Pitala sam ChatGPT u koju zemlju da se preselim: Njegov predlog mi je SPASAO život, a evo gde sam završila

Oko pola miliona ljudi napustilo je Veliku Britaniju prošle godine da živi u inostranstvu, i to nisu samo penzioneri. Istraživanje Britanskog saveta među više od 3.000 mladih pokazalo je da bi 72% osoba od 18 do 30 godina razmislilo o životu i radu u inostranstvu, pri čemu su popularne destinacije Evropa, Ujedinjeni Arapski Emirati, Australija i jugoistočna Azija.

Mnogi iseljenici traže bolji kvalitet života, a kao razloge napuštanja navode različite faktore - hladnu klimu, visoke troškove života, skupu dečju negu, stagnirajuće plate, smanjene prilike za napredovanje, nedostatak balansa između posla i privatnog života, pa čak i loše romantične perspektive.

Tokom perioda izgaranja, tehnološka radnica Džuli Neis (44) pitala je ChatGPT gde bi trebalo da živi - i završila u Uzeu, opštini u južnoj Francuskoj. Ovde ona objašnjava Mejbel Morgan zašto je to bila jedna od najboljih odluka u njenom životu.

"Bio je kraj novembra 2024. kada sam svoj ceo život stavila u (metaforičke) ruke ChatGPT-a: pitala sam ga da izabere gde da se preselim kako bih se oporavila od izgaranja. Bilo mi je jako loše. Pogođena depresijom, anksioznošću i hroničnim umorom zbog godina intenzivnog, visokopritisnog rada u tehnološkoj industriji, konstantno u pokretu. Konačno, potpuno sam se iscrpela - bila sam prazna ljuska.

Nešto je moralo da se promeni, ali bila sam preplavljena svim mogućnostima. Tako sam počela da kucam na tastaturi. Samo četiri meseca kasnije stigla sam u iznajmljeni auto sa tri torbe, spremna da započnem novi život u malom mestu na jugu Francuske koje nikada ranije nisam posetila: Uzes. Srećom, iako rizična, to je odluka zbog koje sam zahvalna svakog dana", rekla je ona.

Pre nego što se preselila, Džuli Neis je svake par godina putovala u Pariz kako bi usavršavala jezik.

"Odrasla sam u Teksasu, u predgrađu severno od Dalasa, betonskoj džungli autoputeva, lanaca restorana i tržnih centara. U šestom razredu, kada mi je bilo 11 godina, odlučila sam da učim francuski, i to je bio katalizator koji je započeo moju doživotnu ljubav prema Francuskoj. Smešno je kako tako mala odluka može potpuno promeniti tok života.

Na fakultetu sam jedva dočekala priliku da idem na letnju studijsku razmenu u inostranstvu. Dve nedelje smo putovali po Francuskoj: Pariz, zatim Dolina Loare, dole u Perigord i Rokamadur, pa nazad u Bretanju i Normandiju. Bio je to pravi senzorni šok - posetila sam mala mesta sa kaldrmisanim ulicama, gledala ljude u šarmantnim kafićima kako piju kafu i sve pekare koje su nudile po 15 vrsta peciva koja su izgledala kao umetnička dela.

Posle fakulteta, preselila sam se u Francusku na jednogodišnju praksu, ali kad sam se vratila u SAD, bacila sam se na obuku za učiteljicu. Ipak, slučajno sam završila u industriji pakovanja. Svake dve-tri godine putovala sam u Pariz da "dobijem svoj Francuski fix", iako je to bio samo vikend. Zatim sam se 2011. preselila u Pariz na pet godina da radim u turizmu. Tokom tog perioda prešla sam sa konverzacijskog francuskog na tečno govorenje jezika", kaže ona.

Pandemija je sve promenila

"Kada je nastupila pandemija, izgubila sam posao i završila pet godina kao digitalni nomad u tehnološkoj industriji. Novac je bio dobar, ali je bilo iscrpljujuće. Jedne godine imala sam 65 letova: šest puta u Evropu sa zapadne obale i po SAD, ponekad sa devetčasovnim putovanjima do Njujorka gde bih se sastajala sa velikim potencijalnim klijentima od jutra do večeri, pa opet odlazila.

Svako leto tokom ovog nomadskog perioda, provodila sam tri meseca u Francuskoj. Imala sam prijatelje tamo i svaki put kada bih sletela, nisam želela da odlazim. Istovremeno, stalno kretanje, nedostatak rutine i potpuna nestabilnost su ostavljali posledice.

U jesen 2024, bila sam ponovo u Parizu sa idejom da ostanem u Francuskoj, ali izgaranje se pogoršalo. Pariz je oduvek bio moj omiljeni grad, moje srećno mesto, ali gradski život me je preplavio - buka, gužve, žurba. Nisam izlazila iz stana, imala sam konstantne napade anksioznosti i plakala bez razloga. Hronični umor je značio da jedva držim oči otvorene.

Shvatila sam da mi je potrebna potpuna promena. Nervni sistem mi je bio iscrpljen i nisam znala šta da radim, gde da živim niti kako da radim. Čak sam angažovala life coach-a da mi pomogne, ali suprotstavljena mišljenja su me još više zbunjivala", otkriva ona.

Nije bila veliki pobornik veštačke inteligencije i Chat GPT

"Nisam bila redovan korisnik ChatGPT-a, ali sam ga sve više koristila za posao. Odjednom sam želela potpuno nepristrasno mišljenje - i "upalila" mi se sijalica. Unela sam svoju priču, objasnila izgaranje, posao, strahove i savete prijatelja iz Pariza: "Razmišljam o preseljenju u malo mesto na jugu Francuske da se oporavim od izgaranja - da li je to dobra ideja i može li mi pomoći da se oporavim, ili bi moglo pogoršati moju depresiju i osećala bih se izolovano?".

