Roditelji pitaju: Kada detetu uzmu igračku u parkiću, ubeđujemo ga da mora da ih deli. Da li je to ispravno?

Foto: Shutterstock

Dok je dete malo i neprestano "na oku" roditeljima, raznovrsne sutuacije u koje ga mogu odvesti igra ili radoznalost roditelji relativno lako rešavaju. Kada dođe vreme da izađe iz kućnih okvira, situacije se usložnjavaju, roditelji se suočavaju sa najraznovrsnijim pitanjima.

U jeku mnogih neodumica koje muče roditelje, u saradnji sa odabranim stručnjacima odgovaramo na vaše najrazličitije dileme. Pitanja nam šaljite na mejl ona@telegraf.rs.

10. jun - Kada detetu uzmu igračku u parkiću, ubeđujemo ga da mora da ih deli. Da li je to ispravno?

- Deca svoje igračke doživljavaju kao deo njihovog selfa I često nisu spremna da dele. Zbog svoje kognitivne nezrelosti, oni ne razumeju pojam posedovanja. Oni veruju da kada im je neka igračka (bilo čija da je) u rukama, doživljavaju je kao svoju. Zbog toga što ne razumeju posedovanje, ne treba ih ni terati da podele svoju igračku sa drugima, već govoriti kako drugi želi da pozajmi njegovu igračku I da će mu vratiti. Ukoliko dete I dalje pokazuje otpor da da igračku, treba to ispoštovati,. a drugom detetu ponuditi alternativu - kaže Nikolina Milosavljević dečiji psiholog, psihoterapeut i praktičar terapije igrom.

9. jun - Deca u vrtiću su čula za veliki zločin; kako da detetu (5) odgovorim na to?

- Ukoliko su deca izolovano čula pojedinosti o nekom uznemirujućem događaju, treba im ponuditi ceo događaj. Ispričati događaj u kratkim crtama i izvući neku pouku iz događaja. Neodgovaranjem na detetovu radoznalost u ovim slučajevima i prikrivanje istine, kod deteta može probuditi veću uznemirenost, nego samo pričanje o realnom događaju. Ako detetu "sažvaćemo" neki događaj, priču prilagodimo detetovim razumevanju i uzrastu, umireni ispričamo događaj, umirićemo i dete i njegovu radoznalost i uznemirenost - savetuje Jelena Krstić Anđelković, dečji psiholog psihiterapeut.

8. jun - Dete ima noćne more, budi se i vrišti preplašeno, a onda se ničega ne seća. Kako mu pomoći?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od uzrasta deteta kao i činjenice da li je u poslednje vreme doživelo neki uznemirujući događaj. Određeni strahovi se javljaju u različitim razvojnim periodima i potpuno su normalni; naročito oko šeste godine, postoji jedna takva faza. Naravno, kao roditelj možete na različite načine pomoći detetu da se umiri. Ponekad će ono možda želeti da pređe u vaš krevet ili će tražiti da spavate sa njim, potrudite se da to ne odbijete jer su takvi događaji idealna prilika za povezivanje. Uloga roditelja u ovakvim situacijama jeste da umiri dete tako što će mu dati uputstvo kroz svoje ponašanje kako da prevaziđe uznemirenost. Možete reći nešto poput: "Sve će biti u redu, to je bio samo ružan san, hajde sada da dišemo zajedno da se umirimo" - kaže dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević i dodaje:

- Ono što je važno navesti jeste da kod anksioznosnih situaciji mora da se obrati pažnja da udah bude kraći od izdaha kako bi se puls umirio. Takođe možete ispričati priču detetu ili ga pustiti da je samo osmisli i ispriča; neka deca imaju sopstvene obrede za umirivanje koji variraju u zavisnosti od uzrasta i ne treba ih sprečavati u tome da ih koriste, ma koliko čudno odraslima izgledali. Važno je da se polako "odgovornost" za umirivanje straha prebacuje na dete kako bi već u fazi puberteta i adolescencije bilo samostalno po ovom pitanju.

Ukoliko strahovi potraju više meseci, trebalo bi potražiti pomoć stručnog lica - napominje psihoterapeut.

7. jun - Dvoipogodišnjak je u "neću" i "ne" fazi. Kako da se postavim?

