“Od žene se traži da radi kao da nema decu, a da bude mama kao da ne radi“: Marijana Mikulić o životu na ivici

Biti majka danas postalo je jedno od najzahtevnijih zanimanja, a opet jedno od najmanje priznatih. Žene se svakodnevno bore na više frontova, pokušavajući da pomire ono što društvo uporno razdvaja: profesionalno ostvarenje i roditeljstvo. Očekuje se da rade kao da nemaju porodicu, i da budu posvećene porodici kao da nemaju posao. A negde između tih krajnosti, između rokova i parkova, između mejlova i domaćih zadataka, stoji stvarna žena, umorna, ali i dalje snažna. Jedna od njih je glumica Marijana Mikulić.

Marijana je majka trojice sinova i, kako sama kaže, njen svet se okreće oko njih. Njeni dečaci su, međutim, različitih potreba i izazova, jedan od njih ima autizam, drugi ADHD, i upravo kroz njihovu svakodnevicu ogleda se ono što mnoge majke neće naglas reći, ali osećaju svakog dana: da je sistem okrutan, a društvo - pa ništa manje.

„U današnje vreme vrlo je teško biti žena i majka, a okolina ne zna ništa drugo nego osuđivati. Danas svi očekuju da ti radiš kao da uopće nemaš porodicu, da si uvek dostupan svima za sve, da se decom baviš kao da ništa drugo ne radiš u životu, da mama treba stići u parkiće i šetnje. A još dodatno plaćamo ženu koja s našom decom uči, jer je obrazovni sustav takav da je deci nužna podrška, a ja to više ne stižem. Ni suprug, ni ja,“ iskreno priznaje Marijana u jednom intervjuu.

Njene reči nisu samo lična ispovest, one su glas mnogih žena koje svakog dana pokušavaju da dokažu da su dovoljne.

U društvu koje veliča multitasking i neprestanu dostupnost, majčinstvo je postalo još jedan zadatak na listi, umesto vrednosti koja zaslužuje razumevanje i podršku. Danas se majka meri po tome koliko „stigne“. Koliko mejlova odgovori, koliko obroka spremi, koliko puta se pojavi na školskom događaju. I dok se očekuje da sve funkcioniše savršeno, niko ne pita kako ona zapravo jeste, stiže, funkcioniše uopšte.

Marijana priznaje da je taj pritisak često razarao iznutra.

„Više se uopšte ne trudim ispunjavati očekivanja okoline, ni ne znam što neko zamišlja da bih ja trebala raditi u životu. Ono što me najviše grize u životu je kada ja u danu ne stignem obaviti zadatke koje sam s Jakovom odlučila odraditi. Barem povremeno s Ivanom sesti i porazgovarati. Barem povremeno s Andrijom nešto nasamo pogledati što on voli. Za to bi volela da imam više vremena, a sve ostalo mi je manje važno“, iskrena je glumica.

Ta rečenica odzvanja u svakoj majci koja zna kako izgleda osećaj krivice, kada zbog posla nemaš dovoljno vremena za dete, ili zbog deteta ne stižeš da završiš posao. U toj neprestanoj borbi između uloga, žene najčešće zaboravljaju sebe.

Društvo, međutim, ne vidi njihovu iscrpljenost. Ne vidi kako pokušavaju da održe ravnotežu dok se oslanjaju na sisteme koji ne funkcionišu, od obrazovanja do podrške za decu sa poteškoćama u razvoju. Ne vidi kako dani prolaze u obavezama, a noći u brigama.

Marijana ne krije da je najveća borba nastupila kada je njen sin Jakov dobio dijagnozu autizma.

„Tada je došlo do potopa braka, a odlazak muža na godinu dana me je dotukao. Nisam imala vremena ni da udahnem, a već sam morala da zaronim. Od tolikog moranja potpuno sam se raspala. Prilagodila sam se tome da se ja osećam dobro, jer ako ja ne budem dobro, neće biti ni moja deca. A oni su mi najvažniji, moja porodica mi je najvažnija,“ priseća se.

Njena priča ogoljava ono što mnoge žene ćute, a to je da iza svake nasmejane majke na igralištu stoje umor, suze i neispavana noć. Da iza svake „snažne žene“ stoji neko ko nema drugog izbora nego da bude snažan.

Ali ono što društvo često zaboravlja jeste da žene nisu mašine za preživljavanje. One nisu superjunakinje koje mogu beskrajno da daju bez da prime išta zauzvrat. Potrebna im je podrška, razumevanje i realnost. Potrebno je priznati da ne mogu sve.

Marijana je potražila i pomoć psihologa, i, kako kaže, dotakla dno pre nego što je pronašla novi smisao.

„Tada sam dotakla dno i tada sam se okrenula veri. Iako sam odrasla u tradicionalnoj i hrišćanskoj porodici, nisam živela hrišćanski. Pre četiri godine doživje sam obraćenje i Bog mi je dao novu snagu koja me goni naprijed u nove pobjede.“

Danas, uprkos svemu, ona s ponosom govori o svakom napretku svog sina Jakova.

„Hodao je u krug, pričao sa svojim rukama, nije se odazivao na ime, nikoga nije gledao u oči, nismo uopšte mogli do njega. Ne mogu reći da je sve zbog moga rada, ali je činjenica da je on puno napredovao. Ja sam bila jako uporna, a on ide na puno terapija. Međutim, rad kod kuće je ključan. Danas se može sporazumeti, zna izraziti što ga boli i postao je funkcionalan,“ objašnjava.

A onda dolazi najtiša rečenica, ona koja para srce: „

Jakov se retko igra s drugom decom jer ga niko ne poziva.“

To je trenutak u kojem shvatiš koliko malo empatije ima svet oko nas.

Koliko lako osuđujemo, a koliko teško razumemo.

Koliko lako govorimo „pa svako ima svoje brige“, dok okrenemo glavu od majke koja se bori za svako dete, svaki napredak, svaki trenutak mira.

I možda baš zato Marijanina priča odzvanja toliko duboko, jer je to priča mnogih žena koje ne staju. Koje žive u svetu u kojem se majčinstvo meri po uspešnosti, a ne po ljubavi. Koje stalno pokušavaju da dokažu da mogu i posao i porodicu i sebe, a niko im ne kaže da ne moraju.

Zato je vreme da se prestane sa iluzijom da žena mora sve.

Ne mora.

Ne mora da radi kao da nema decu.

Ne mora da se odriče karijere da bi bila dobra majka.

Ne mora da dokazuje svoju vrednost kroz izdržljivost.

Ono što mora jeste da nauči da kaže „dosta“, da traži pomoć, da veruje da je dovoljna i kada ne stigne sve.

Jer, kako je pokazala Marijana Mikulić, prava snaga žene ne meri se po tome koliko toga nosi, već po tome koliko puta se uspravila kad se sve oko nje rušilo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.