"Meštani se zgranu kad vide čime se bavim": Popadija iz sela kod Smedereva stigla i do Kanskog festivala

Na prvi pogled, sve izgleda baš onako kako biste očekivali. Porta crkve je uredna, ruže cvetaju duž staza, a tišinu sela Drugovac, nadomak Smedereva, prekida tek poneko zvono ili glas dece. U takvom ambijentu lako je pomisliti da se život jedne popadije odvija po ustaljenom ritmu, između porodičnih obaveza i brige o crkvi.

A onda, svega nekoliko koraka dalje, iza vrata parohijskog doma, čuje se sasvim drugačiji zvuk. Umesto kancelarije ili ostave, tamo se nalazi velika radionica. Na ramu visokom gotovo tri metra razapeto je platno, oko njega su klupka vune u desetinama nijansi, mašine, alati i tepisi koji čekaju završne detalje. Upravo odavde, iz jednog sela koje mnogi nikada nisu ni posetili, nastali su unikatni vuneni tepisi koji su stigli i do Kanskog festivala, ali i do brojnih domova širom Srbije.

Iza svega stoji Ivana Popović - popadija, industrijski inženjer, preduzetnica i žena koja je potpuno slučajno pronašla posao u kojem, kako sama kaže, „nebo postaje jedina granica“.

Od crkvene porte do radionice pune vune

Pre nego što sedne za ram i uzme alat u ruke, Ivana ima mnogo drugih obaveza. Kao supruga sveštenika, vodi računa o crkvi, uređuje portu, sređuje cveće, dočekuje vernike i učestvuje u svemu što život jedne parohije nosi.

Posla, kaže, nikada ne manjka.

Njena svakodnevica podjednako je vezana za hram koliko i za radionicu koja se nalazi u parohijskom domu, a upravo u toj neobičnoj kombinaciji krije se priča zbog koje danas privlači pažnju gde god da se pojavi.

- Dužnosti popadije su da zajedno sa crkvenjakom i sveštenikom vodi računa o crkvi, da održava higijenu, sređuje dvorište, stavlja sveže cveće... Naše dvorište ima oko 80 ari, imam više od sto ruža koje sama orezujem, okopavam i negujem. To nekome možda zvuči kao mnogo posla, ali meni nije teško. Ovde sam pronašla mir i upravo ovde često dobijem inspiraciju za rad, priča Ivana.

U Drugovcu živi već gotovo deceniju. Kaže da su je meštani odavno prihvatili kao svoju, ali da im je u početku bilo neobično što njihova popadija vodi i sopstvenu firmu.

Ne zato što radeći zanemaruje crkvu, već zato što takvu sliku jednostavno nisu navikli da viđaju.

Autobus, veliki tepih i trenutak kada je selo shvatilo čime se zapravo bavi

Danas gotovo svi u selu znaju čime se Ivana bavi, ali pre nekoliko godina bilo je sasvim drugačije. Mnogi su čuli da „radi neke tepihe", ali retko ko je mogao da zamisli kako oni zapravo izgledaju. Sve dok se nije dogodila jedna sasvim obična situacija.

Suprug je tog dana ranije otišao kući, automobil nije bio kod nje, a veliki tepih morao je da stigne do kurirske službe u Smederevu. Jedino rešenje bio je - autobus.

Na stanici je privukla pažnju prolaznika mnogo pre nego što je autobus stigao.

- Videli su me kako stojim sa ogromnim tepihom i nisu mogli da veruju. Prišli su i pitali šta je to. Kada sam rekla da ga ja pravim, tražili su da ga odmotam. Ostali su potpuno fascinirani. U početku su se svi čudili jer nije baš svojstveno da popadija radi ovako nešto, ali mislim da su danas čak i ponosni. Vole što je to ručni rad, što je od vune i što je jedan stari zanat dobio novo lice.

Vest se selom proširila mnogo brže nego što je očekivala.

"Radila sam sve i svašta, ali ovde sam se pronašla"

Kada govori o svom poslu, Ivana ne voli da kaže da je oduvek znala čime će se baviti. Naprotiv.

Pre nego što je otvorila radionicu, promenila je mnogo zanimanja. Radila je u advokatskoj kancelariji, komercijalu na terenu širom Srbije, učila da izrađuje kablove za kamione, radila u ugostiteljstvu...

Svako od tih iskustava, kaže, danas joj na neki način koristi.

- Ja sam osoba koja voli da radi. Radila sam bukvalno svašta i nijedan posao nije mi bio težak. Ali tek kada sam otkrila tafting, shvatila sam da sam pronašla nešto gde svaki dan možeš da napraviš nešto novo. Ne postoje pravila da kažeš: "E, to je to, sve sam naučila." Ljudi stalno dolaze sa novim idejama, novim motivima i novim izazovima. Nekad se i sama iznenadim šta im sve padne na pamet. Upravo zbog toga ovaj posao mi nikada ne može dosaditi.