- "Neću i ne" koji se nužno i poželjno javljaju oko druge/treće godine, označavaju začetak detetove autonomije i samostalnosti. Važno je uvažiti, čuti i videti dete, pa proceniti da li poslušati detetovo "ne". Najvažnije je detetovo "ne i neću" ne doživeti kao neposlušnost i pobunu protiv nas roditelja, već kao normalnu pojavu kojoj treba dati kontekst, objašnjenje, posledicu... Ne ulaziti nikako u svađu i sukob sa detetom - priča Jelena Krstić Anđelković, dečiji psiholog psihiterapeut.

Foto: Shutterstock

6. jun - Dete (4) me sluša jedino kad ga uslovljavam da će dobiti nešto. Kako da to promenim?

- Način na koji se deca odnose prema obavezama, pravilima ponašanja i socijalnim zahtevima svog okruženja prevashodno zavisi od toga kako se roditelji postavljaju u tim situacijama, kako komuniciraju sa decom i kako reaguju u odnosu na dečije aktuelno ponašanje. Deca imaju prirodnu potrebu da se ponašaju u skladu sa principom zadovoljstva koji podrazumeva da rade ono što im se trenutno sviđa, da bez odlaganja zadovolje svoje potrebe ovde i odmah, kao i da izbegavaju ono što im je neprijatno, naporno ili dosadno – kaže psiholog Brankica Stanojević.

Prema njenim rečima, s druge strane, roditelji su ti koji u dečji koncept života treba polako, od najranijeg uzrasta da uvode princip realnosti zasnovan na činjenici da postoje određena društvena pravila i norme koje zahtevaju da se zadovoljenje nekih potreba odloži dok se neke druge stvari ne obave (na primer, dete mora da sačeka da pojede slatkiš posle ručka a ne odmah kad mu se jede pre ručka) ili da moraju da se odrade stvari koje dete baš i ne voli (da se čeka u redu, pospremi igračke...). Ovaj proces u vaspitanju podrazumeva proceduru postavljanje granica i pravila u ponašanju dece.

- Jedno od važnih sredstava u uspostavljanju tih granica i pravila jeste i sistem nagrađivanja i kažnjavanja. Pod nagradama se podrazumeva sve ono što dovodi do zadovoljenja neke dečje potrebe u konkretnom materijalnom obliku (slatkiši, igračke, novac...), ali i ono što zadovoljava emocionalne i socijalne potrebe deteta (poklanjanje pažnje, pohvala ili priznanje značaja i vrednosti, poljubac...) - kaže naša sagovornica i dodaje:

- Kazne podrazumevaju frustriranje neke dečje potrebe takođe i u materijalnom i u socio-emocionalnom kontekstu. Da bi neko zadovoljenje ili frustriranje dečije potrebe imalo ulogu kazne ili nagrade, treba da bude primenjeno posle dečjeg ponašanja koje želimo da učvrstimo ili eliminišemo. Ono treba da se sprovodi sistematski i promišljeno, sa jasnim ciljem šta želimo da postignemo.

Često se u praksi dešava upravo suprotno: roditelji nagrađuju neko ponašanje, a da nisu ni svesni da to rade ili misle da nagrađuju / kažnjavaju neko drugo ponašanje. Psiholog Stanojević ističe da bi nagrađivanje i kažnjavanje trebalo da bude i dosledno i istrajno.

- Smisao nagrađivanja i kažnjavanja je da eliminiše nepoželjne oblike ponašanja i izgradi i učvrsti ponašanja koja su poželjna i prihvatljiva. Na kraju tog procesa stoji formiranje navika ili unutrašnjih oblika motivacije za određene aktivnosti.

Naravno, nagrađivanje i kažnjavanje nisu jedini postupci u procesu formiranja ponašanja dece i oni se uvek odvijaju u širem kontekstu dečijeg sazrevanja i vaspitanja.

