Roditelji pitaju: Kad čuje povišene tonove u kući, dete (5) počinje da muca. Da li potražiti pomoć stručnjaka?

Dok je dete malo i neprestano "na oku" roditeljima, raznovrsne sutuacije u koje ga mogu odvesti igra ili radoznalost roditelji relativno lako rešavaju. Kada dođe vreme da izađe iz kućnih okvira, situacije se usložnjavaju, roditelji se suočavaju sa najraznovrsnijim pitanjima.

U jeku mnogih neodumica koje muče roditelje, u saradnji sa odabranim stručnjacima odgovaramo na vaše najrazličitije dileme. Pitanja nam šaljite na mejl ona@telegraf.rs.

7. jul - Kad čuje povišene tonove u kući, dete (5) počinje da muca. Da li da potražimo pomoć stručnjaka?

- Mucanje deteta kao odgovor na povišene tonove koje razmenjuju ostali ukućani je česta reakcija - kaže za Ona.rs psiholog Aleksandra Anđelković.

- Ovako posebno reaguju visokosenzitivna deca kad se nađu u traumatičnoj situaciji. Roditeljske svađe za decu predstavljaju traumatične situacije, pogotovo ako su verbalni sukobi između majke i oca ili drugih članova sa kojima živi u istom domaćinstvu česti. Porodični dom bi za svako dete trebalo da bude oaza sigurnosti i ljubavi. Ukoliko u porodičnom domu dete ne oseća sigurnost, stabilnost i ljubav, ono će nesvesno koristiti mehanizme pobune u skladu sa svojim uzrastom, a mucanje je samo jedan od tih mehanizama. Pre nego što zatražite pomoć dečjeg psihologa i/ili logopeda, potrudite se da atmosfera u kući bude topla i prijateljska, pa pratite da li će dete opet dobiti iznenadne epizode mucanja. Takođe, objasnite detetu da povišeni tonovi koje su ukućani razmenili nisu odraz nedostatka ljubavi ili poštovanja, već nesmotrenosti i obećajte da ćete ubuduće razgovarati mirnim tonom.

6. jul - Sin (11) je u svemu uspešan, ali nespretan u sportu. Drugari ga zbog toga zadirkuju, šta da radim?

- Ovo pitanje možemo sagledati iz perspektive samopouzdanja deteta. Kada govorimo o uzrastu od 11 godina, značajan podatak je kako su roditelji razvijali pozitivno samopouzdanje kod deteta tokom odrastanja. U osnovi pozitivnog samopouzdanja je bezuslovno prihvatanje sebe, na primer: "Ja vredim" umesto uslovljavanja lične vrednosti: "Vredim samo ako sam uspešan" ili "Vredim samo dok dobijam dobre ocene".

Zdravo samopouzdanje je zaštitni faktor ličnosti koji omogućava detetu da zadrži pozitivnu sliku o sebi i u izazovnim situacijama. Ukoliko je dete razvilo pozitivno samopouzdanje, imaće potencijal da sebe vidi kao vrednu osobu u celini. Ukoliko je dete dobijalo poruke da je vredno samo ukoliko postigne neki uspeh, tada je potrebno krenuti sa radom na korekciji roditeljskog stila, kako bi roditelji naučili na koje načine mogu da osnaže samopouzdanje deteta, uz individualne sesije sa detetom. Takođe, važno je i da li dete reaguje na zadirkivanja povlačenjem, agresivnim reakcijama ili plakanjem. Ove reakcije nam ukazuju na to da li su roditelji pomogli detetu da razvije emocionalnu regulaciju i da toleriše frustraciju.

Ukoliko dete ima pozitivno samopouzdanje, tada možemo raditi na psihološkim radionicama u grupi vršnjaka na razvijanju socijalnih veština deteta, da u bezbednoj sredini nauči kako reagovati na zadirkivanja - govori Aleksandra Jovanović, psiholog i dečji psihoterapeut.

5. jul - Drugari iz vrtića već igraju igrice, kada je u redu da dete počne s tim?

- Dete do pet godina nema potrebe izlagati ekranima uopšte. U ovom pitanju imamo nekoliko aspekata:

1. Razvojni - imate prava da se informišete kako izlaganje ekranima generalno utiče na razvoj dečjeg mozga, kako biste mogli da donesete odluku iz informisanog dela ličnosti.

2. Porodične vrednosti - možete učiti dete da svaka porodica ima određena pravila, verovanja i sistem vrednosti. Dete možemo učiti da ne mora da podlegne trendovima ili se komformira utapanjem u većinu.

3. Postavljanje granica - potrebno je da vi kao roditelj postavite bezbednosne i strukturišuće granice. Bezbednosne granice se odnose na uzrast deteta i izlaganje ekranima, roditeljski nadzor, kao i sadržaj koji dete prati. Strukturišuće granice se odnose ograničenje vremena izlaganja deteta ekranima. Kao roditelji imate prava da postavite zdrav razvoj deteta kao prioritet - objašnjava Aleksandra Jovanović, psiholog i dečji psihoterapeut.

4. jul - Devojčica (9) je ušla u pubertet, sa svim pratećim manifestacijama, što je veoma uticalo na nju u školi i u društvu (povlačenje, manje samopouzdanje). Kako kao roditelj da pripremimo ubrzano dete za sve te promene, kada je i dalje mentalno mala u glavi?

- Pubertet se, kao što znamo, pomera na sve niže uzraste, te je ovakva situacija sve češća. Ono što bi na prvom mestu roditelji trebalo da urade a to je da postave dobrobit deteta, zdravlje i stabilnost deteta, samopouzdanje deteta kao prioritet iznad ocena u školi. Neophodno je u tom periodu razgovarati sa detetom i oslobađati ga da nam govori o svojim potrebama. U koliko ima slabiju pažnju, prvo što bi trebalo da uradimo je da spustimo očekivanja, a onda da damo detetu podršku oko organizacije učenja, (češće i kraće pauze) organizacije slobodnog vremena, bilo bi dobro da je dete fizički aktivno, zatim kroz dodatno motivisanje deteta za rad. Potrebno je znati da se i na ovaj period dete prilagodi i krene sa svojim uobičajenim funkcionisanjem. Vrlo je važno da i roditelji promene u pubertetu svog deteta dožive stabilno i normalno i da ne daju prevelik značaj tim promenama kako bi se i dete lakše prilagodilo istim - odgovorila je Radmila Grujičić, psihilog psiho iz centra Psihomedica.

3. jul - Sin (4) i ćerka (5) pozvani su na odmor kod rođaka. Kako da ih pripremimo?

- Ukoliko je ovo prvo odvajanje dece od vas, najbolje bi bilo da zajedno sa decom odete kod rođaka i ostanete zajedno jedan dan - kaže za Ona.rs psiholog Aleksandra Anđelković.

- Pre nego što krenete, pričajte deci kako ste i vi u njihovim godinama odlazili kod rođaka tokom leta i upoznavali nove drugare sa kojima ste se kasnije svake godine viđali. Pričajte im o rođacima koji su ih pozvali u goste, podsetite decu koliko ih ti rođaci vole i najavite im da će se lepo provesti kod njih. Ukoliko deca negoduju i plaše se da se odvoje od vas, pitajte ih za razloge. Obećajte im da će moći da ponesu omiljene igračke i garderobu i da će u svakom trenutku, ako požele, biti u kontaktu sa vama. Deci u tom uzrasnom periodu je od velike važnosti da osete roditeljsku podršku i sigurnost.

2. jul - Devojčica (6) je vrlo komunikativna u kući sa poznatim ljudima, ali na većim druženjima ne progovara. Kako da to rešimo?

- Potrebno je istražiti razloge i utvrditi da li je u pitanju reaktivno povlačenje, urođena crta temperamenta, strah od izražavanja mišljenja ili je dete imalo u iskustvu neku neprijatnu situaciju postiđivanja - kaže Aleksandra Jovanović, psiholog i dečji psihoterapeut.

- Kod reaktivnog povlačenja koje se manifestuje izbegavanjem komunikacije mogu biti prisutni i prateći doživljaj nesigurnosti, stid ili strah. Takođe, može se proveriti na psihološkoj proceni temperamenta da li je kod deteta zastupljena urođena crta introverzije (povlačenje kao prva reakcija u odnosu sa nepoznatim osobama nasuprot otvorenosti). Ovde nam je važan podatak kako je dete reagovalo do treće godine.