Brat je doneo ideju, a ona joj je dala život

Iako danas iza sebe ima stotine izrađenih tepiha, Ivana često kaže da je za sve "kriv" njen mlađi brat. Upravo je on prvi naišao na snimke taftinga, tehnike ručne izrade tepiha koja je tada u Srbiji bila gotovo nepoznata.

Ideja im se dopala, ali vrlo brzo su shvatili da ih čeka mnogo više od kupovine nekoliko alata.

Nije bilo kurseva, nije bilo majstora od kojih bi mogli da uče, niti nekoga ko bi im objasnio kako da poprave greške koje su bile neizbežne na početku.

Sve što danas zna, Ivana je, kaže, naučila pokušavajući.

- Bukvalno smo sve učili sami. Gledali smo kako drugi rade, istraživali, grešili i ponovo počinjali. Cepali smo platna, nismo znali koju vunu da koristimo, koji konac ide uz koji materijal... Danas mi je to simpatično kada se setim, ali tada nije bilo nimalo lako. Prvi tepih radili smo skoro mesec dana, a danas isti posao završim za tri dana. To je razlika koju mogu da naprave samo upornost i iskustvo.

Brat je u međuvremenu otišao na Maltu, gde danas radi kao geometar, ali nije potpuno izašao iz porodičnog posla. I dalje, kaže Ivana, pomaže kada god može, posebno oko poslova za računarom.

"Imate 12 dana da završite tri ogromna tepiha"

Tokom godina kroz radionicu su prošle najrazličitije porudžbine - od dečjih soba i kućnih ljubimaca do personalizovanih poklona. Međutim, jedan poziv potpuno je promenio tok njenog poslovanja.

Producent ju je kontaktirao sa željom da izradi nekoliko velikih tepiha za Kanski festival.

Na njima su trebalo da budu portreti Roberta De Nira i Al Paćina u pop-art tehnici, uz motiv čuvenog crvenog tepiha.

Za Ivanu to nije bio samo veliki posao.

- Prvo, to su bili ogromni tepisi koje do tada nisam radila. Drugo, trebalo je da budu u pop-art stilu, što je mnogo zahtevnije nego što izgleda. Svaka linija mora da bude savršena. Treće, rok je bio gotovo nemoguć. Za tri takva tepiha normalno bi mi trebalo najmanje 21 dan, a ja sam imala svega 12. Bukvalno sam spavala u radionici. Producent me je stalno zvao da pita dokle sam stigla, a ja sam samo razmišljala da ne smem nikoga da razočaram.

Kada je poslednji detalj bio završen, nije želela da rizikuje da se pošiljka negde zadrži ili ošteti. Tepihe je lično odnela u Beograd. Tek tada je, priznaje, prvi put odahnula.

- Bila sam presrećna kada sam kasnije videla gde su završili. Posebno zato što su Robert De Niro i Al Paćino moji omiljeni glumci. To je bio osećaj koji se teško opisuje.

Najlepši deo posla su reakcije dece

Iako joj je Kanski festival otvorio mnoga vrata, Ivana kaže da joj najveće zadovoljstvo ne donose velike narudžbine.

To su, zapravo, susreti sa ljudima.

Posebno na bazarima, gde kupci prvi put mogu da dodirnu vunu, vide kako izgleda ručni rad i shvate koliko jedan tepih može da bude drugačiji od onih koje svakodnevno viđaju u prodavnicama.

- Meni je najlepše kada vidim dete koje ugleda tepih sa svojim omiljenim junakom. Taj izraz lica nema cenu. Jedna izlagačica koja je bila pored mene rekla mi je da deca odlaze od mog štanda plačući kada im roditelji ne kupe tepih. Tada shvatim da sam napravila nešto što kod nekoga izaziva iskrenu radost.

U tome učestvuje cela porodica.

Suprug Vladimir nabavlja materijal i pomaže oko transporta, majka šije platnene vrećice koje svaki kupac dobija na poklon, dok troje dece ima svoje male, ali važne zadatke.

- Danilo, Irina i Vera pomažu mi kada sortiramo vunu ili kada odemo na bazare. Oni to doživljavaju kao druženje, a meni njihova pomoć mnogo znači. Mislim da kroz ovaj posao uče koliko su rad, odgovornost i strpljenje važni.

"Ne želim da svaka kuća ima moj tepih"

Na kraju razgovora, očekivano je bilo pitanje o planovima.

- Ne mora svaka kuća da ima moj tepih. Volela bih da ljudi počnu više da razmišljaju o tome od čega su napravljene stvari kojima su okruženi. Kao što danas pazimo šta jedemo i kakvu garderobu nosimo, mislim da bi trebalo da razmišljamo i o tome šta unosimo u svoj dom. Ako sam ovim poslom uspela makar malo da probudim tu svest, onda sam uradila veliku stvar - istakla je.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.