- U konkretnom slučaju verovatno je reč o problemu postavljanja jasnih i čvrstih granica detetovom ponašanju u domenu obaveza koje se postavljaju pred dete. Ovakve situacije se dešavaju kad god roditelj ulazi u raspravu i ubeđivanje sa detetom u pogledu toga šta treba da se uradi i time stalno potkrepljuje testiranje granica deteta. Najefikasniji način da se prestane sa tim je da se roditelj i dete unapred dogovore šta je obaveza deteta i kada ona precizno treba da se ispuni. Moguće je ispunjenje obaveze vezati za određenu pozitivnu posledicu po dete, ali i precizirati šta će se desiti ako dete ne ispuni tu obavezu (koja je negativna posledica ili kazna). Sam proces dogovaranja oko obaveza i nagrađivanja/kažnjavanja treba da maksimalno uključi dete. Kad je dogovor postignut i plan napravljen, kreće se sa njegovom primenom. U toku same primene roditelj ne treba da ulazi u rasprave, ubeđivanja, nagovaranja ili pravdanja. Svaki pokušaj deteta da uvuče roditelja u testiranje granica treba da bude ignorisan: "Znaš šta smo se dogovorili i nema rasprave o tome". Roditelju preostaje samo da konstatuje da li je obaveza ispunjena ili ne i na osnovu toga primeni odgovarajuću pozitivnu ili negativnu posledicu. To ne znači da roditelj u nekoj drugoj situaciji neće razgovarati sa detetom o potrebi ispunjavanja obaveza, radnim navikama, držanju obećanja i slično, ali onda kad dete treba nešto da obavi nema debatovanja i roditelj mora da pokaže jasan, čvrst i dosledan stav po tom pitanju – kaže psiholog Stanojević.

Foto: Pexels

5. jun - Dete (2) još uvek nije progovorilo. Treba li odmah da ga vodim kod logopeda?

Činjenica je da su mišljenje i govor uvek međusobno povezani, ali je kod dece brzina razvoja govora veoma različita. Često se dešava da neka deca ne progovore razgovetno ni sa tri ili tri i po godine. To ne znači da na bilo koji način zaostaju za svojim vršnjacima koji su progovorili sa 18 ili 24 meseca. Razvoj intelektualnih i fizičkih funkcija je veoma individualan, naročito u ovako ranom periodu. Može se desiti da dete jako dobro neverbalno komunicira iskazujući svoje potrebe "komentarišući "okolinu mimikom, pokretima i glasovima. Ako dete od dve godine koristi onomatopeju, što znači da za psa kaže "av-av", za gusku i patku "ga-ga", za auto "brrrm", i oko desetak reči koje su mu važne za ispunjavanje potreba, poput "mama", "daj", "hoće", "tata","seka", "bata", ono je u početnoj fazi govora i tada pomoć logopeda nije potrebna. Ako se ova faza zadrži i u trećoj godini, onda je potrebno pronaći stručnjaka koji će posebnim vežbicama u saradnji sa roditeljem podstaći razvoj govora kod deteta - savetuje dečji integrativni psiholog Marijana Vasilijević.

Foto: Shutterstock

4. jun - Kako da objasnim detetu (3) da se tata i mama razvode?

- Objašnjenje prilagođeno uzrastu od tri godine treba da bude bez puno detalja, rečeno jednostavnim jezikom, idealno u prisustvu oba roditelja. Dati, recimo, objašnjenje da mama i tata više neće živeti zajedno, reći s kime će dete živeti i gde, da iako se mama i tata ne vole na isti način, nju/njega vole isto i najviše na svetu. Potruditi se da se odgovori na dečja pitanja, koja uopšte ne moraju doći odmah po saopštenju, mogu i dosta kasnije, recimo tokom neke igre da iznedri po neko pitanje. Najvažnije je zadržati neke rutine, ne menjati sve odjednom, tipa vrtić ili mesto življenja, sobu, neku vanvrtićku aktivnost na koju je dete išlo. Važno im je da znaju šta se menja, a šta ostaje kao do tad. Pratiti da li dete regresira u ponašanju, odnosno da li recimo počinje da piški u veš ili krevet, da li se vise ponaša adekvatnije za mlađi uzrast i ako se intenzivira obratiti se psihologu. Za roditelje, ako komunikacija eskalira i počne da pravi simptome detetu, savet je da krenu na psihoterapiju para - kaže psiholog Brankica Šaljić - Milenković.

3. jun - Ćerka (12) ne želi da deli događaje iz škole, šta da radim?