Nekada detetu interakcija sa nekim vršnjacima odraslima ne prija. Za prvu pomoć, možemo voditi računa o sledećem:

- Važno je da ne forsiramo dete da učestvuje u razgovoru ukoliko se ne oseća prijatno, jer bismo mu time oduzeli pravo na zaštitni mehanizam davanja sebi vremena da oseti ljude oko sebe

- Ne etiketirati dete kao "stidljivo", jer to neće ohrabriti dete da učestvuje u komunikaciji

- Voditi dete na terapiju kod dečjeg psihoterapeuta da bi kroz terapiju igrom (play therapy) učilo socijalne veštine i prevazišlo uzroke povlačenja

- Davanje dozvole detetu da je u redu da uzme dovoljno vremena da oseti sigurnost i razmisli kako želi da se uključi u razgovor - navodi Aleksandra Jovanović, psiholog i dečji psihoterapeut.

1. jul - Moje dete (10) zadirkuju, jer nosi hranu od kuće ili minimalnu sumu novca za užinu. Kako da se postavim i da mu objasnim situaciju?

- Teško je dati odgovor na ovako izlolovano pitanje. Naravno da ćemo detetu objasniti zašto ima užinu, a ne džeparac, učiti dete skromnosti i prihvatanju situacije takve kakva jeste. To ne znači da se dete neće loše osećati i da će loša osećanja iščeznuti. Ono što je neophodno je da odrasle osobe koje rade sa decom budu otvorene da čuju ovakvo iskustvo i da se pričom uključe u rešavanje ove situacije među decom. Učitelji bi trebalo da rešavaju ovakve situacije - pomagati deci, učiti ih životu, a ne slepo sprovoditi nastavne planove koji ne prate ni dečje, ni životne potrebe, a ne nude rešenja za izazove sa kojima se svako dete susreće - objašnjava psiholog.

Naša sagovornica ističe da je ovo više problem društva i indiferentnosti prosvetnog osoblja, neuviđajnosti drugih roditelja, i generalno društva u celini, nego li samog deteta i roditelja. Škola često ne uči decu pravim vrednostima, a to joj je, napominje, najvažnija uloga, posle roditelja.

- Najviše u ovakvim situacijama mogu pomoći odrasli koji rade sa ovom decom. Pričati o problemu, uključiti i roditelje dece koja zadirkuju, u smislu skretanja pažnje. Nema guranja pod tepih i postiđivanja. Šta je važnije od ovoga? Šta je strašnije od tihe patnje jednog deteta i nas koji ne umemo, ne želimo, nemoćni smo da ih zaštitimo? Ovakve probleme moramo rešavati jer tako stvaramo zdrave vrednosti i zdrave pojedince, sve ostalo je promašena investicija. I onda imamo edukatovne radionice i pokrete, projekte, izmišljamo prezentacije... Za koga? Kada jednom malom detetu ne možemo pomoći i ne možemo ga zastititi? Od koga? Od nas samih - zaključuje Jelena Krstić Anđelković, dečji psiholog psihoterapeut.

30. jun - Dete (8) želi nove patike kakve imaju drugari iz odeljenja. Kako da mu objasnim zašto ne mogu da mu ih kupim sada?

- Moj odgovor je da dete treba da se uči koja je razlika između želja i potreba, kao i prava i privilegija. Potreba je da dete ima obuću koja će ga zaštiti i svako dete ima pravo na adekvatnu obuću, ali koji tačno brend će se kupiti je privilegija i želja. Privilegija znači da neki autoritet treba da odobri da se ta privilegija može koristiti. Roditelj je ovde autoritet i on može da dozvoli neku privilegiju ili ne, uz objašnjenje detetu zašto ne može ili može da odobri neku privilegiju. Ako roditelj proceni da je u nemogućnosti da ispuni želju i odluči da ne dozvoli tu privilegiju, treba to i da jasno i odlučno saopšti detetu. Jako je važno, kada se detetu objasni da ne može da ima brend obuće koji želi, da mu se potom dopusti protest i ljutnja, što je prirodna reakcija na neispunjenu želju. Vrlo je važno da roditelj, iako je neprijatno, pokaže razumevanje za detetove neprijatne emocije - kaže Nikolina Milosavljević, psiholog, psihoterapeut i praktičar terapije igrom.

29. jun - Baka i deka žele da vode unuku (5) na more, a mi se dvoumimo da li da je pustimo. Ona se nećka. Šta da radimo?

- Dete se nećka čim oseti da roditelji imaju neke sumnje pri odvajanju - kaže psiholog Brankica Šaljić-Milenković i dodaje:

- Uzrasno gledano, odvajanje je poželjno. Ukoliko je to prvo odvajanje deteta od roditelja, onda teže pada svima, što ne znači da ne treba da se desi. Ako je odvajanja bilo i ranije i samo vas muči da li da je šaljete dok se ona nećka, onda popričajte o tome šta je brine. Neka to bude neki broj dana koji je realan za takvo odvajanje, sa mogućnošću da se redovno čujete. Reagujte na to sa oduševljenjem i navođenjem primera šta će sve tamo raditi dok ste vi na poslu i ne možete detetu da obezbedite zabavu. Neka ponese igračku po želji od kuće i potrudite se da vam pri pozdravljanju vidi oči, ali ne i suze ili strah, da vidi da se radujete i da je puštate s poverenjem - i u nju, i u baku i deku. Možda će je radovati da tamo važe njihova pravila.

28. jun - Dečak (7) kreće u prvi razred. Izuzetno je inteligentan, ali nemiran. Školski psiholog savetuje da na tome mora da se poradi. Šta možemo da uradimo do septembra?

- Malo više pratiti ponašanje i insisitirati na poštovanju pravila. Ovo je sa decom tog uzrasta dobro raditi i kroz društvene igre. Insisitirati na poštovanju pravila. Takođe je dobro da se detetu nude igre koje zahtevaju smirenost, koncentraciju i pažnju. Mogu se ponuditi i dečiji filmovi koji takođe razvijaju koncentraciju, smirenost i pažnju - objašnjava psiholog Radmila Grujičić.

27. jun - Devojčica (9) je veoma vesela, ali izuzetno povučena. Čak i kad je neko povredi ne pokazuje to ni na koji način, ali kasnije se tuga manifestuje kroz plač, na neki drugi okidač. Kako da je osnažimo?

- Što više bi sa ovakvim detetom trebalo razgovrati. Najbolje na kraju dana, u mirnoj i sigurnoj atmosferi. Kako je provela dan, šta joj je bilo lepo, a šta ne. I onda, kroz takav razgovor, uputiti dete na način reagovanja ukoliko trpi nečije ponašanje koje joj ne prija - kaže psiholog Radmila Grujičić.

26. jun - Šta roditelj može da učini kada drugari zadirkuju njegovo dete jer nosi naočare ili ima neki drugi vidljivi nedostatak?

- Roditelj bi trebalo da reaguje na dva fronta u takvim slučajevima. Da jača svoje dete i da prekine, ukoliko je prisutan, ovakvo ponašanje, ili da traži od odrasle osobe sa kojom je dete da reaguje u ovakvim slučajevima (da kaze učiteljici, vaspitačici i sl.). Sa svojim detetom da razgovora da to što ga neko zadirkuje govori o nevaspitanju tog deteta ili o njegovoj ljubomori. Da je u redu da smo svi različiti i da, ako želimo, svako od nas bi mogao da vidi nešto kod drugog da bi ga oko toga zadrkivao, ali da vaspitana i dobra deca to nikad ne rade - kaže psiholog Radmila Grujičić.

Dakle, kako ističe psiholog, potrebno je učiti dete da ne shvata lično ponašanje drugih.

- Ako je dete u grupi vršnjaka i ovo mu se dešava kada roditleji nisu tu, trebalo bi preneti i nadležnoj odrasloj osobi, vaspitaču ili učiteljici, da se vaspitno pozabavi ovom temom sa decom i da aktivno učestvuje u prekidanju svakog ovakvog ponašanja dece kojima povređuju osećanja druge dece - zaključuje Grujičić.

25. jun - Tinejdžerka (14) je povučena i ne pripada nijednoj popularnoj grupi. Tvrdi da je druga deca ne prihvataju. Šta može da se uradi?

- U ovom slučaju bilo bi dobro da roditelji ili stručno lice, psiholog, razgovaraju sa devojčicom i razvijaju i jačaju njene socijalne veštine kako bi našla makar neku drugaricu sa kojom će se družiti. Naravno da to ne moraju biti nikakve "popularne" grupe. Svakoj osobi je dovaljan makar i jedan prijatelj ili bliska osoba kako bi se osećala sigurno i prihvaćeno. Može se takvo dete uputiti i na neke treninge ili sekcije u skladu sa svojim interesovanjima u kojima će pronaći osobe slične sebi i svojim afinitetima, a time i drugare - objašnjava psiholog Radmila Grujičić.

