Zvala sam astrologe, tumače i bioenergetičare: Svi su govorili isto, ali se nikada je ostvarilo – gde grešim?

U vremenu u kojem neizvesnost postaje gotovo svakodnevno stanje, sve češće tražimo odgovore na mestima na kojima ih možda ranije ne bismo ni tražili. Od natalnih karata i tarot karata, preko gledanja u dlan, do razgovora sa astrolozima i bioenergetičarima – potreba da saznamo šta nas čeka, da li smo na pravom putu i kada će se konačno dogoditi nešto što dugo priželjkujemo nikada nije bila izraženija.

O ovoj temi nedavno je pisao i Vogue, objavivši zanimljivu priču novinarke koja je pokušala da nauči osnove gledanja u tarot i razgovarala sa Elen Goldberg, 81-godišnjom osnivačicom škole The School of Oracles, koja se bavi tarotom i hiromantijom, odnosno tumačenjem linija na dlanovima.

Njihov razgovor počeo je prilično neobično. Pre nego što su uopšte stigle do karata, Goldberg je od novinarke tražila datum, mesto i vreme rođenja, kao i fotografije oba dlana. Objasnila joj je da leva ruka pokazuje osobine koje smo dobili rođenjem, dok se desna menja zajedno sa nama i odražava promene kroz koje prolazimo.

Posebno je zanimljivo njeno tumačenje linija na dlanu. Linija srca, prema njenim rečima, bila je duboka i izražena, što je protumačila kao sposobnost održavanja bliskih odnosa. Linija glave, međutim, nije je posebno impresionirala. Opisala ju je kao sasvim pristojnu, ali ne i izuzetnu. Ni linija života nije dobila naročito spektakularnu ocenu.

Ipak, Goldberg je naglasila jednu stvar: ništa nije zauvek zapisano. Sve se menja kako se menjamo i mi, a upravo se te promene, prema njenom verovanju, mogu videti i na dlanu. Razgovor je trebalo da se nastavi tumačenjem natalne karte i tarot karata, ali je novinarka nakon sat i po morala da prekine razgovor. Za lično upoznavanje sa Goldberg postojala je i lista čekanja od čak 300 ljudi.

Njena priča podsetila me je na nešto što sam i sama nekoliko puta radila – zvala ljude koji tvrde da mogu da pročitaju našu sudbinu, otkriju šta nas čeka ili nam pomognu da razumemo zašto se neke stvari u životu uporno ne odvijaju onako kako smo zamišljali.

Kada te neko preko telefona poznaje bolje nego ljudi koje viđaš svakog dana

Nisam imala priliku da upoznam svakog od njih uživo. Neke sam pozivala telefonom, razgovarala sa astrolozima, slušala tumačenja natalnih karata, a u jednom trenutku sam se obratila i bioenergetičarima.

Zanimljivo je da me nisu svi pitali isto. Neki su tražili datum, vreme i mesto rođenja, drugi su želeli da čuju samo moje ime, dok su pojedini razgovor započinjali gotovo bez ikakvih informacija o meni.

I tu dolazimo do onog dela koji mi je oduvek bio najzanimljiviji.

Postoje ljudi koji već od prve rečenice počnu da razgovaraju sa tobom kao da te poznaju čitavog života. Ne postavljaju mnogo pitanja, ne moraš posebno da objašnjavaš svoju prošlost, odnose, strahove ili dileme. Samo slušaju, a onda počnu da izgovaraju stvari zbog kojih se zapitaš kako su uopšte mogli da dođu do takvog zaključka.

Neke od tih rečenica bile su toliko konkretne da sam ih dugo pamtila. Pojedine stvari su se poklapale sa onim što sam zaista proživljavala, dok su druge bile potpuno neočekivane. Ipak, najviše me je intrigiralo nešto drugo: različiti ljudi, koji se međusobno ne poznaju i kojima nisam prenosila šta mi je prethodno rečeno, ponekad su dolazili do veoma sličnih zaključaka.

I to ne jednom.

Dešavalo se da nekoliko različitih astrologa, ali i ljudi koji se bave bioenergijom, govore o istim životnim okolnostima, sličnim promenama i događajima koji bi trebalo da uslede. Kada jednu stvar čuješ od više ljudi, teško je da ne zastaneš i ne zapitaš se postoji li u svemu tome nešto više.

A onda se dogodi ono najzanimljivije – ništa od toga se ne dogodi. Vrti se priča oko toga što su rekli da će "biti", ali kada treba da se reči pretvore u stvarnost, ona izmakne u oblaku dima.

Kada se prognoze ponavljaju, ali život ima drugačiji plan

Upravo tu počinje moja najveća dilema.

Ako mi tri različite osobe, na osnovu potpuno različitih pristupa, kažu nešto slično, koliko je realno da sve tri greše? A ako se prognoza ne ostvari, da li je problem u tumačenju, vremenu, okolnostima ili možda u tome što smo mi sami očekivali da će se nešto dogoditi?

Posebno su zanimljive prognoze koje se odnose na ljubav, velike životne promene, posao i emotivne odnose. To su teme o kojima najčešće želimo da znamo nešto više, naročito kada prolazimo kroz period neizvesnosti.