- Period razvoja u kom se nalazi vaša ćerka je prepun promena kako na fizičkom i hormonalnom nivou, tako i na socijalnom i psihološkom. Zadatak deteta je da polako stiče psihološku nezavisnost. U početku ove razvojne faze tinejdžeri često "preteruju u nezavisnosti" i potpuno diskredituju svoje roditelje koji su do tad idealizovali. Obaveza roditelja je da ostanu sigurna luka, ali dopuste razvoj individualnosti kod deteta.

Kada nailazite na otpor, odgovor leži u validaciji i otvorenosti; to znači da se služite sledećim: "Okej, ništa nije bilo u školi, ja bih voleo/la da znaš da sam uvek tu kad god hoćeš da podeliš nešto i da te neću osuđivati nego pokušati da ti pomognem, saslušam ili dam neku drugu perspektivu", "obećavam da ti neću dosađivati sa zahtevima da mi govoriš baš sve, ali mi je bitno da delimo važne stvari; to mogu biti i prijatni i neprijatni događaji, a naročito stvari koje se tiču tvoje bezbednosti i blagostanja" - objašnjava dečji integrativni psihoterapeut Marijana Vasilijević.

Foto: Pexels

2. jun - Sin (10) želi da igra balet, ali ga vršnjaci maltretiraju zbog toga. Šta da radim?

- Možete podržati dete da krene na balet tako što ćete mu pokazati snimke poznatih baletana i balerina, njihove koreografije i takmičenja. Objasnite detetu da je svaki vid fizičke aktivnosti i za dečake i za devojčice. Da je važno da prate svoje snove i ono što ih zanima. Predočite detetu da će ga vršnjaci zadirkivati jer oni ne znaju dovoljno o baletu i da on može da im ispriča neku priču o poznatim baletanima i pokaže im njihove snimke - objašnjava sportski psiholog Marta Tutić.

Foto: Shutterstock

1. jun - Ćerka (7) mora na dijetu. Kako da joj to predstavim?

- Dijeta je način ishrane, sve ono što pojedemo i popijemo u toku dana i što nam pomaže da budem zdravi i snažni. Detetu recite da je važno da unosimo raznovrsnu hranu, koja će nam pomoći da bolje učimo i pamtimo, brzo trčimo i imamo snage za igru. Za ovaj uzrast je korisno napraviti kartice sa sličicama različitih namirnica, pa ih zalepiti na jedan papir gde dete može predstaviti svoju dijetu, odnosno način ishrane. Rano je na ovom uzrastu objašnjavati deci da li neke namirnice goje ili ne. Važno je istaći benefite onih koje se unose svakodnevno - kaže sportski psiholog Marta Tutić.

31. maj - Dete (6) stalno govori da mu je dosadno; da li ga zabaviti ili ga pustiti da se igra?

- Osećaj dosade kod dece je česta pojava koja prati proces sazrevanja. Iako mnogi roditelji u tome vide potencijalnu opasnost u smislu da je dete lenjo, neodgovorno ili nepreduzimljivo, ovaj osećaj je razvojna šansa za podsticanje mnogih pozitivnih osobina. Zato nikako ne treba žuriti sa davanjem konkretkih predloga i insistirati na usmeravanju dece da počnu sa nekom aktivnošću što pre - kaže psiholog Brankica Stanojević.

Foto: Pexels

Prema njenim rečima, slobodno, nedefinisano vreme ili "prazan hod" jeste prilika da dete nauči da samo struktuira svoje vreme, da preuzima inicijativu, donosi odluke, dozvoli sebi da se oproba u različitim stvarima i eksperimentiše sa svojim iskustvom, bolje upozna sebe i razvija samosvest.

- Činjenica je da naše savremeno okruženje potencira preterano regulisanje dečjeg vremena od odraslih (strogo određeno kad se ide u vrtić ili školu, kad se ide na časove jezika ili treninge, kad se ide u park ili šetnju, na rođendan ili neku drugu proslavu), tako da deca imaju zaista malo ili nimalo mogućnosti za sopstveno angažovanje i izbor onoga šta žele ili vole da rade. Zato se često kad se nađu u takvoj situaciji ona osećaju izgubljeno i dezorijentisano, odnosno pasivno čekaju da im se odredi šta treba da rade - objašnjava psiholog Stanojević.