24. jun -  Dete (2,5) je imalo napad histerije i ja sam samo čekala da prođe, jesam dobro postupila?

- Tantrumi su veoma česti u ovom uzrastu, a često počnu i ranije. Pitanje je kako ste to "pustili" da prođe - jer vaša uloga je tu veoma važna - kaže Danica Banzić, TA psihoterapeut i dodaje:

Vaše dete u ovom uzrastu nije sposobno da izrazi svoje emocije, a kada ga iste preplave, tantrumi su jedini jezik koji im je poznat. Pustiti dete, u smislu - ne kažnjavanja, je svakako dobar izbor  i bravo za vas što se niste na taj način angažovali, većina roditelja reaguje drugačije, odgovarajući ljutnjom i pretnjama. Ono što je lekovito i pravi razliku jeste to da detetu pokažete da ste tu, da ste uz njega, da ga zagrlite i prošapućete da ga razumete: "Znam, ljubavi, teško je. Volim te i tu sam za tebe." Već sledećom prilikom dete će se brže smiriti i lakše će se opustiti jer zna da to što oseća ima podršku, da nije samo i da ga razumete. Tatrum može potrajati, može nastaviti da se ljuti, trebaće mu vremena da nauči, a i vama će biti značajno da uvidite šta je "okidač". Iako se dešava niotkuda, razmislite da li je dete gladno, pospano, da li je mnogo ljudi u okruženju ili previše nekih drugih stimulusa (na primer ako ste u supermarketu) - ponavljam, nesposobno da kaže "Hej, mama, malo sam umorna i gladna, i ova gužva me zbunjuje" dete će posegnuti za onim što mu je poznato - izlivima emocija. O ovome vam govorim pre svega kao jedna mama sa iskustvom - kada bi se moj dečaka bacio nasred trotoara i počeo da plače iz sveg glasa i da se udara, uvek bih ostala smirena i zagrlila ga, šaputala nešto nežno, a onda bih sve to smestila u kontekst - pratila bih trag do toga šta bi mogao biti okidač.

 

23. jun - Roditelji koje znam dete kažnjavaju ukidanjem svega što voli. Je li to u redu?

- Ljubav ne sme biti uslovljena, ali kada je ponašanje u pitanju, moraju se postavljati jasne granice. Te granice se postavljaju razgovorom sa detetom - deca jako brzo uče o konsekvencionalnosti: ako se ne ponašam lepo, nema crtaća - objašnjava Danica Banzić, TA psihoterapeut i dodaje:

Najvažnije u svemu tome jeste napraviti razliku imeđu bića i ponašanja - mama i tata bezuslovno vole dete, nikada ne kritikuju njegovo biće - ali kritikuju ponašanje. "Volim te, ponosna sam na tebe - ali ovo ponašanje nije dobro. Imam utisak da ne razumeš kako to može biti loše za tebe (ili nekog drugog)."

Kada se granice postave - još važnije je ostati dosledan. Jer, recimo, ako kažete detetu da ne sme da se penje na prozor, uz sve razgovore i objašnjena pre toga, i zapretite da ćete, ukoliko to bude opet uradilo, biti prinuđeni da mu oduzmete omiljenu igračku - a kada se neposlušnost ponovi, vi ne ostanete dosledni, dete će i to zapamtiti. I testiraće svoju moć dodatno.

22. jun - Kako možemo nagraditi dete (6), a da to ne podrazumeva kupovinu nečega što želi?

- Najznačajni poklon, onaj koji će dete pamtiti je vreme i pažnja koje mu poklonite. U zavisnosti od interesovanja deteta odaberite neku zajedničku aktivnost koja će nagraditi njegovo ili njeno ponašanje. Možda nešto za šta nemate uvek vremena - evo nekolicine primera: zajedničko spremanje omiljenog kolača, kućni bioskop (omiljeni crtani filma -makar ga gledali i 15. put) ili planirajte neki izlet - savetuje Danica Banzić, TA psihoterapeut.

Naša sagovornica ističe i praksu iz svoje kuće:

- Možete napraviti recept u formi kartica (ukoliko dete još uvek ne zna da čita, neka budu slikovne, "jaja", "brašno", "mleko", "mikser", "pleh") i onda sve pripremite na radnoj površini i dozvolite mu da sve radi sam uz najvažniju namirnicu: vašu pažnju i podršku.

21. jun - Dete (6) ne ume da kontroliše napade besa prema nepoznatima. Kako se izboriti sa tim?

- Ovakve situacije se razrešavaju radom sa celom porodicom jer neprimereno ponašanje ukazuje na neku dublju frustraciju koja najverovatnije ima svoj uzrok u porodičnim odnosima. Takođe bilo bi dobro dati podršku i ukazati i roditeljima na to kako da se ponašaju i oni među sobom kako bi bili dobar model reagovanja na frustraciju svojoj deci - ističe psiholog Radmila Grujičić.

20. jun - Dete (4) histeriše, udara sve oko sebe i pravi haos kada nešto nije po njegovom. Kako to rešiti, a da mu se ne uskraćuje ono što najviše voli?

- Takozvano histerično ponašanje deteta oko treće godine jeste normalna faza koju viđamo kod većine dece. Krucijalno za završetak ove faze jeste smirenost i doslednost roditelja. Dete ima pravo da se ljuti, a mi "moramo" to "izdržati". Ne uskratiti detetu ljutnju, ne dozvoliti detetu da takvim ponašanjem dobije šta želi (to je i najvažnije da se ponašanje ne bi učvrstilo), ne ljutiti se zbog toga na dete i ne odbacivati ga zbog toga. Pa šta onda raditi? - kaže Jelena Krstić Anđelković, dečji psiholog psihiterapeut, i nastavlja:

- Biti prisutan, ne reagovati dok je dete u ovom stanju i kada se dete umiri, otpočeti saradnju i eventualno prokomentarisati ono sto se desilo. Ako je dete previše uznemireno, telesno umirivanje kroz zagrljaj bez zadovoljenja prvobitno osujećene potrebe. Ono što je u našoj kulturi problem jesu ovakve situacije na otvorenom, tu bih savetovala uzimanje deteta u naručje i sklanjanje iz situacije koja dete čini uznemirenim i frustriranim. Ukoliko smireno i dosledno reagujemo, ova faza će lako i brzo proći bez ikakvih problema - zaključuje dečji psiholog psihiterapeut.

19. jun - Dečak (5) uživa da drugoj deci pokvari igru, razgovor ne pomaže. Kako da prestane s tim?

Ukoliko dete od pet godina ne poštuje pravila igre i ometa drugu decu, a pri tome odrasli ne vide razlog za takvo ponašanje, dete bi trebalo fizički sprečiti da se tako ponaša. Drugim rečima, odrasla osoba bi trebalo da nadgleda ponašanje dece u grupi i ukoliko neko dete ometa druge, da ga fizički odvoji od dece i zaštiti drugu decu. Ukoliko se ovakvo ponašanje ponavlja, neko od stručnih lica bi trebalo da opservira dete, a moguće i porodicu iz koje dete dolazi i da ih uputi kako da rade sa detetom na boljoj socijalizaciji - naglašava psiholog Radmila Grujičić iz Psiho-centra „Psihomedica“ u Jagodini.

18. jun - Dete (5) namerno neće da se odazove na svoje ime vršnjacima, iako insistiramo da to uradi. Zašto?

- Sigurno je da postoji razlog za to. Najbolje bi bilo porazgovarati sa detetom o tome kako prihvata drugare, da li mu prija druženje sa njima. Popričati sa detetom o tome treba li mu podrška u komunikaciji sa vršnjacima. Ukoliko je ovakvo ponašanje samo reakcija na lične, trenutne potrebe deteta, ovako ponašanje bi trebalo samo ignorisati jer se javlja kao trenutna reakcija i prolazi nakon nekog vremena - objašnjava psiholog Radmila Grujičić.

Ona podseća da je vrlo važno pri donošenju prave procene obaratiti pažnju na to kako dete generalno čuje, zatim kako odgovara i komunicira sa članovima svoje porodice i sa ostalim odraslima.

