Bila je najtraženija manekenka planete, a bolest ju je pojela iznutra: S 26 su je sahranili u metalnom sanduku

Kada se danas govori o supermodelima, najčešće se pominju Sindi Kraford, Naomi Kembel, Linda Evanđelista ili Kristi Turlington. Međutim, mnogo pre njih modni svet imao je svoju prvu veliku zvezdu. Zvala se Đija Karanđi.

Imala je lice koje fotografi nisu mogli da zaborave, pogled koji je govorio više od reči i harizmu zbog koje je za samo nekoliko godina postala jedno od najtraženijih imena modne industrije. Na vrh je stigla gotovo preko noći, a onda je istom brzinom počela da tone. Iza glamura, naslovnih strana i ogromnih honorara krila se mlada žena koja je celog života tragala za onim što joj je najviše nedostajalo, ljubavlju, sigurnošću i osećajem da nekome zaista pripada.

Njena priča završila se prerano. Sa samo 26 godina postala je jedna od prvih poznatih ličnosti u Sjedinjenim Američkim Državama koje su preminule od posledica AIDS-a, a njena sudbina i danas se smatra jednom od najpotresnijih koje je modna industrija ikada ispričala.

Devojčica koja je želela da bude dovoljno dobra

Đija Karanđi rođena je 29. januara 1960. godine u predgrađu Filadelfije. Na prvi pogled delovalo je da odrasta u sasvim običnoj porodici. Otac Džozef bio je vlasnik lanca restorana brze hrane, a majka Ketlin brinula je o porodici. Međutim, kada je Đija imala jedanaest godina, roditelji su se razveli, a majka je napustila dom. Taj trenutak ostavio je trag koji nikada nije uspela da izbriše.

Godinama kasnije otvoreno je govorila koliko joj je nedostajala pažnja roditelja, posebno oca.

- Moj otac mi nikada nije pružio ono što mi je bilo potrebno dok sam odrastala. Ljubav. Razumevanje. Nikada nije provodio vreme sa mnom, ispričala je u jednom intervjuu.

U jednom periodu detinjstva nosila je odeću svog starijeg brata i iskreno verovala da bi je otac više voleo da je dečak.

- Naivno sam mislila da bi me tata više voleo da sam rođena kao dečak, priznala je mnogo godina kasnije.

Ljudi koji su je poznavali govorili su da je upravo tada počela njena večita potraga za prihvatanjem. Gde god bi odlazila, tražila je potvrdu da vredi, bilo kroz ljubav, prijateljstva ili posao.

Po završetku škole radila je u očevom restoranu, ali je vrlo brzo shvatila da to nije život koji želi. Sa svega osamnaest godina spakovala je kofere i otišla u Njujork, grad u kojem su se tada ostvarivali najveći modni snovi.

Modni svet dobio je novu zvezdu

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je zakucala na vrata čuvene agencije "Wilhelmina Models". Njena osnivačica, legendarna Vilhelmina Kuper, ostala je zatečena čim ju je ugledala. Toliko ju je fascinirao izgled mlade brinete da je, prema svedočenjima ljudi iz agencije, zaboravila čak i da prvo potpiše ugovor. Umesto papirologije, odmah ju je poslala na fotografisanje.

Pokazalo se da nije pogrešila.

Već posle nekoliko meseci Đija je postala jedno od najtraženijih lica modne scene. Fotografisali su je Ričard Avedon, Artur Elgort i Frančesko Skavulo, dok su se njene fotografije pojavljivale na naslovnim stranama američkog, britanskog i francuskog izdanja magazina "Vog", ali i "Kosmopolitena".

Fotograf Frančesko Skavulo kasnije je govorio da je retko kada upoznao model poput nje.

- Bila je neverovatna. Nije morala ništa da kaže. Tačno je znala kako da stane, kada da se nasmeje i kada da zatvori oči. U celoj karijeri samo tri devojke naterale su me da pomislim: "Vau". Đija je bila jedna od njih.

Za razliku od tadašnjih plavokosih manekenki nežnog izgleda, Đija je donosila potpuno drugačiju energiju. Tamna kosa, prodorne zelene oči i samopouzdanje koje nije moglo da se nauči učinili su je jednom od najpoželjnijih žena tog vremena. Modni urednici govorili su da pred kamerom nije pozirala, već je pričala priču.