Naša sagovornica ističe da postoji još jedan problem - deca strahuju da li će izabrati dovoljno "korisnu" aktivnost, da će biti kritikovana da glupo provode vreme u kontekstu toga da ih odrasli usmeravaju na "pametno" korišćenje vremena, kao što je, na primer, sticanje konkretnih društveno poželjnih znanja i veština (strani jezici, sport).

- Kod neke dece osećaj dosade može da znači da jednostavno u postojećem okruženju (fizičkom ili socijalnom) trenutno ne uočavaju ništa interesantno, što je posledica prirodne razvojne usmerenosti na isključivo "sada i ovde" dešavanje i teškoće da izađu iz aktuelnog konteksta. Kod manjeg broja dece česti intenzivni osećaji dosade mogu da budu rezultat problema sa razvojem izvršnih (egzekutivnih) funkcija koje su zadužene za planiranje ponašanja, postavljanje i realizaciju ciljeva u ponašanju (dete ima teškoću da postavi cilj - odabere jednu od više mogućnosti i da se usmeri na realizaciju tog cilja). Takođe, u nekim slučajevima dosada može da budu u vezi sa teškoćama u razvoju pažnje (dete ne može da se fokusira ni na jednu aktivnost) ili sa postojanjem anksioznosti (zbog unutrašnjeg osećaja uznemirenosti i napetosti ne može ni da planira ni da otpočne i na da se angažuje u nekoj aktivnosti). Kod neke dece reč je o nedostatku samopouzdanja ili potrebi da pridobije pažnju i bude u inetakciji sa roditeljima (potreba za emocionalnom bliskošću i razmenom) - objašnjava psiholog Stanojević.

Ona daje konkretan savet roditeljima čija se deca predškolci stalno žale da im je dosadno:

- Prihvatite to smireno i bez ljutnje. U redu je da nam svima ponekad bude dosadno, da imamo "prazan hod" i da ništa ne radimo. Razgovarajte sa detetom o tome šta to za njega znači, šta konkretno oseća, koliko često mu se to dešava, kakva druga osećanja to u njemu izaziva (da li je ljuto što ne zna šta da radi, da li je zabrinuto što je besposleno, da li je zabrinuto da ne dobije grdnju od vas i slično). Kažite detetu da je i vama bilo ponekad dosadno i podelite sa njim kako ste vi rešavali taj problem. Sadržajan, prijatan razgovor ispunjen međusobnim poverenjem može da deluje umirujuće na dete i da ga preusmeri na neku aktivnost.

Psiholog Stanojević sugeriše da predložite detetu da napravi listu specifičnih aktivnosti kojima može da se bavi. Neka razvrsta aktivnosti prema različitim kategorijama (na primer, igranje igračkama, igranje uloga, aktivnosti napolju, aktivnosti unutra, kućne aktivnosti tipa sređivanje radnog stola, društvene igre, aktivnosti tipa čitanje, crtanje, gledanje filma...).

Foto: Shutterstock

- Sve ove aktivnosti može dalje da razvrsta prema stanju u kome se nalazi (kad je umoran, kad je pun energije, ujutru, uveče i slićno) ili po stepenu zanimljivosti. Mlađoj deci koja ne umeju da pišu možete vi da zapišete ili da im pomognete da umesto reči nacrtaju sličice sa simbolima za različite aktivnosti (na jednoj sličici je slika kockica, na drugoj slikovnice i slično) koje će razvrstati u različite kutijice. Na osnovu ovih spiskova deca mogu da naprave svoj plan aktivnosti za naredni period, mogu da izvlače cedulju sa napisanim aktivnostima metodom slučajnog izbora i slično - navodi naša sagovornica.

Svoju listu deca mogu da dopunjavaju ili menjaju. Mogu, sugeriše psiholog Stanojević, da isprobavaju različite aktivnosti, preispituju koliko su im lepe ili interesatne i odlučuju da li će ih zadržati ili odbaciti. Mogu da naprave top listu svojih favorita ili da označe ono što je baš za specifične situacije.