- U ovakvim slučajevima bi bilo dobro da dete opservira neko od stručanjaka kako bi se procenio socijalni razvoj i isključili neki drugi mogući razlozi za ovakvo ponašanje - zaključuje psiholog.

17. jun - Sin (12) ne trenira redovno, a depresivan je jer nije u prvom timu. Kako da ga motivišem?

- Važno je detetu objasniti da se rezultati postižu kada smo u nečemu dosledni. Pa tako na primer, kada ide u školu redovno mnogo lakše završava svoje obaveze i usvaja gradivo, nego kada bude sprečeno i ne ide u školu, pa onda “žuri” da nadoknadi propušteno. U školi, kao i u sportu može da se nadoknadi propušteno, ali postoje neke posledice. Tako je u ovom slučaju posledica to da dete nije u prvom timu - kaže sportski psiholog Marta Tutić.

Ona ističe da je detetu potrebno objasniti da trener i ostali igrači ne mogu da se oslone na njega, ako on ne dolazi redovno na treninge.

- Oni očekuju njegovu pomoć i podršku na treningu, a on se ne pojavi. Svaki naredni put oni će misliti da on nije dostupan da im pomogne i prestaće da ga očekuju. Svaki trud i rad se vremenom isplati, pa će tako i trener znati da ceni i nagradi njegovo stalno pojavljivanje na treningu. Predlog je da dete napravi tabelu sa rasporedom treninga, pa da nakon svakog treninga stavi sebi smajli, plus ili neki drugi simbol da je uspešno obavio trening, pa da na taj način bude motivisan da se pojavi na svakom narednom treningu. Svaki plus dovodi ga do cilja, a to je mesto u prvom timu - podvlači sportski psiholog.

16. jun - Kad dođe do svađe roditelja pred detetom, da li mu objasniti šta se desilo?

- Najpre zavisi od veličine svađe; ako je razmirica blaža, manja, nije potrebno pojašnjenje. Ali ako je svađa burnija i moguće je da je i dete uznemireno zbog toga, dobro bi bilo dati detetu pojašnjenje oko čega se roditelji raspravljaju. To pojašnjenje bi moralo da bude razumljivo i prilagođeno uzrastu deteta i njegovim kognitivnim sposobnostima da razume situaciju - kaže psiholog Radmila Grujičić iz Psiho-centra „Psihomedica“ u Jagodini.

Ona napominje da bi obavezno trebalo reći detetu da će se roditelji svakako dogovoriti i naći neko rešenje i da to nije za veću brigu, kako bi se dete umirilo.

- Roditelji bi svakako trebalo da vode računa da, pre svega, i oni sami budu konsktruktivni i kulturni i u situacijama kada se oko nečega ne slažu i imaju sukob mišljenja, pre svega iz elementarnog poštovanja jednog prema drugome, a posebno jer su svesni da daju primer svom detetu i takođe oni su odgovorni za osećaj sigurnosti deteta - ističe psiholog Grujičić.

15. jun - Sin (10) plače svaki put kad nešto ne dobije. Kako to da prekinem?

- S obzirom na to da je u pitanju dete od 10 godina, a pokazuje ponašanje koje nije uobičajeno i prikladno uzrastu, verujem da dete poseduje neki dublji problem. Problem može biti i u odnosu sa roditeljem koji nije na adekvatan način postavio granice u vaspitavanju. Preporuka je konsultovati stručno lice koje bi utvrdilo ono što je neadekvatno u odnosu i usmerilo odnos u boljem pravcu i za dete i za roditelja - kaže Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog i psihoterapeut i dodaje:

- Svaka zbunjenost, nesklad koji primetimo u sebi i u odnosu sa svojim detetom, valja proveriti u kratkoročnim odlascima kod psihologa i dobijanjem adekvatnih smernica. Pre nego li istrajavanje u onome u čemu nismo sigurni da je dobro i ispravno za naše dete. Uvek konsultacija, preispitivanje pre nego "furanje" u jednom pravcu.

14. jun - Starije dete (6) je ljubomorno na brata (1). Kako da ga odučimo od toga?

- Ljubomora deteta prema ostaloj deci u porodici je normalno i često osećanje koje se prirodno javlja. Kao i druga osećanja, i ovo nastaje spontano i van svesne, racionalne kontrole. U tom smislu nemoguće je odučiti dete od toga da oseća ljubomoru. Bilo koje osećanje ne nastaje po slobodnoj volji i želji onoga ko ga doživljava, niti može da prestane na zahtev. Dakle, ne može se očekivati da dete prestane da bude ljubomorno zato što roditelj to traži od njega - kaže psiholog Brankica Stanojević.

Prema njenim rečima, u ovakvoj situaciji dete može samo da prestane da ispoljava otvoreno osećanje ljubomore na način na koji je to do tada činilo i da pronađe neke alternativne načine pražnjenja koji mogu biti usmereni na unutra - ka sebi (povlačenje iz interakcije, zamuckivanje, tikovi, anksioznost,...) ili ka spolja - ka drugima (agresivno ponašanje, nesaradljivost..) Oba načina su loša za dalji razvoj deteta, a i roditeljima prave dodatne probleme.

- Zato je umesto stavljanja zabrane na osećanje uputno usmeriti se na to kako pomoći detetu da se nosi sa tim osećanjem i da ga ispoljava na socijalno prihvatljiv način. Ljubomora je teško i neprijatno stanje za dete sa kojim ono teško može da se konstruktivno nosi samo. Podrška koja je detetu tada potrebna podrazumeva prvo da se oslobodi osećaja krivice što to oseća, jer to nije stvar njegove želje ili volje. Stalnim kritikovanjem što je ljubomorno kod deteta se razvija osećaj da nije dobro, da je nesposobno da radi stvari kako treba, da je loše kao osoba. U krajnjoj liniji, dete se oseća bespomoćno, jer sa jedne strane po prirodi stvari ne može da kontroliše svoje osećanja, a sa druge strane ne može da ispuni očekivanje svojih roditelja i bude dobro - objašnjava psiholog Stanković.

Drugi korak je, dodaje naša sagovornica, da se detetu pomogne da pronađe način kako da izrazi to svoje osećanje, a da ne naudi ni bratu ili sestri, ali ni sebi kao i da ispuni očekivanja koja mu postavljaju roditelji.

- U tom smislu uputno je reći: "Vidim da si ljut što ja sada hranim bebu i ne mogu da se igram sa tobom. Razumem da ti to smeta, ali ne smeš zato da udariš bebu. Kad si tako ljut, možeš da stisneš ovo jastuče. Hajde da smislimo šta bi mogao da radiš kad ja idući put hranim bebu da ti to vreme prođe brže i lakše." Ovakvo komuniciranje sa detetom u okviru koga se prihvataju njegova osećanja i preusmerava način na koji se ona ispoljavaju uz stalnu podršku detetu u tome je proces koji traži vreme i istarajnost. Ako se tome doda i izbegavanje okidača za provociranje ljubomore kao što su rečenice tipa "Daj bratu loptu da ne plače" ili "Ti si stariji, pusti ga" ljubomornoj deci će se pružiti podrška da nauče da se sama nose sa ovim svojim problemom - objašnjava psiholog Stanojević.

13. jun - Kad se dete udari u sto, kažemo mu da udari "bezobrazni sto". Da li grešimo?

- Stari je običaj da kao da bi detetu bilo lakše kad se ono udari o neki predmet, da "vrati" tom predmetu, pa će brže prestati da plače. Međutim, kako odrasta, važno je detetu vraćati odgovornost i za nepažnju i za nezgode. Tako se vremenom uči da je ono odgovorno za, recimo, "naletanje" na sto i da takve situacije može samo da izbegne tako što će biti pažljivije. Kao i kada kaže, recimo, da je nešto palo, a mi mu uzvratimo: "Nije samo palo, nego si ti srušio" i tome slično. To se zove jezik odgovornosti - kaže psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

12. jun - Šta znači kad dete (4) nakon kazne kaže: "Mama, mene u ovoj kući niko ne voli, ja ću, kad me ostavite u vrtiću, da pobegnem"?

- Kažnjavanje je kompleksna tema, neki stručnjaci su potpuno protiv bilo kakve kazne i sankcije u odgajanju deteta. Ako ste odlučili da u svom vaspitnom stilu koristite ovu tehniku, potrebno je prvo da budete sigurni da ste sa detetom ustanovili šta ona podrazumeva. To znači da je dete apsolutno sigurno i svesno koja njegova akcija će izazvati vašu reakciju i posledicu.