Nekada nam kažu da će se određena osoba vratiti, da nas čeka važan susret, da ćemo zatvoriti jedno poglavlje i otvoriti potpuno novo, da nas baš u tom mesecu čeka poslovna ponuda na tom i tom mestu, ili da nam je ljubav "iza ćoška". Nekada se pominju meseci, godišnja doba, pa čak i vrlo konkretni vremenski periodi.

A onda prođe mesec, pa još jedan, pa godina.

I ništa.

Naravno, uvek postoji objašnjenje. Možda se okolnosti nisu poklopile, možda smo doneli drugačiju odluku, možda se energija promenila ili je događaj jednostavno odložen. Ali koliko dugo možemo da pomeramo granicu između predviđanja i stvarnosti, a da se ne zapitamo da li smo možda samo čuli ono što smo želeli da čujemo?

Da li zaista tražimo odgovore ili potvrdu onoga u šta već verujemo?

Ili, da li živimo potpuno pogrešan život?

Psihologija ima nekoliko zanimljivih objašnjenja zašto nam se čini da nas neko ko nas nikada nije upoznao razume do najsitnijih detalja.

Jedno od njih je takozvani Barnumov efekat – sklonost da opšte opise ličnosti doživljavamo kao izuzetno precizne i lične, naročito kada verujemo da su namenjeni baš nama.

Rečenice poput „mnogo daješ drugima, ali retko dobijaš isto zauzvrat“, „deluješ snažno, ali si mnogo osetljivija nego što pokazuješ“ ili „u životu si prošla kroz razočaranja koja su te promenila“ mogu zvučati neverovatno precizno. Ipak, one se mogu odnositi na veliki broj ljudi.

Postoji i nešto što se naziva selektivno pamćenje. Mnogo lakše pamtimo ono što se poklopilo sa našim iskustvom nego sve ono što je bilo potpuno pogrešno. Ako nam neko kaže deset stvari, od kojih se dve ostvare, postoji mogućnost da ćemo upravo te dve prepričavati, dok ćemo ostalih osam vremenom zaboraviti.

To, međutim, ne znači da su svi razgovori isti niti da svako iskustvo možemo jednostavno objasniti jednom psihološkom teorijom.

Možda je upravo zato važno da zadržimo radoznalost, ali i određenu dozu kritičkog razmišljanja.

A šta ako je najveća greška u tome što čekamo da nam neko drugi kaže šta će se dogoditi?

Kada danas razmišljam o svim tim razgovorima, najviše me intrigira pitanje zbog čega toliko želimo da znamo budućnost.

Možda zato što nam je teško da prihvatimo da neke stvari ne možemo da kontrolišemo. Želimo da znamo kada će se završiti period čekanja, kada ćemo upoznati pravu osobu, kada će se finansijska situacija promeniti ili kada ćemo konačno osetiti da smo tamo gde treba da budemo.

I možda nije problem u tome što ponekad poželimo da pozovemo astrologa, pogledamo tarot ili čujemo šta neko ima da nam kaže. Problem nastaje kada tuđe reči postanu važnije od naših odluka i kada počnemo da živimo čekajući da se ostvari nešto što nam je neko predvideo.

A šta ako živimo promašene živote?

A možda postoji i treća mogućnost o kojoj retko razmišljamo: da li mi zapravo živimo potpuno pogrešan život? Da li uporno biramo iste ljude, donosimo iste odluke, ostajemo u okolnostima koje nas ne ispunjavaju, a onda očekujemo da nam se budućnost promeni? Ako nam različiti ljudi govore da nas čeka nešto sasvim drugačije, a mi se iz godine u godinu nalazimo na istom mestu, možda bi trebalo da se zapitamo i koliko sami učestvujemo u stvaranju svoje stvarnosti.

Da li je moguće da nam neko opisuje potencijal koji imamo, ali koji nikada nećemo ostvariti ako nastavimo da živimo po starim obrascima? Ili je to samo još jedno zgodno objašnjenje kojim pokušavamo da opravdamo prognoze koje se nisu obistinile?

Jer postoji velika razlika između života koji nam je neko predvideo i života koji svakodnevno biramo. A možda je najneprijatnije pitanje upravo ono koje sebi najređe postavljamo: šta ako nije problem u tome što se predviđanja ne ostvaruju, već u tome što mi zapravo ne menjamo ništa?

Zato se posle svih tih razgovora vraćam na isto pitanje: ako različiti ljudi vide istu budućnost, a ona se nikada ne dogodi, da li su oni pogrešno protumačili ono što vide ili smo mi pogrešno protumačili poentu života?

Možda je odgovor mnogo jednostavniji nego što želimo da verujemo. Budućnost nije nešto što možemo pouzdano da pročitamo, čak ni kada nam se učini da je neko u nju zavirio.

A možda je najvažnije da, dok pokušavamo da saznamo šta nas čeka, ne propustimo da živimo ono što nam se događa sada i zaista uhvatmo taj život za gušu i preuzmemo kormilo.

Ionako na kraju svi završimo na istom mestu. Bar vožnja može da bude otvoren autoput, sunce na koži, vetar u kosi i dobra muzika. Zar ne?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.