Muž mi je umro, a onda su ptice počele da me prate: Pomislila sam da mi preko njih šalje poruku

Kada joj je muž umro, Helen Haris prvi put posle 35 godina ostala je da živi sama. U mesecima koji su usledili svakodnevno je izlazila u duge šetnje, pokušavajući da pronađe način da nastavi život bez čoveka sa kojim je delila gotovo čitavu jednu odraslu epohu.

A onda je počelo da se događa nešto neobično.

Ptice su joj prilazile.

Ne samo da bi proletele pored nje ili sletele na obližnje drvo. Prilazile su joj veoma blizu, skakutale pored nje, cvrkutale i, kako kaže, ponekad ostavljale utisak kao da je prate.

U svojoj ispovesti za "The Guardian", Helen priznaje da joj je kroz glavu prošla misao koju bi verovatno imao gotovo svako ko je upravo izgubio nekoga koga voli.

Šta ako pokušava nešto da mi kaže?

"Posle smrti muža ptice su počele čudno da se ponašaju prema meni"

Helen je sa suprugom godinama šetala prirodom u blizini njihovog doma. Tokom poslednjih meseci njegove bolesti više nije mogao da joj se pridruži, pa je šest meseci pre njegove smrti već počela da šeta sama.

On je preminuo u januaru 2023. godine.

I Helen je sigurna u jedno: dok je još bio živ, ptice nisu obraćale nikakvu posebnu pažnju na nju.

Tek nakon njegove smrti počele su da joj prilaze.

- Kada ste tek izgubili nekoga, lako je uhvatiti se za bilo kakav znak da je osoba koju volite možda na neki način još tu, priznaje.

Ipak, dobro je poznavala svog muža.

Pre smrti joj je jasno rekao da ne veruje u zagrobni život i smatrao je potpuno iracionalnom ideju da nešto postoji nakon smrti.

A postojao je još jedan razlog zbog kojeg joj je ideja da se "vratio" kao ptica bila pomalo smešna.

Njen muž, kaže, nikada ne bi izabrao pticu.

Bio je krupan čovek koji je voleo velike i moćne životinje. Ako bi se već vraćao u nekom obliku, Helen zamišlja da bi pre izabrao ogromnog jelena koji riče sa maglovite planine. Ili možda losa koji izlazi iz mračne šume.

Jednog dana crvendać ju je pratio gotovo do kuće

Jedne večeri tokom šetnje uz nju se pojavio crvendać.

Helen zna da ove ptice umeju da budu neobično bliske ljudima, ali ovaj je ostao uz nju mnogo duže nego što je očekivala. Skakutao je pored nje, posmatrao je i delovalo je kao da je prati.

Na kraju nije izdržala.

Zaustavila se, pogledala pticu i tiho rekla:

- U redu, ako si to ti, prati me kući.

Crvendać je istog trenutka odleteo.

Tri meseca kasnije dogodilo se ponovo

Tri meseca nakon muževljeve smrti Helen je otputovala u Francusku, u malo selo u podnožju Alpa.

Jedne večeri penjala se kamenim stepenicama do svoje sobe kada se niotkuda pojavila mlada svraka i sletela na ogradu tik pored nje.

Ptica je bila udaljena manje od jednog metra, glasno je kreštala, mahala krilima i poskakivala.

Helen ni danas ne zna šta ju je toliko uznemirilo.

Ali zna da joj se takve stvari pre smrti supruga jednostavno nisu događale.

I upravo zbog njih počela je mnogo pažljivije da posmatra svet oko sebe.

"Nisam veselo skakutala kroz šumu. Bila sam previše tužna"

Priroda nije izlečila njen gubitak.

Helen otvoreno kaže da nije postala žena koja je odjednom pronašla sreću među drvećem i pticama. Bila je duboko tužna.

Ali njena svakodnevna potreba da hoda dobila je potpuno novo značenje.

Tokom prve godine nakon smrti muža utehu je tražila gde god je mogla. Šetala je, putovala, izlazila iz kuće. Morala je da se kreće.

Najgore joj je bilo kada bi stala.

U tišini i mirovanju bol je postajao najglasniji.

Vremenom je počela da shvata nešto što ranije nije primećivala.

Kada kroz prirodu hodate sa osobom koju volite, gledate svet oko sebe i uživate u njemu, ali ste istovremeno zatvoreni u mali zajednički univerzum koji pripada samo vama.

Kada ostanete sami, tog univerzuma više nema.

I odjednom mnogo snažnije primećujete sve oko sebe.

Možda su se ptice promenile, a možda se promenila ona

Helen danas priznaje da postoji sasvim racionalno objašnjenje.

Možda su ptice oduvek bile tu, samo ih ona ranije nije toliko primećivala.

Ali deo nje i dalje veruje da su životinje možda osećale da sa njom nešto nije u redu. Da je bila, kako kaže, "ranjeno biće" i da su joj na svoj način pravile društvo.

U njenoj bašti danas se redovno pojavljuje crvendać koji pokušava da privuče njenu pažnju kroz staklena vrata. Dolazi i ista urbana lisica, koju prepoznaje po ožiljku na čelu, i spava u bašti.

Gotovo svake večeri miš pretrči istom stazom, dok iznad kuće jata zelenih papagaja prolaze svojim poznatim putem.

Helen je kroz gubitak počela drugačije da doživljava prirodu.

Sa ljudima, kaže, ponekad postoji potreba da se pretvaramo da smo dobro. Sa životinjama toga nema.

Jedne noći ustala je u tri ujutru kako bi posmatrala meteorsku kišu Perseida. Sa prozora spavaće sobe videla je tri zvezde padalice.

Sutradan joj je neko rekao da je to dobar znak.

Ovoga puta nije pokušavala da pronađe skrivenu poruku.

Znala je da nije znak.

Jednostavno se dogodilo.

Ipak, dok danas šeta šumom, ponekad zamišlja svog muža kako se smeje i prevrće očima zbog toga što je svima ispričala da su, čim je umro, ptice počele neobično da se ponašaju prema njoj.

Možda joj nikada nije slao poruke preko njih. Ali upravo su joj te ptice, na neki način, pomogle da nauči kako da prvi put posle 35 godina ne bude samo sama, već da pronađe društvo u svetu koji je ostao oko nje.

(Ona.rs / The Guardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.