Osim toga, svaka kazna i nagrada bi trebalo da bude usmerena na ponašanje, a ne na ličnost. To znači da bi produktivnije bilo reći: "Ovo si baš dobro uradio/la"nego "ti si tako dobar/ra". Kazna i nagrada nikada ne bi smele da se odnose na osnovne dečje potrebe kao što su voda, hrana, san, kretanje i sl. već isključivo na oduzimanje ili davanje želja. Primer za to je sledeći: "Nećeš moći da gledaš crtane filmove ako mi ne pomogneš da spremimo igračke".

Ako dete ima izjave da ga niko ne voli, recite mu sledeće: "Možda ti se to tako čini, ali mi te volimo i ti si naš, nama se samo ne sviđa ono što si sada uradio. To nije bio okej i više puta sam te upozorila na posledice takvog ponašanja. Tada možete istaći i neki njihov pozitivan postupak kako biste napravili komparaciju između dobrog i lošeg. Uvek je poželjno od lepih gestova i ponašanja deteta praviti veliki "događaj" i pridavati im više pažnje nego što to činimo sa onim lošim; međutim to nije svojstveno našoj kulturi u kojoj se mnogo više pažnje posvećuje kaznama dok lepo ponašanje prolazi neopaženo - ističe dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević.

11. jun - Dete (3) stalno grize i udara drugar iz vrtića. Šta da mu kažem, kako da se postavi?

- Odgovornost roditelja je da u razgovoru sa vaspitačima i roditeljima porazgovara o problemu koje njegovo dete ima u vrtiću. Dete može jedino da kaže "ne", da se izmakne i da odmah prijavi vaspitačici šta se desilo. Možete reći da niko ne sme da ga grize i udara i da ćete vi sve rešiti, da tom detetu kaže da prestane. Moramo biti realni šta može dete uzrasta od tri godine, a to nije mnogo. Važno je da zna da to nije u redu i da ne mora da trpi ničije povrede. Ostalo je zaista odgovornost roditelja i ustanove - kaže psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

10. jun - Kada detetu uzmu igračku u parkiću, ubeđujemo ga da mora da ih deli. Da li je to ispravno?

- Deca svoje igračke doživljavaju kao deo njihovog selfa I često nisu spremna da dele. Zbog svoje kognitivne nezrelosti, oni ne razumeju pojam posedovanja. Oni veruju da kada im je neka igračka (bilo čija da je) u rukama, doživljavaju je kao svoju. Zbog toga što ne razumeju posedovanje, ne treba ih ni terati da podele svoju igračku sa drugima, već govoriti kako drugi želi da pozajmi njegovu igračku I da će mu vratiti. Ukoliko dete I dalje pokazuje otpor da da igračku, treba to ispoštovati,. a drugom detetu ponuditi alternativu - kaže Nikolina Milosavljević, dečiji psiholog, psihoterapeut i praktičar terapije igrom.

9. jun - Deca u vrtiću su čula za veliki zločin; kako da detetu (5) odgovorim na to?

- Ukoliko su deca izolovano čula pojedinosti o nekom uznemirujućem događaju, treba im ponuditi ceo događaj. Ispričati događaj u kratkim crtama i izvući neku pouku iz događaja. Neodgovaranjem na detetovu radoznalost u ovim slučajevima i prikrivanje istine, kod deteta može probuditi veću uznemirenost, nego samo pričanje o realnom događaju. Ako detetu "sažvaćemo" neki događaj, priču prilagodimo detetovim razumevanju i uzrastu, umireni ispričamo događaj, umirićemo i dete i njegovu radoznalost i uznemirenost - savetuje Jelena Krstić Anđelković, dečji psiholog psihiterapeut.

8. jun - Dete ima noćne more, budi se i vrišti preplašeno, a onda se ničega ne seća. Kako mu pomoći?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od uzrasta deteta kao i činjenice da li je u poslednje vreme doživelo neki uznemirujući događaj. Određeni strahovi se javljaju u različitim razvojnim periodima i potpuno su normalni; naročito oko šeste godine, postoji jedna takva faza. Naravno, kao roditelj možete na različite načine pomoći detetu da se umiri. Ponekad će ono možda želeti da pređe u vaš krevet ili će tražiti da spavate sa njim, potrudite se da to ne odbijete jer su takvi događaji idealna prilika za povezivanje. Uloga roditelja u ovakvim situacijama jeste da umiri dete tako što će mu dati uputstvo kroz svoje ponašanje kako da prevaziđe uznemirenost. Možete reći nešto poput: "Sve će biti u redu, to je bio samo ružan san, hajde sada da dišemo zajedno da se umirimo" - kaže dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević i dodaje:

- Ono što je važno navesti jeste da kod anksioznosnih situaciji mora da se obrati pažnja da udah bude kraći od izdaha kako bi se puls umirio. Takođe možete ispričati priču detetu ili ga pustiti da je samo osmisli i ispriča; neka deca imaju sopstvene obrede za umirivanje koji variraju u zavisnosti od uzrasta i ne treba ih sprečavati u tome da ih koriste, ma koliko čudno odraslima izgledali. Važno je da se polako "odgovornost" za umirivanje straha prebacuje na dete kako bi već u fazi puberteta i adolescencije bilo samostalno po ovom pitanju.

Ukoliko strahovi potraju više meseci, trebalo bi potražiti pomoć stručnog lica - napominje psihoterapeut.

7. jun - Dvoipogodišnjak je u "neću" i "ne" fazi. Kako da se postavim?

- "Neću i ne" koji se nužno i poželjno javljaju oko druge/treće godine, označavaju začetak detetove autonomije i samostalnosti. Važno je uvažiti, čuti i videti dete, pa proceniti da li poslušati detetovo "ne". Najvažnije je detetovo "ne i neću" ne doživeti kao neposlušnost i pobunu protiv nas roditelja, već kao normalnu pojavu kojoj treba dati kontekst, objašnjenje, posledicu... Ne ulaziti nikako u svađu i sukob sa detetom - priča Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog psihiterapeut.

6. jun - Dete (4) me sluša jedino kad ga uslovljavam da će dobiti nešto. Kako da to promenim?

- Način na koji se deca odnose prema obavezama, pravilima ponašanja i socijalnim zahtevima svog okruženja prevashodno zavisi od toga kako se roditelji postavljaju u tim situacijama, kako komuniciraju sa decom i kako reaguju u odnosu na dečije aktuelno ponašanje. Deca imaju prirodnu potrebu da se ponašaju u skladu sa principom zadovoljstva koji podrazumeva da rade ono što im se trenutno sviđa, da bez odlaganja zadovolje svoje potrebe ovde i odmah, kao i da izbegavaju ono što im je neprijatno, naporno ili dosadno – kaže psiholog Brankica Stanojević.

Prema njenim rečima, s druge strane, roditelji su ti koji u dečji koncept života treba polako, od najranijeg uzrasta da uvode princip realnosti zasnovan na činjenici da postoje određena društvena pravila i norme koje zahtevaju da se zadovoljenje nekih potreba odloži dok se neke druge stvari ne obave (na primer, dete mora da sačeka da pojede slatkiš posle ručka a ne odmah kad mu se jede pre ručka) ili da moraju da se odrade stvari koje dete baš i ne voli (da se čeka u redu, pospremi igračke...). Ovaj proces u vaspitanju podrazumeva proceduru postavljanje granica i pravila u ponašanju dece.

- Jedno od važnih sredstava u uspostavljanju tih granica i pravila jeste i sistem nagrađivanja i kažnjavanja. Pod nagradama se podrazumeva sve ono što dovodi do zadovoljenja neke dečje potrebe u konkretnom materijalnom obliku (slatkiši, igračke, novac...), ali i ono što zadovoljava emocionalne i socijalne potrebe deteta (poklanjanje pažnje, pohvala ili priznanje značaja i vrednosti, poljubac...) - kaže naša sagovornica i dodaje:

- Kazne podrazumevaju frustriranje neke dečje potrebe takođe i u materijalnom i u socio-emocionalnom kontekstu. Da bi neko zadovoljenje ili frustriranje dečije potrebe imalo ulogu kazne ili nagrade, treba da bude primenjeno posle dečjeg ponašanja koje želimo da učvrstimo ili eliminišemo. Ono treba da se sprovodi sistematski i promišljeno, sa jasnim ciljem šta želimo da postignemo.

Često se u praksi dešava upravo suprotno: roditelji nagrađuju neko ponašanje, a da nisu ni svesni da to rade ili misle da nagrađuju / kažnjavaju neko drugo ponašanje. Psiholog Stanojević ističe da bi nagrađivanje i kažnjavanje trebalo da bude i dosledno i istrajno.