- Usmerite ih da se oprobaju u nečemu novom što do sada nisu radili sa ciljem da vide kako to izgleda uz mogućnost da greše, improvizuju ili menjaju po sopstvenoj želji. Ukratko, iskoristite dosađivanje deteta kao priliku da uspostavite blisku komunikaciju sa detetom, bolje ga upoznate ali i usmerite ga da ono samo sebe bolje upozna, nauči da organizuje svoje vreme, donosi odluke, razvija spontanost i kreativnost - savetuje psiholog Stanojević.

Foto: Pexels

30. maj - Da li je davanje novca za odličnu ocenu dobar podsticaj za dete (8)?

- Postoje roditelji kojima su ocene merilo uspeha. Neki očekuju od svoje dece rezultat 5,00 na kraju školske godine i sve ispod toga smatraju neuspehom, tvrdeći da je dete podbacilo. Da bi ga motivisali, daju mu novac svaki put kad ispuni roditeljska očekivanja u smislu ocena. Ovo nije dobar pristup, jer dete tad biva motivisano spolja, dok unutrašnja motivacija izostaje. Novac ili pokloni koji roditelji daju detetu za svaku odličnu ocenu se kraće pamte nego izraz radosti na roditeljskom licu kad im dete saopšti da je dobilo dobru ocenu. Neophodno je da roditelji pohvale trud, a ne sam uspeh koji je dete postiglo - kaže psiholog Brankica Šaljić-Milenković.

29. maj - Dete (5) u šali govori "ubiću se" kad se naljuti, ali to od nas nije čuo. Kako da odreagujem?

- Dete apsolutno nema pojam smrti i to radi iz imitacije, kada svoju ljutnju dodatno dramatizuje imitirajući odrasle. To je manipulacija u najavi - odgovara psiholog Zoran Musterović i dodaje da samo pustite dete u trenutnoj reakciji.

Foto: Pexels

28. maj - Muzički ukus dece u školi mi ne odgovara, ali moje dete (7) mora biti u toku interesovanja drugara. Kako to postići?

- Najpre, Vaše dete NE MORA da bude u toku. Potpuno je u redu da bude različito i da se tome ne priklanja. Ako je vaša ideja da ono ima sofisticiraniji muzčki ukus, onda je pravo vreme da slušate muziku zajedno. I ovu što vam se dopada, i ovu drugu, koja vam se ne dopada - s time da je cilj ove druge aktivnosti da analizirate reči neke pesme koja je popularna među vršnjacima. Ukoliko se ispostavi da vam ne treba mnogo vremena da pesmu prikažete kao, u najmanju ruku, prostu, nedoličnu jednom pametnom mladom biću, onda potom slušajte muziku koju volite, pričajte o tome šta tačno volite, kako vas ta muzika pokreće, opet razgovarajte o tekstu - govorite o pesmama koje su evergrin i zašto je to tako. Ideja nije da prisilite svoje dete na bilo šta, ideja je da mu/joj pomognete da sagleda širu sliku - gde nije sve pitanje ritma ni popularnosti - već da muzici pristupamo mnogo celovitije - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

27. maj - Deca (7 i 9) imaju punu sobu igračaka, ali se sa njima ne igraju. Šta raditi?

- Deci nudimo ono što deca traže. Dakle, pratiti interesovanja dece. Sigurno da vašu decu nešto drugo više interesuje, ponudite im to ali ih, svakako, ne preplavljujte ponudom, pratite njihov tempo i interesovanja. Pričajte sa njima - odgovara Radmila Grujičić, psiholog.

26. maj - Kad me dete (2) udari, pravim se da plačem, iako me ne boli. Da li je to dobra reakcija?

- Detetu ne treba dozvoliti da vas udari i jasno mu treba staviti do znanja da takvi pokušaji nisu dozvoljeni, niti da će neko to prihvatiti, posebno roditelj. Ne sme se dozvoliti da svoju ljutnju manifestuje na takav način i da takvim ponašanjem ostavi prostor za manipulacije u buduće i sticanje pozicije moći u odnosima, a to znači da će biti kako on očekuje - objašnjava psiholog Zoran Musterović.

Foto: Shutterstock

25. maj - Sva deca u školi imaju mobilni telefon, moje dete (8) želi isto - šta da radim?