Dala mi je ohrabrujući odgovor i navela deset potencijalnih gradova. Dodala sam još zahteva: sunce i toplije vreme, kulturni događaji u mestu, pristojni restorani, blizina prirode i lak pristup Parizu da vidim prijatelje.

Na kraju su suzili izbor na tri: Antibes, primorsko mesto na Francuskoj rivijeri gde sam provela poslednja dva leta; Sarlat-la-Caneda u Perigordu, zadivljujuće srednjovekovno selo; i Uzes, živahno mesto koje nikada ranije nisam posetila, sa mediteranskim šarmom i zajednicom iseljenika.

Sve tri opcije su bile dobre i osećala sam da bih mogla biti srećna u bilo kojoj od njih, ali sam želela da odaberem pravo mesto. Da bih skinula pritisak sa sebe, pitala sam ChatGPT da odluči. Osećalo se kao bacanje novčića - i učinilo je ceo proces više avanturom, nego stalnim pitanjem: "Da li sam donela savršenu odluku?". Tako je izbor pao na Uzes", kaže ona.

Presekla je i počela da menja život iz korena

"Vratila sam se u SAD, prodala svoje stvari i auto i prijavila se za vizu "passeport talent". Napustila sam svoj korporativni posao početkom februara, a krajem marta 2025. bila sam ponovo u Francuskoj. Sletela sam u Nicu, vozom stigla do Avinjona, iznajmila auto i odvezla se do novog stana u Uzesu - plaćala sam 1.400 € za prelep jednosobni stan sa svodnim kamenim plafonima i predivnim dvorištem sa vrtom i srednjovekovnim tornjem na kraju.

Šetala sam uskim ulicama, diveći se istorijskom centru, ili pregledala proizvode na pijaci sredom i subotom, upoznajući prodavce. Šetala sam do vidikovca u ogromnom šumovitom području Vallee de l'Eure, a prelepi zraci sunca provlačili su se kroz drveće. Sve je delovalo isceljujuće i radosno. Do juna sam počela da osećam kako se hronični umor povlači i da se osećam lakše. Moje normalno "ja" je počeo da se vraća.

Pre nego što sam se preselila, brinula sam se da ću biti izolovana jer je teško probiti se u francuske krugove - što je definitivno bio slučaj u Parizu. Kažu da Francuzi sklapaju prijateljstva tri puta: u školi, na univerzitetu i kada postanu roditelji. Vrlo često, jedini način da se stvarno uključiš je da se zabavljaš sa nekim.

Ali već nakon nekoliko meseci upoznala sam nekoliko francuskih prijatelja preko društvenih mreža. Jednog dana, nakon posete galeriji, srela sam osobu koja me je uvela u veliku zajednicu penzionisanih iseljenika - Britanaca, Belgijanaca, Italijana i Amerikanaca (većinom svi u svojim 60-im i 70-im). Počela sam da dobijam pozive na kafe i La Fete des Voisins (nešto kao komšijska žurka gde doneseš hranu i bocu vina).

Zatim, kada sam pokrenula YouTube kanal da dokumentujem svoje iskustvo, javila mi se Amerikanka koja sa suprugom poseduje kuću u Uzesu, i zahvaljujući njima upoznala sam toliko prijatelja svojih godina, posebno Francuza", otkrila je ona kako se snašla u novoj sredini.

Pokretanje biznisa

"Pokrenula sam sopstveni biznis, French Julie Travels, nudeći kulinarske i "slow living" retreatove na jugu Francuske. Prošlog leta sam organizovala prvi ženski retreat u obližnjem gradu; ove godine ću organizovati dva - jedan krajem maja u prelepom dvorcu blizu Uzèsa, a drugi u septembru u malom brdovitom gradiću blizu rivijere.

Takođe sam počela da se viđam sa lokalcem iz Uzesa. Kada sam se tek preselila, nisam bila u pravom mentalnom stanju da tražim vezu, ali pijaca dva puta nedeljno postala je deo moje rutine i nikada je nisam propustila. Provela sam par meseci u Nici tokom leta, a kada sam se vratila početkom septembra, jednog jutra sam odlučila da snimam postavljanje pijace, kada mi je prišao muškarac. Prvo sam pomislila da će mi se zameriti što snimam, ali rekao je: "Uvek sam te viđao kako šetaš pijacom svake nedelje, a onda si nestala". Od tada se viđamo - osećam se kao u Hallmark ili Netflix filmu", kaže ona.

Nedostaju joj porodica i prijatelji

"Naravno, nedostaju mi prijatelji i porodica, kao i praktičnost i pogodnost nekih prodavnica. Sve ovde zatvara nedeljom, pa moraš dobro da planiraš, ali zahvalna sam jer me je nateralo da usporim i prestanem da jurim.

Nedavno sam se ponovo preselila i sada plaćam 750 € mesečno za prelep dvosobni stan sa divnim unutrašnjim dvorištem, pravo u istorijskom centru Uzesa. Potpisala sam trogodišnji ugovor o zakupu.

Osećam se obnovljeno, kao sebe ponovo, i najsrećnija sam bila dugo vremena. Nedavno sam preko FaceTime-a pričala sa najboljom prijateljicom u Ostina, i rekla je: "Nikada te nisam videla da pričaš o mestu ovako i da svetliš kao sada. Moraš da ostaneš". Mislim da ću", ne krije zadovoljstvo ova žena.

(ONa.rs/The I paper)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.