- Smisao nagrađivanja i kažnjavanja je da eliminiše nepoželjne oblike ponašanja i izgradi i učvrsti ponašanja koja su poželjna i prihvatljiva. Na kraju tog procesa stoji formiranje navika ili unutrašnjih oblika motivacije za određene aktivnosti.

Naravno, nagrađivanje i kažnjavanje nisu jedini postupci u procesu formiranja ponašanja dece i oni se uvek odvijaju u širem kontekstu dečijeg sazrevanja i vaspitanja.

- U konkretnom slučaju verovatno je reč o problemu postavljanja jasnih i čvrstih granica detetovom ponašanju u domenu obaveza koje se postavljaju pred dete. Ovakve situacije se dešavaju kad god roditelj ulazi u raspravu i ubeđivanje sa detetom u pogledu toga šta treba da se uradi i time stalno potkrepljuje testiranje granica deteta. Najefikasniji način da se prestane sa tim je da se roditelj i dete unapred dogovore šta je obaveza deteta i kada ona precizno treba da se ispuni. Moguće je ispunjenje obaveze vezati za određenu pozitivnu posledicu po dete, ali i precizirati šta će se desiti ako dete ne ispuni tu obavezu (koja je negativna posledica ili kazna). Sam proces dogovaranja oko obaveza i nagrađivanja/kažnjavanja treba da maksimalno uključi dete. Kad je dogovor postignut i plan napravljen, kreće se sa njegovom primenom. U toku same primene roditelj ne treba da ulazi u rasprave, ubeđivanja, nagovaranja ili pravdanja. Svaki pokušaj deteta da uvuče roditelja u testiranje granica treba da bude ignorisan: "Znaš šta smo se dogovorili i nema rasprave o tome". Roditelju preostaje samo da konstatuje da li je obaveza ispunjena ili ne i na osnovu toga primeni odgovarajuću pozitivnu ili negativnu posledicu. To ne znači da roditelj u nekoj drugoj situaciji neće razgovarati sa detetom o potrebi ispunjavanja obaveza, radnim navikama, držanju obećanja i slično, ali onda kad dete treba nešto da obavi nema debatovanja i roditelj mora da pokaže jasan, čvrst i dosledan stav po tom pitanju – kaže psiholog Stanojević.

5. jun - Dete (2) još uvek nije progovorilo. Treba li odmah da ga vodim kod logopeda?

Činjenica je da su mišljenje i govor uvek međusobno povezani, ali je kod dece brzina razvoja govora veoma različita. Često se dešava da neka deca ne progovore razgovetno ni sa tri ili tri i po godine. To ne znači da na bilo koji način zaostaju za svojim vršnjacima koji su progovorili sa 18 ili 24 meseca. Razvoj intelektualnih i fizičkih funkcija je veoma individualan, naročito u ovako ranom periodu. Može se desiti da dete jako dobro neverbalno komunicira iskazujući svoje potrebe "komentarišući "okolinu mimikom, pokretima i glasovima. Ako dete od dve godine koristi onomatopeju, što znači da za psa kaže "av-av", za gusku i patku "ga-ga", za auto "brrrm", i oko desetak reči koje su mu važne za ispunjavanje potreba, poput "mama", "daj", "hoće", "tata","seka", "bata", ono je u početnoj fazi govora i tada pomoć logopeda nije potrebna. Ako se ova faza zadrži i u trećoj godini, onda je potrebno pronaći stručnjaka koji će posebnim vežbicama u saradnji sa roditeljem podstaći razvoj govora kod deteta - savetuje dečji integrativni psiholog Marijana Vasilijević.

 

4. jun - Kako da objasnim detetu (3) da se tata i mama razvode?

- Objašnjenje prilagođeno uzrastu od tri godine treba da bude bez puno detalja, rečeno jednostavnim jezikom, idealno u prisustvu oba roditelja. Dati, recimo, objašnjenje da mama i tata više neće živeti zajedno, reći s kime će dete živeti i gde, da iako se mama i tata ne vole na isti način, nju/njega vole isto i najviše na svetu. Potruditi se da se odgovori na dečja pitanja, koja uopšte ne moraju doći odmah po saopštenju, mogu i dosta kasnije, recimo tokom neke igre da iznedri po neko pitanje. Najvažnije je zadržati neke rutine, ne menjati sve odjednom, tipa vrtić ili mesto življenja, sobu, neku vanvrtićku aktivnost na koju je dete išlo. Važno im je da znaju šta se menja, a šta ostaje kao do tad. Pratiti da li dete regresira u ponašanju, odnosno da li recimo počinje da piški u veš ili krevet, da li se vise ponaša adekvatnije za mlađi uzrast i ako se intenzivira obratiti se psihologu. Za roditelje, ako komunikacija eskalira i počne da pravi simptome detetu, savet je da krenu na psihoterapiju para - kaže psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

3. jun - Ćerka (12) ne želi da deli događaje iz škole, šta da radim?

- Period razvoja u kom se nalazi vaša ćerka je prepun promena kako na fizičkom i hormonalnom nivou, tako i na socijalnom i psihološkom. Zadatak deteta je da polako stiče psihološku nezavisnost. U početku ove razvojne faze tinejdžeri često "preteruju u nezavisnosti" i potpuno diskredituju svoje roditelje koji su do tad idealizovali. Obaveza roditelja je da ostanu sigurna luka, ali dopuste razvoj individualnosti kod deteta.

Kada nailazite na otpor, odgovor leži u validaciji i otvorenosti; to znači da se služite sledećim: "Okej, ništa nije bilo u školi, ja bih voleo/la da znaš da sam uvek tu kad god hoćeš da podeliš nešto i da te neću osuđivati nego pokušati da ti pomognem, saslušam ili dam neku drugu perspektivu", "obećavam da ti neću dosađivati sa zahtevima da mi govoriš baš sve, ali mi je bitno da delimo važne stvari; to mogu biti i prijatni i neprijatni događaji, a naročito stvari koje se tiču tvoje bezbednosti i blagostanja" - objašnjava dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević.

2. jun - Sin (10) želi da igra balet, ali ga vršnjaci maltretiraju zbog toga. Šta da radim?

- Možete podržati dete da krene na balet tako što ćete mu pokazati snimke poznatih baletana i balerina, njihove koreografije i takmičenja. Objasnite detetu da je svaki vid fizičke aktivnosti i za dečake i za devojčice. Da je važno da prate svoje snove i ono što ih zanima. Predočite detetu da će ga vršnjaci zadirkivati jer oni ne znaju dovoljno o baletu i da on može da im ispriča neku priču o poznatim baletanima i pokaže im njihove snimke - objašnjava sportski psiholog Marta Tutić.

1. jun - Ćerka (7) mora na dijetu. Kako da joj to predstavim?

- Dijeta je način ishrane, sve ono što pojedemo i popijemo u toku dana i što nam pomaže da budem zdravi i snažni. Detetu recite da je važno da unosimo raznovrsnu hranu, koja će nam pomoći da bolje učimo i pamtimo, brzo trčimo i imamo snage za igru. Za ovaj uzrast je korisno napraviti kartice sa sličicama različitih namirnica, pa ih zalepiti na jedan papir gde dete može predstaviti svoju dijetu, odnosno način ishrane. Rano je na ovom uzrastu objašnjavati deci da li neke namirnice goje ili ne. Važno je istaći benefite onih koje se unose svakodnevno - kaže sportski psiholog Marta Tutić.

31. maj - Dete (6) stalno govori da mu je dosadno; da li ga zabaviti ili ga pustiti da se igra?

- Osećaj dosade kod dece je česta pojava koja prati proces sazrevanja. Iako mnogi roditelji u tome vide potencijalnu opasnost u smislu da je dete lenjo, neodgovorno ili nepreduzimljivo, ovaj osećaj je razvojna šansa za podsticanje mnogih pozitivnih osobina. Zato nikako ne treba žuriti sa davanjem konkretkih predloga i insistirati na usmeravanju dece da počnu sa nekom aktivnošću što pre - kaže psiholog Brankica Stanojević.

Prema njenim rečima, slobodno, nedefinisano vreme ili "prazan hod" jeste prilika da dete nauči da samo struktuira svoje vreme, da preuzima inicijativu, donosi odluke, dozvoli sebi da se oproba u različitim stvarima i eksperimentiše sa svojim iskustvom, bolje upozna sebe i razvija samosvest.