- Važno je da sa detetom jasno iskomunicirate svoje gledište. Stavite jasno do znanja kada mislite da je prihvatljivo da dobije svoj prvi telefon, definišite jasno uslove - koliko godina mora dete da ima, da li će učestvovati u plaćanju istog, od džeparca ili nekim poslovima koje ćete nagrađivati i kako će ga koristiti - danas postoje aplikacije koje pomažu roditeljima u smislu da prate dolazne i odlazne pozive i poruke detetovog telefona. Objasnite jasno svom detetu zašto sada ne mislite da je dobar momenat - i kako vidite to što njegovi/njeni vršnjaci već poseduju isti - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

Ona ističe da je najvažnije da date dobar primer svom detetu ne provodeći vreme na telefonu dok je ono u prostoriji.

- Šta god vi rekli, ako dete uviđa da vi pre svega mnogo vremena provodite na telefonu - onda svaki vaš govor gubi kredibilitet. Kao da pričate detetu da slatkiši nisu zdravi - dok proždirete čokoladu - zaključuje.

24. maj - Kako da objasnim mojim blizancima (5) i drugoj deci zašto sam drugačija od drugih mama (imam trajnu paralizu fascijalnog nerva leve strane lica)?

- Vaša deca jesu još uvek mala i logika im još uvek nije razvijena, ali su kognitivno dovoljno zrela da mogu da nauče, dečjim jezikom - šta je facijalna paraliza. Edukujte ih i pokažite im fotografije drugih mama širom sveta koje isto to rade - pogledala sam na "Gugl" pretraživaču i uvidela da je nekolicina mama sa blizancima davala intervju upravo sa ovim dijagnozama - pa im pokažite te blizance i te mame, fotografije. Normalizujte svoje stanje - da se dobro osećate (ukoliko se dobro osećate) jer će im to pružiti osećaj sigurnosti kojem instinktivno teže. Jako je važno, ako ne i najvažnije, da vi prihvatite sebe i da budete u integritetu sa sobom - onda će i vaša deca imati manje pitanja u vezi sa tim jer će odgovore čitati iz vašeg samopouzdanog stava - odgovara Danica Banzić, TA psihoterapeut.

Foto: Shutterstock

- Što se druge dece tiče, ističe psihoterapet - uvek odgovarajte jednostavno i kratko tako da vas razumeju. Važno je da negujete viđenje svoje dece u vezi sa vašom dijagnozom, ali je najvažnije da odnegujete sebe - to je kamen temeljac za razumevanje vaše dece. Za početak, vi niste drugačija mama, Vi ste supermama sa jednim neposlušnim fascijalnim nervom.

23. maj - Zdravo i srećno dete (9) mokri u krevet noću. Kako rešiti ovaj problem? (Otklonjene su sve zdravstvene nedoumice)

- Ukoliko ste obavili neophodne preglede, verovatno ste dobili uputstvo da izbegavate da dete unosi više tečnosti bar dva sata pre spavanja. Takođe, bilo bi dobro da propratite kada se detetu to javlja, da li ima suvih perioda. Ukoliko ima suvih perioda, javite se psihologu koji je stručan da izanalizira situaciju i upozna dete kako bi našao pravi uzrok. Često se kao uspešna metoda koristi buđenje deteta noću kako bi ispraznilo bešiku, sa naglaskom na razbuđivanje. Svakako bi psiholog koji upozna dete najbolje predložio šta činiti u konkretnom slučaju - savetuje psiholog Radmila Grujičić.

22 . maj - Dete (5) stalno grize i udara drugare u vrtiću. Kako da mu objasnim da to ne radi?

- Dete iz kontakta i dobre povezanosti sa roditeljima i jasnim granicama (šta se sme, a šta ne sme) već dobija sliku koja su ponašanja prihvatljiva, a koja ne. Roditelji treba da se trude da što manje koriste tradicionalne metode kažnjavanja -"batina je iz raja izašla", već da razgovaraju stalno sa puno razumevanja i strpljenja. U ovom periodu je vreme da se deca uče šta je to agresija, šta je bes i kako da se uhvate ukoštac sa tim - objašnjava psihoterapeut Nedeljko Rvović.

