Tužna vest poznate pevačice sve nas je podsetila koliko je u životu svakoga od nas važna BAKA

Kada imate tu sreću da uz oca i majku odrastate i sa bakom i dekom, vaše detinjstvo je nemerljivo ispunjenije. Sa ovom tvrdnjom se mogu složiti svi oni kojima su bake i deke bili kao drugi roditelji.

Bilo da živite u zajednici ili ih posećujete s vremena na vreme, bake i deke se na sve načine trude da deo roditeljske brige ponekad preuzmu na sebe i malim i velikim znacima pažnje unučićima ulepšaju bezbrižni deo života.

Potpuno drugačija životna situacija zadesila je našu pevačicu Milicu Pavlović koju su odgajili baka i deka, zbog čega ih ona i smatra svojim roditeljima, kako je u više navrata i izjavila. U detinjstvu i tinejdžerskom periodu, ali i tokom stvaranja karijere, baka Rada i deka Vladimir bili su joj najveća podrška i oslonac.

Način na koji je govorila o svojoj baki vraća nas u one dane kada nam je baka brisala suze, za čiji uzrok roditelji nisu ni smeli da znaju. Neke stvari mogli smo da kažemo samo njoj jer nas je svojim mirnim tonom ubedila kako će sve biti u redu i da ništa nije vredno naših suza. Ovo je poznata floskula, koju smo kasnije u životu bezbroj puta čuli, ali onda, kada te reči izgovara baka, zvuče nemerljivo umirujuće i uveravajuće.

Kao da njen zagrljaj i pogled pun ljubavi brišu svaku našu i najmanju brigu. Ispovediti se baki bilo je jednostavno neobjašnjivo lakše nego razgovarati sa roditeljima o problemu. Ni dan-danas ne znam zašto je to tako, da li roditelji previše sistematično pristupaju problemu jer znaju da se mora rešiti na višem nivou ili zato što bakine reči posmatramo kao neku životnu mudrost koja dobija na važnosti tek kada je neko dosta stariji izgovori.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Milica Pavlovic (@senoritamilica)

Sećam se kada sam bila prvi razred i kad sam shvatila da sam "duduk" za matematiku. Pogodite ko nije želeo da dozvoli da tako i ostane i ko je sa mnom bezbroj puta prelazio osnove računanja. Upravo moja baka. Imala je toliko strpljenja, da je uprkos mom tupom pogledu u svesku uspela da pronađe dovoljno volje, a bogami i živaca kako bi me motivisala da učim i pojednostavila mi ceo proces.

Moji roditelji su imali sasvim drugačiji pristup koji bi samo rezultitao suzom natopljenom zbirkom zadataka. Baka me nikad nije dovela do suza, a čini se da ja nju jesam i te kako. Tinejdžerski buntovni period promenio je moje ponašanje prema njoj, pa sam postala baksuzno dete koje na sve odgovara sa prekorom i vikanjem. Nije moja baka to zaslužila i toga sam bila svesna, pa sam i sama odlazila u svoju sobu da se isplačem besna na sebe što sam to dozvolila. Ali ona bi mi uvek opraštala, a koliko je nju to bolelo, ne mogu da znam. Ne mogu da znam kakva je to vrsta ljubavi koju bake osećaju prema unučićima, kao i koliko ih boli kada vide da nam je loše po bilo kom osnovu.

Kada su moji roditelji odlazili rano ujutru na posao, doručak i ručak pravila bi nam baka. Čini mi se da nas četvoro nismo nikakvu brigu imali jer je ona uvek tu. Tu je za brigu o obrocima, tu je za brigu o životinjama, tu je da dočeka poštara i da dočeka nas po povratku sa posla i iz škole. Znamo da je uvek tu i da će sve preuzeti na sebe, pa smo sebi dozvolili da to nekad uzmemo zdravo za gotovo.

Iako ja više ne živim u kući u kojoj sam odrasla, vidim da se to sa mojim odlaskom nije promenilo. Ali baki tako odgovara i ona nas uverava da joj ništa nije teško i da bi uvek radije nešto radila po kući ili dvorištu nego sedela i odmarala. Čini mi se da je uvek bila takva, da je na sebe želela da preuzme svačiju brigu i fizički teret. Koliko je to dobrog ili lošeg njoj donelo sama ne mogu da procenim, ali sam sigurna da mi je svaki put pomagala jer je želela da me spasi bar neke muke, da mi bar malo olakša i da se osetim više zaštićenom.

Upravo taj osećaj zaštite i povezujem sa roditeljskim domom i njenim prisustvom, jer znam da, dok je nje, ja imam kome da se poverim i ispričam šta me iskreno muči bez bilo kakvih detaljnijih objašnjenja. Jer baka je prošla mnogo muka i nedeća kroz život da je shvatila šta je zapravo važno i šta želi za mene i svoje druge unuke - da budemo dobri i pravični, da budemo snalažljivi i samostalni i da steknemo veštine koje će nam pomoći da se izborimo sa bilo kojim problemom.

Da bi bio dobar čovek, moraš pre toga da shvatiš šta to znači, da to prepoznaš u  jednoj osobi i nastaviš da živiš tako da svaki put razmisliš da li bi ona isto uradila i kako bi ona postupila - da li bi bila ponosna ili razočarana. Za svakog je to drugačije. Ja sam to dobro videla u svojoj baki i shvatila na čemu želim da počivaju moja dobrota i iskrenost.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.