- Činjenica je da naše savremeno okruženje potencira preterano regulisanje dečjeg vremena od odraslih (strogo određeno kad se ide u vrtić ili školu, kad se ide na časove jezika ili treninge, kad se ide u park ili šetnju, na rođendan ili neku drugu proslavu), tako da deca imaju zaista malo ili nimalo mogućnosti za sopstveno angažovanje i izbor onoga šta žele ili vole da rade. Zato se često kad se nađu u takvoj situaciji ona osećaju izgubljeno i dezorijentisano, odnosno pasivno čekaju da im se odredi šta treba da rade - objašnjava psiholog Stanojević.

Naša sagovornica ističe da postoji još jedan problem - deca strahuju da li će izabrati dovoljno "korisnu" aktivnost, da će biti kritikovana da glupo provode vreme u kontekstu toga da ih odrasli usmeravaju na "pametno" korišćenje vremena, kao što je, na primer, sticanje konkretnih društveno poželjnih znanja i veština (strani jezici, sport).

- Kod neke dece osećaj dosade može da znači da jednostavno u postojećem okruženju (fizičkom ili socijalnom) trenutno ne uočavaju ništa interesantno, što je posledica prirodne razvojne usmerenosti na isključivo "sada i ovde" dešavanje i teškoće da izađu iz aktuelnog konteksta. Kod manjeg broja dece česti intenzivni osećaji dosade mogu da budu rezultat problema sa razvojem izvršnih (egzekutivnih) funkcija koje su zadužene za planiranje ponašanja, postavljanje i realizaciju ciljeva u ponašanju (dete ima teškoću da postavi cilj - odabere jednu od više mogućnosti i da se usmeri na realizaciju tog cilja). Takođe, u nekim slučajevima dosada može da budu u vezi sa teškoćama u razvoju pažnje (dete ne može da se fokusira ni na jednu aktivnost) ili sa postojanjem anksioznosti (zbog unutrašnjeg osećaja uznemirenosti i napetosti ne može ni da planira ni da otpočne i na da se angažuje u nekoj aktivnosti). Kod neke dece reč je o nedostatku samopouzdanja ili potrebi da pridobije pažnju i bude u inetakciji sa roditeljima (potreba za emocionalnom bliskošću i razmenom) - objašnjava psiholog Stanojević.

Ona daje konkretan savet roditeljima čija se deca predškolci stalno žale da im je dosadno:

- Prihvatite to smireno i bez ljutnje. U redu je da nam svima ponekad bude dosadno, da imamo "prazan hod" i da ništa ne radimo. Razgovarajte sa detetom o tome šta to za njega znači, šta konkretno oseća, koliko često mu se to dešava, kakva druga osećanja to u njemu izaziva (da li je ljuto što ne zna šta da radi, da li je zabrinuto što je besposleno, da li je zabrinuto da ne dobije grdnju od vas i slično). Kažite detetu da je i vama bilo ponekad dosadno i podelite sa njim kako ste vi rešavali taj problem. Sadržajan, prijatan razgovor ispunjen međusobnim poverenjem može da deluje umirujuće na dete i da ga preusmeri na neku aktivnost.

Psiholog Stanojević sugeriše da predložite detetu da napravi listu specifičnih aktivnosti kojima može da se bavi. Neka razvrsta aktivnosti prema različitim kategorijama (na primer, igranje igračkama, igranje uloga, aktivnosti napolju, aktivnosti unutra, kućne aktivnosti tipa sređivanje radnog stola, društvene igre, aktivnosti tipa čitanje, crtanje, gledanje filma...).

- Sve ove aktivnosti može dalje da razvrsta prema stanju u kome se nalazi (kad je umoran, kad je pun energije, ujutru, uveče i slićno) ili po stepenu zanimljivosti. Mlađoj deci koja ne umeju da pišu možete vi da zapišete ili da im pomognete da umesto reči nacrtaju sličice sa simbolima za različite aktivnosti (na jednoj sličici je slika kockica, na drugoj slikovnice i slično) koje će razvrstati u različite kutijice. Na osnovu ovih spiskova deca mogu da naprave svoj plan aktivnosti za naredni period, mogu da izvlače cedulju sa napisanim aktivnostima metodom slučajnog izbora i slično - navodi naša sagovornica.

Svoju listu deca mogu da dopunjavaju ili menjaju. Mogu, sugeriše psiholog Stanojević, da isprobavaju različite aktivnosti, preispituju koliko su im lepe ili interesatne i odlučuju da li će ih zadržati ili odbaciti. Mogu da naprave top listu svojih favorita ili da označe ono što je baš za specifične situacije.

- Usmerite ih da se oprobaju u nečemu novom što do sada nisu radili sa ciljem da vide kako to izgleda uz mogućnost da greše, improvizuju ili menjaju po sopstvenoj želji. Ukratko, iskoristite dosađivanje deteta kao priliku da uspostavite blisku komunikaciju sa detetom, bolje ga upoznate ali i usmerite ga da ono samo sebe bolje upozna, nauči da organizuje svoje vreme, donosi odluke, razvija spontanost i kreativnost - savetuje psiholog Stanojević.

30. maj - Da li je davanje novca za odličnu ocenu dobar podsticaj za dete (8)?

- Postoje roditelji kojima su ocene merilo uspeha. Neki očekuju od svoje dece rezultat 5,00 na kraju školske godine i sve ispod toga smatraju neuspehom, tvrdeći da je dete podbacilo. Da bi ga motivisali, daju mu novac svaki put kad ispuni roditeljska očekivanja u smislu ocena. Ovo nije dobar pristup, jer dete tad biva motivisano spolja, dok unutrašnja motivacija izostaje. Novac ili pokloni koji roditelji daju detetu za svaku odličnu ocenu se kraće pamte nego izraz radosti na roditeljskom licu kad im dete saopšti da je dobilo dobru ocenu. Neophodno je da roditelji pohvale trud, a ne sam uspeh koji je dete postiglo - kaže psiholog Brankica Šaljić-Milenković.

29. maj - Dete (5) u šali govori "ubiću se" kad se naljuti, ali to od nas nije čuo. Kako da odreagujem?

- Dete apsolutno nema pojam smrti i to radi iz imitacije, kada svoju ljutnju dodatno dramatizuje imitirajući odrasle. To je manipulacija u najavi - odgovara psiholog Zoran Musterović i dodaje da samo pustite dete u trenutnoj reakciji.

28. maj - Muzički ukus dece u školi mi ne odgovara, ali moje dete (7) mora biti u toku interesovanja drugara. Kako to postići?

- Najpre, Vaše dete NE MORA da bude u toku. Potpuno je u redu da bude različito i da se tome ne priklanja. Ako je vaša ideja da ono ima sofisticiraniji muzčki ukus, onda je pravo vreme da slušate muziku zajedno. I ovu što vam se dopada, i ovu drugu, koja vam se ne dopada - s time da je cilj ove druge aktivnosti da analizirate reči neke pesme koja je popularna među vršnjacima. Ukoliko se ispostavi da vam ne treba mnogo vremena da pesmu prikažete kao, u najmanju ruku, prostu, nedoličnu jednom pametnom mladom biću, onda potom slušajte muziku koju volite, pričajte o tome šta tačno volite, kako vas ta muzika pokreće, opet razgovarajte o tekstu - govorite o pesmama koje su evergrin i zašto je to tako. Ideja nije da prisilite svoje dete na bilo šta, ideja je da mu/joj pomognete da sagleda širu sliku - gde nije sve pitanje ritma ni popularnosti - već da muzici pristupamo mnogo celovitije - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

27. maj - Deca (7 i 9) imaju punu sobu igračaka, ali se sa njima ne igraju. Šta raditi?

- Deci nudimo ono što deca traže. Dakle, pratiti interesovanja dece. Sigurno da vašu decu nešto drugo više interesuje, ponudite im to ali ih, svakako, ne preplavljujte ponudom, pratite njihov tempo i interesovanja. Pričajte sa njima - odgovara Radmila Grujičić, psiholog.

26. maj - Kad me dete (2) udari, pravim se da plačem, iako me ne boli. Da li je to dobra reakcija?

- Detetu ne treba dozvoliti da vas udari i jasno mu treba staviti do znanja da takvi pokušaji nisu dozvoljeni, niti da će neko to prihvatiti, posebno roditelj. Ne sme se dozvoliti da svoju ljutnju manifestuje na takav način i da takvim ponašanjem ostavi prostor za manipulacije u buduće i sticanje pozicije moći u odnosima, a to znači da će biti kako on očekuje - objašnjava psiholog Zoran Musterović.

