Imala sam 19, izgubila oca i počela da kradem - pravila sam svoja pravila za zločin

Gledala sam u muškarca iz Bangladeša, ubeđena da ću završiti u zatvoru zbog pakovanja crnog čipkastog donjeg veša vrednog manje od pet funti.

Prvi i jedini put kada su me uhvatili u krađi desio se u prostoriji dva sprata ispod užurbanog Marble Archa u Londonu. Nisam se ni potrudila da pakovanje sakrijem u ranac ili ispod majice. Držala sam ga u istoj ruci u kojoj i telefon, ispravila leđa i nasmejala se obezbeđenju dok sam izlazila iz Primarka, sigurna da ću i ovog puta proći nekažnjeno.

Sve je počelo bezazleno. Bila sam studentkinja u jednom od najskupljih gradova sveta, izbegavala sam plaćanje autobusa da bih sitniš trošila na pivo i ulaz u klubove. Kuća u kojoj sam živela sa četiri cimerke bila je zatrpana prljavim čašama i čašicama koje smo krile pod jaknama kada bismo izlazile iz restorana i pabova. Na samouslužnim kasama poturala sam avokado u kesu bez plaćanja, ponavljajući slogan: „Živi bolje za manje.“

Ubrzo sam ukrala nešto vrednije – šareni kardigan iz Urban Outfittersa. Glas u mojoj glavi, moj ali stran, govorio je: Uzmi ga. Zaslužuješ ovo. Ugrabila sam ga i izašla iz radnje bez griže savesti.

Odrasla sam u Libanu, gde islam određuje šta je greh. Nisam bila praktična vernica, ali sam znala da je krađa smrtni prestup. Umesto osećaja krivice, u meni je tinjao ponos – prvi put od očeve smrti.

Vest da je preminuo saznala sam preko Fejsbuka. Imala sam samo 19 godina. Od tada sam, baš kao što je on imao svoja pravila za zdrav život, smislila svoja pravila za krađu: nikad od malih radnji, uvek uzeti i za sebe i za beskućnika, glumiti razgovor sa majkom dok kradem. Krađa je postala moj način da ponovo osetim kontrolu, da povratim moć koju mi je bol oduzeo.

Uzimala sam odeću, hranu, pa čak i nakit. Moji prijatelji su se šalili da podižem troškove sprečavanja krađa velikih lanaca. Meni je to bio podsetnik da i dalje mogu dobiti ono što želim od sveta.

Ali iza svega je stajala tuga – sirova, neutešna, ogromna. Bila sam dete koje je izgubilo oca prerano i nije imalo alat da se s tim izbori.

Kada me obezbeđenje uhvatilo sa paketom donjeg veša, okrenuli su moj ranac i pronašli i očevu brojanicu. Fotografisali su moju ličnu kartu i dozvolu boravka. Osećala sam se kao kriminalac, ali i kao dete koje se bori da preživi.

Tog dana pustili su me da odem. Izašla sam napolje i sunce se probilo kroz oblake – kao znak da je otac i dalje tu, da me posmatra.

Ubrzo posle toga poklonila sam sve što sam ukrala – osim kardigana. On je ostao kao podsetnik na to koliko nas gubitak može naterati da zalutamo, ali i da rastemo. Naučila sam da bol ne možeš sakriti, možeš je samo naučiti da nosiš – pa makar i praznih ruku, s rukama vezanim iza leđa.

(Ona.rs/Cosmopolitan)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.