Staro dobrinačko dvorište, bundeve i život kakav se nekad živeo na selu: Jelena i kafu i rakiju pije natenane

U ravnici, gde se zemlja u jesen umiri pod maglom, a šorovi zamirišu na pečenu bundevu, stara sela čuvaju svoje priče kao što se nekada čuvalo žito – u zlu ne trebalo. Ima tu i ratova i junaka, starih kuća, seoskih vašara, prvih ljubavi sa igranki i ljudi koji su celoga veka znali šta znači živeti od zemlje.

Takvi su Dobrinci.

Da se ne zaboravi, a da se nastavi

Selo nedaleko od Rume danas ima oko 1.400 stanovnika, asfaltirane i osvetljene ulice, školu, vrtić, poštu, ambulantu, prodavnice, gasovod i sve ono što jedno savremeno selo čini živim. Nekada su, međutim, Dobrinci bili nešto sasvim drugo. Do početka 19. veka jesu važili za jedno od najvećih naselja u Sremu, ali i njihovi žitelji ostavljali su trag u burnim godinama srpske istorije.

Kako se nekada živelo u Dobrincima, a kako se danas radi i domaćinuje, pogledajte u našem videu. Jelena, njen tata Vladimir i komšinica Rajka zbore vam o tome kako selo diše, šale se na Jelenin račun, a Sremice vam pokazuju šta sve umeju da zgotove od bundeve.

O takvim ljudima i vremenima najlakše se govori uz stare fotografije. Na njima nema mnogo objašnjenja, ali zato ima lica, avlija, zaprežnih kola, radnih ruku i dece koja su odavno odrasla. Fotografija ume da sačuva ono što čovek misli da će zauvek pamtiti.

U Dobrincima danas odrastaju neka nova deca. Osnovnu školu pohađa i do 70 učenika, a približno toliko mališana ima i u vrtiću. Ko se u vreme velikog odmora nađe u blizini škole, ne mora mnogo da razmišlja o tome da li selo živi – dovoljno je decu da čuje.

Igranke su prošle, zemlja je ostala

Selo se promenilo, kao što se promenio i život u njemu. Mladi uglavnom odlaze u Rumu zbog školovanja, izlazaka i drugih sadržaja, mada se i danas može videti društvo koje se uveče okuplja na ulicama. Nekada je bilo dovoljno otići do tzv. Doma kulture. Subotom su se održavale igranke i tu se – između muzike i plesa – znalo ko se kome dopada.

Danas Dobrinci izgledaju nešto drugačije, ali poljoprivreda je i dalje važna, te selo ostaje poznato po bostanu koliko i po dobroj, masnoj, domaćinskoj hrani kakva se u Sremu oduvek cenila. Stoga, iz spoja zemlje, porodice i tradicije izrasla je jedna priča koja je poslednjih godina počela da privlači ljude i izvan sela.

Zove se „Bundevica“.

Što je deda zasadio, unuka je sačuvala

Seosko-turističko domaćinstvo u Dobrincima stvarno nije samo još jedna tačka na mapi opštine Ruma.

Jelena Radovac Narančić nije morala da izmišlja selo da bi ga ponudila gostima. Imala je ono što je za seoski turizam najvrednije – porodično dvorište, staru kotobanju, voćnjak, njive i uspomene. Nasledivši stambeni objekat iz sedamdesetih i više od dve decenije dugu porodičnu lozu uzgoja bundeva, Jelena je udahnula novi život dedovini.

„Dobrinci su lubeničarski kraj, a deda Vlada se zbog velike ljubavi prema bundevi opredelio baš za njihov uzgoj“, objašnjava Jelena. „Bilo je od toga i koristi, od bundeve se prave džemovi, pirei, sokovi, kao i deda Vladina rakija. Od njega sam preuzela i proizvodnju i ljubav prema velikim narandžastim lepoticama koje ovo domaćinstvo gaji na četiri jutra, a najviše muskatnu tikvu.“

Domaćinstvo posetiocima nudi šest pažljivo prilagođenih ležajeva za sve koji traže beg od gradske vreve. Gosti ovde ne sede skrštenih ruku. Svi zainteresovani mogu da zasuču rukave i u majskom sejanju ili septembarskom branju bundeva, okopavanju zemlje, košenju trave, te radovima u voćnjaku. Jelena zimnicu pravi bez trunke konzervansa, ručno po starinskim recepturama, a posebnu radost joj donosi njeno umeće mešenja pogače i kuvanja slatkog.

Kotobanja pamti neka druga vremena

Srce imanja, ono što svakom prolazniku zastane u grlu od miline, jeste stara kotobanja sa drvenom terasom i podrumom u kojem su se nekada čuvali plemenito vino i ljuta rakija.

Takve građevine teško je napraviti iznova. Mogu se obnoviti, sačuvati, očistiti i staviti u službu novog vremena, ali patina ne može da se naruči.

„Zamislite vi kad dođu ljudi iz grada, a ne čuje se buka, bude se bez alarma – ovde je to petao – i kafa se pije natenane. Zamislite kad učestvuju u branju bundeva, ja još koristim motiku od moje baka Vide… a oni spavaju na perjanom jastuku“, priča sa osmehom Jelena.

Jesen okupi i staro i mlado

Da život u Dobrincima ima poseban puls, pokazuje i manifestacija „Jesen stiže, Bundevice moja“, održana sredinom septembra. Imali su šta i da vide namernici. Okupile su se vredne žene iz udruženja iz Rume, Kraljevaca i Šimanovaca, lokalni majstori zanata i suvomesnatih đakonija po kojima je Srem nadaleko poznat, a selom su zveckali dukati i nošnje devojaka iz Ansambla narodnih igara i pesama „Branko Radičević“ iz Rume.

Više je to ličilo na ono starinsko okupljanje kada se ljudi nađu na jednom mestu, svako donese nešto svoje, neko zapeva, neko posluži, deca trče unaokolo, a razgovor se otegne duže nego što je planirano.

U tome i jeste posebnost malih seoskih domaćinstava koja imaju šta da pokažu. Njihova vrednost nije samo u krevetu, obroku ili lepom dvorištu. Vrednost je u priči koju čovek ponese kući.

Srem nije za u vitrinu

U vremenu kada svi negde žure i niko tamo ne stiže, Jelena i njena „Bundevica“ traže i nude povratak sebi, zemlji, detinjstvu i rodoljublju.

„Bundevica“ je zato više od običnog smeštaja na selu. Ona je mali komad živog Srema, sačuvan ne tako što je stavljen pod stakleno zvono, nego tako što se u njemu i dalje živi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.