Honorari su rasli neverovatnom brzinom. Za jedno fotografisanje dobijala je i do 10.000 dolara, što je krajem sedamdesetih bila vrtoglava suma novca. Mogla je da bira kampanje, naslovnice i modne kuće sa kojima će sarađivati.

Ali, upravo tada, kada je izgledalo da ima ceo svet pod nogama, počele su da se pojavljuju prve pukotine.

U svom dnevniku ostavila je rečenicu koja možda najbolje objašnjava kako se osećala dok joj je svet aplaudirao.

- U ovom gradu svi traže seks, drogu i novac. Svi vide lepotu, ali niko ne vidi bol.

Iza osmeha sa naslovnih strana krila se mlada žena koja nije uspevala da pronađe mir. Patila je od nesanice, lako se vezivala za ljude, jednako lako ostajala razočarana i neprestano imala osećaj da nije dovoljno voljena. Oni koji su je poznavali govorili su da je mogla da osvoji svakoga, ali da nikada nije uspela da pobedi sopstvenu usamljenost.

Nosila je noći lako, sve dok je nije progutao mrak

Noćni život Njujorka ubrzo je postao njen drugi dom. Legendarni Studio 54 bio je mesto na kojem su se okupljale najveće zvezde tog vremena, ali i mesto na kojem je Đija prvi put ozbiljno ušla u svet droge. U početku je izgledalo kao još jedna prolazna faza koju donosi život pod reflektorima, međutim, vrlo brzo postalo je jasno da zavisnost preuzima kontrolu.

Počela je da kasni na snimanja, otkazuje angažmane i nestaje bez objašnjenja. Dešavalo se da se pojavi pred kamerom potpuno iscrpljena ili da usred fotografisanja izgubi svest. Modna industrija joj je dugo opraštala ono što drugima nikada ne bi, ali ni strpljenje najvećih modnih kuća nije bilo beskonačno.

Kada su urednici američkog "Voga" videli tragove koje je zavisnost ostavila na njenim rukama, postalo je jasno da se više ništa ne može sakriti retuširanjem fotografija.

Usledili su pokušaji lečenja, povratci, nova odvikavanja i nova razočaranja. Svaki put kada bi izgledalo da ponovo staje na noge, usledio bi novi pad. U jednom trenutku izgubila je gotovo sve što je godinama gradila.

Vratila se u Filadelfiju, daleko od modnih pista na kojima je nekada bila neprikosnovena. Radila je u prodavnici odeće, dok su ljudi koji su je nekada gledali na naslovnim stranama jedva prepoznavali devojku koja je stajala za kasom.

Godine 1986. završila je u bolnici zbog teške upale pluća. Tada su lekari otkrili da boluje od AIDS-a, bolesti o kojoj se u to vreme znalo vrlo malo i koja je izazivala ogroman strah. Veruje se da se zarazila korišćenjem zajedničkih igala tokom godina zavisnosti od heroina.

Poslednje mesece života provela je u bolničkoj sobi, daleko od bliceva fotoaparata koji su je nekada pratili na svakom koraku. Paradoksalno, tek tada dobila je ono za čim je čeznula još od detinjstva. Majka Ketlin nije se odvajala od njenog kreveta i ostala je uz ćerku do poslednjeg daha.

Jedan od retkih ljudi koji su je tada posećivali bio je Rob Fej, pacijent iz susedne sobe. Godinama kasnije ispričao je da je Đija pred smrt jedva govorila, ali da je uspela da izgovori jednu rečenicu koju nikada nije zaboravio.

- Mislim da ću Ga večeras videti.

Preminula je 18. novembra 1986. godine. Imala je samo 26 godina.

Zbog posledica bolesti kovčeg je na sahrani bio zatvoren.

Njena karijera trajala je svega nekoliko godina, ali je zauvek promenila modnu industriju. Mnogi će reći da je bila prva prava supermanekenka, žena koja je otvorila vrata generacijama koje su došle posle nje. Ipak, iza svih naslovnica, glamura i miliona ostala je jedna mnogo tužnija istina. Svet je godinama slavio njenu lepotu, a mnogo kasno je primetio koliko joj je bila potrebna pomoć.

(Ona.rs / Story.hr)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.