Imam 37 i shvatila sam da sam život podredila ljudima koje nikad nije bilo briga: Volela bi da sam znala jedno

I ja sam shvatio da nisam nikome posebno trebao pomagati, samo sebi i svojim ambicijama.. Koristili su moju dobrotu, šarm, inteligenciju da bih za njih završio ono što oni nikad ne bi(roditelji, brat, "prijatelji", partnerke),da bi posli svega priznali da se ne sećaju šta sam im posebno učinio(samo upoznao sa uticajnim ljudima da bi lakše prošli na sudu, fakultetu, naplati osiguranja,bukvalno ih učio šta da kažu u banci,devojci,kako da izgledaju moderno, štitio od prevaranata) i kad mi je prva veća kriza našla, samo bi me preskočili i rugali se(kriza u poslovanju,kriza identiteta,brač a kriza) i govorili, ne mogu ti pomoći, nemam vremena, ko ti je kriv(vrlo dobro saznanje ko su ljudi)

Ona je dobro i prošla. Shvatila je to sa 37god. Ja sam to shvstila sa 77 god. i pitam se, kome sam posvetila sve te godine. Roditelji, koje nisam želela da razočaram, umrli su odavno. Deca, odrasla i žive svako svoj život, a ja s pitam gde sam tu ja i moje želje? Sad je kasno za bilo kakve promene. Proživela sam život brinući šta drugi žele i očekuju od mene, a ja sam ostarila ne isponivši svoje želje. Žalosno do bola.