da nije bilo neverovatnih postupaka lude sestre.“

„Kako to misliš?“ upitala je sestra.

Bio je šokiran. Kako moja jedina živa sestra još nije znala celu priču o Polovoj smrti? Shvatila sam da je imala samo šest godina kada je mama bila trudna, i da je prošlo 25 godina pre nego što je mama imala hrabrosti da govori o bolu gubitka. Tako sam joj prenela sve što sam znala o nasilju koje je oduzelo našeg najstarijeg brata.

Taj razgovor naveo me je da razmislim o pisanju o porodičnoj tragediji, ali sam odlagala dok nisam neočekivano naišla na Paulovu originalnu bolničku potvrdu o rođenju među starim porodičnim fotografijama. Kada sam raširila krhki papir, dodirnula sam po prvi put jedini fizički trag njegovog života — oba njegova mala otiska stopala, otisnuta ljubičastom tintom.

Paul je zaslužio više od šapata tajne. Bio je zdravo dete čija je budućnost neoprezno uništena od strane nemarnog zdravstvenog radnika. Deljenjem priče o njemu i našoj porodici, nadam se da ću podstaći više istraživanja i razgovora o zlostavljanju pacijenata tokom porođaja. Ne mogu vratiti Pola — niti umiriti majčin bol — ali konačno sam podelila njihovu priču.

(Ona.rs/Huffpost)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.