25. maj - Sva deca u školi imaju mobilni telefon, moje dete (8) želi isto - šta da radim?

- Važno je da sa detetom jasno iskomunicirate svoje gledište. Stavite jasno do znanja kada mislite da je prihvatljivo da dobije svoj prvi telefon, definišite jasno uslove - koliko godina mora dete da ima, da li će učestvovati u plaćanju istog, od džeparca ili nekim poslovima koje ćete nagrađivati i kako će ga koristiti - danas postoje aplikacije koje pomažu roditeljima u smislu da prate dolazne i odlazne pozive i poruke detetovog telefona. Objasnite jasno svom detetu zašto sada ne mislite da je dobar momenat - i kako vidite to što njegovi/njeni vršnjaci već poseduju isti - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

Ona ističe da je najvažnije da date dobar primer svom detetu ne provodeći vreme na telefonu dok je ono u prostoriji.

- Šta god vi rekli, ako dete uviđa da vi pre svega mnogo vremena provodite na telefonu - onda svaki vaš govor gubi kredibilitet. Kao da pričate detetu da slatkiši nisu zdravi - dok proždirete čokoladu - zaključuje.

24. maj - Kako da objasnim mojim blizancima (5) i drugoj deci zašto sam drugačija od drugih mama (imam trajnu paralizu fascijalnog nerva leve strane lica)?

- Vaša deca jesu još uvek mala i logika im još uvek nije razvijena, ali su kognitivno dovoljno zrela da mogu da nauče, dečjim jezikom - šta je facijalna paraliza. Edukujte ih i pokažite im fotografije drugih mama širom sveta koje isto to rade - pogledala sam na "Gugl" pretraživaču i uvidela da je nekolicina mama sa blizancima davala intervju upravo sa ovim dijagnozama - pa im pokažite te blizance i te mame, fotografije. Normalizujte svoje stanje - da se dobro osećate (ukoliko se dobro osećate) jer će im to pružiti osećaj sigurnosti kojem instinktivno teže. Jako je važno, ako ne i najvažnije, da vi prihvatite sebe i da budete u integritetu sa sobom - onda će i vaša deca imati manje pitanja u vezi sa tim jer će odgovore čitati iz vašeg samopouzdanog stava - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

- Što se druge dece tiče, ističe psihoterapet - uvek odgovarajte jednostavno i kratko tako da vas razumeju. Važno je da negujete viđenje svoje dece u vezi sa vašom dijagnozom, ali je najvažnije da odnegujete sebe - to je kamen temeljac za razumevanje vaše dece. Za početak, vi niste drugačija mama, Vi ste supermama sa jednim neposlušnim fascijalnim nervom.

23. maj - Zdravo i srećno dete (9) mokri u krevet noću. Kako rešiti ovaj problem? (Otklonjene su sve zdravstvene nedoumice)

- Ukoliko ste obavili neophodne preglede, verovatno ste dobili uputstvo da izbegavate da dete unosi više tečnosti bar dva sata pre spavanja. Takođe, bilo bi dobro da propratite kada se detetu to javlja, da li ima suvih perioda. Ukoliko ima suvih perioda, javite se psihologu koji je stručan da izanalizira situaciju i upozna dete kako bi našao pravi uzrok. Često se kao uspešna metoda koristi buđenje deteta noću kako bi ispraznilo bešiku, sa naglaskom na razbuđivanje. Svakako bi psiholog koji upozna dete najbolje predložio šta činiti u konkretnom slučaju - savetuje psiholog Radmila Grujičić.

22 . maj - Dete (5) stalno grize i udara drugare u vrtiću. Kako da mu objasnim da to ne radi?

- Dete iz kontakta i dobre povezanosti sa roditeljima i jasnim granicama (šta se sme, a šta ne sme) već dobija sliku koja su ponašanja prihvatljiva, a koja ne. Roditelji treba da se trude da što manje koriste tradicionalne metode kažnjavanja -"batina je iz raja izašla", već da razgovaraju stalno sa puno razumevanja i strpljenja. U ovom periodu je vreme da se deca uče šta je to agresija, šta je bes i kako da se uhvate ukoštac sa tim - objašnjava psihoterapeut Nedeljko Rvović.

Naš sagovornik dodaje da se detetu mora objasniti da, kada bi njega štipnuli ili udarili (pokažemo primerom), da to boli, da je neprijatno i da to niko ne voli. U redu je da se dete zauzme za sebe, da ako ne želi, ne mora da deli svoju igračku ili da se druži sa nekim, ali da sve to može da se uradi rečima i polako mu pokazivati i verbalizovati raznim primerima.

- Postoji sjajna knjiga na tu temu od Montesori koja se zove "Emocije", toplo preporučujem mladim roditeljima - kaže psihoterapeut Nedeljko Rvović.

21. maj - Dete (9) se druži sa drugaricom za koju ne mislim da je dobar izbor za nju. Da li nešto da preduzmem, i šta ukoliko je odgovor da?

- Najbolje je da pričate sa detetom kako ona procenjuje, vidi drugaricu. Šta se njoj svidja kod nje i zašto baš nju bira. Kažite i Vi šta vi vidite kao dobro ali i kao loše kod drugarice i pitajte za mišljenje svoje dete. Ukažite mu poštovanje i dozvolite da samo uvidi i da se uveri u vašu procenu. U krajnjoj liniji Vaš je cilj da Vaše dete samostalno dobro prosuđuje, kritički razmišlja i gradi pravilno stavove kojima će kroz život birati i donositi odluke - objašnjava Radmila Grujičić.

20. maj - Dete (9) je veoma stidljivo i nema samopouzdanja, zbog čega odustaje od mnogo stvari. Kako je ohrabriti?

- Koristite svaku priliku da dete pohvalite i istaknete lepe stvari koje dete ima ili radi. Neka svakog dana dobije neke pohvale. Osetljivija deca su često nesigurnija, njima su potrebni nežnost, pohvala i jačanje. Bilo bi dobro da ovo primenjuju svi koji se bave detetom: i učiteljica, i roditelji, i bake, i deke - kaže psiholog Radmila Grujičić.

19. maj - Detetu (7) pretimo batinama kad pretera sa svojim ponašanjem, ali nikad ih nije dobilo, je li to u redu?

- Ako je detetu takva pretnja dovoljna da prestane sa nedozvoljenim ponašanjem, onda je to u redu. Ali pitanje je kada će dete razumeti i prevazići tu pretnju kao nerealnu, pa će biti potrebno da je zamenite nekom drugom i to najbolje nekom koju ste spremni i da realizujete - objašnjava psiholog Radmila Grujičić.

Naša sagovornica podseća da kazna mora biti prilagođena uzrastu deteta kao i vremenski ograničena, jasno iskazana - da je detetu sasvim razumljivo zbog čega je kažnjeno i koju promenu ponašanja očekujemo.

18. maj - Dete (10) mi je reklo da ga drugari ismevaju jer muca. Šta da radim?

Ako vam se dete požali da mu se drugari rugaju zbog mucanja, onda je najbolje reagovati na ovaj način, kako savetuje psiholog Zoran Musterović.

- To može biti i suočavanje sa detetovim stanjem, tačnije,  da je dete upadljivo u svetu vršnjaka i da roditelji treba da preduzmu određene aktivnosti u njegovom problemu. To je pre svega rešiv problem, ali je takođe i alarm za akciju. Ako je dete u tretmanu govora, bilo bi dobro da roditelji obaveste razrednog starešinu koji bi učenicima približio status deteta kao i njegovo aktuelno stanje povređenosti - objašnjava naš sagovornik i dodaje:

- Roditelj treba da ohrabruje dete, da radi zajedno sa njim na njegovom problemu sa kojim će doći do prestanka izopštavanja u svetu vršnjaka, a njega učiti da ceni osobe koje ga prihvataju i kod njega cene njegove vrline. Jako je važno ohrabriti dete da se ne povuče i iščekuje kako će reagovati vršnjaci, već da nastavi da učestvuje u svim aktivnostima jer sopstvena normalizacija može doprineti da i drugi to vide na takav način - kaže naš sagovornik.

Atmosferu u razredu i međusobne odnose trebalo bi da dominantno ima razredni starešina, koji bi uključio i psihologa u zajedničku i afirmativnu komunikaciju među đacima u razredu, napominje psiholog Musterović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.