Foto: Pexels

Naš sagovornik dodaje da se detetu mora objasniti da, kada bi njega štipnuli ili udarili (pokažemo primerom), da to boli, da je neprijatno i da to niko ne voli. U redu je da se dete zauzme za sebe, da ako ne želi, ne mora da deli svoju igračku ili da se druži sa nekim, ali da sve to može da se uradi rečima i polako mu pokazivati i verbalizovati raznim primerima.

- Postoji sjajna knjiga na tu temu od Montesori koja se zove "Emocije", toplo preporučujem mladim roditeljima - kaže psihoterapeut Nedeljko Rvović.

21. maj - Dete (9) se druži sa drugaricom za koju ne mislim da je dobar izbor za nju. Da li nešto da preduzmem, i šta ukoliko je odgovor da?

- Najbolje je da pričate sa detetom kako ona procenjuje, vidi drugaricu. Šta se njoj svidja kod nje i zašto baš nju bira. Kažite i Vi šta vi vidite kao dobro ali i kao loše kod drugarice i pitajte za mišljenje svoje dete. Ukažite mu poštovanje i dozvolite da samo uvidi i da se uveri u vašu procenu. U krajnjoj liniji Vaš je cilj da Vaše dete samostalno dobro prosuđuje, kritički razmišlja i gradi pravilno stavove kojima će kroz život birati i donositi odluke - objašnjava Radmila Grujičić.

Foto-ilustracija : Shutterstock

20. maj - Dete (9) je veoma stidljivo i nema samopouzdanja, zbog čega odustaje od mnogo stvari. Kako je ohrabriti?

- Koristite svaku priliku da dete pohvalite i istaknete lepe stvari koje dete ima ili radi. Neka svakog dana dobije neke pohvale. Osetljivija deca su često nesigurnija, njima su potrebni nežnost, pohvala i jačanje. Bilo bi dobro da ovo primenjuju svi koji se bave detetom: i učiteljica, i roditelji, i bake, i deke - kaže psiholog Radmila Grujičić.

19. maj - Detetu (7) pretimo batinama kad pretera sa svojim ponašanjem, ali nikad ih nije dobilo, je li to u redu?

- Ako je detetu takva pretnja dovoljna da prestane sa nedozvoljenim ponašanjem, onda je to u redu. Ali pitanje je kada će dete razumeti i prevazići tu pretnju kao nerealnu, pa će biti potrebno da je zamenite nekom drugom i to najbolje nekom koju ste spremni i da realizujete - objašnjava psiholog Radmila Grujičić.

Naša sagovornica podseća da kazna mora biti prilagođena uzrastu deteta kao i vremenski ograničena, jasno iskazana - da je detetu sasvim razumljivo zbog čega je kažnjeno i koju promenu ponašanja očekujemo.

18. maj - Dete (10) mi je reklo da ga drugari ismevaju jer muca. Šta da radim?

Ako vam se dete požali da mu se drugari rugaju zbog mucanja, onda je najbolje reagovati na ovaj način, kako savetuje psiholog Zoran Musterović.

- To može biti i suočavanje sa detetovim stanjem, tačnije,  da je dete upadljivo u svetu vršnjaka i da roditelji treba da preduzmu određene aktivnosti u njegovom problemu. To je pre svega rešiv problem, ali je takođe i alarm za akciju. Ako je dete u tretmanu govora, bilo bi dobro da roditelji obaveste razrednog starešinu koji bi učenicima približio status deteta kao i njegovo aktuelno stanje povređenosti - objašnjava naš sagovornik i dodaje:

- Roditelj treba da ohrabruje dete, da radi zajedno sa njim na njegovom problemu sa kojim će doći do prestanka izopštavanja u svetu vršnjaka, a njega učiti da ceni osobe koje ga prihvataju i kod njega cene njegove vrline. Jako je važno ohrabriti dete da se ne povuče i iščekuje kako će reagovati vršnjaci, već da nastavi da učestvuje u svim aktivnostima jer sopstvena normalizacija može doprineti da i drugi to vide na takav način - kaže naš sagovornik.

Foto: Pexels

Atmosferu u razredu i međusobne odnose trebalo bi da dominantno ima razredni starešina, koji bi uključio i psihologa u zajedničku i afirmativnu komunikaciju među đacima u razredu, napominje psiholog Musterović.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.