Dečji psiholog Marijana Vasiljević za Ona.rs: O virtuelnom nasilju i uticaju društvenih mreža na decu

Foto: Pixabay

Društvene mreže oblikuju današnju decu i omladinu; provlačimo lepotu kroz filtere, pišemo komentare koji nisu uvek u službi dobra, dajemo sebi za pravo da komentarišemo, sudimo i kažnjavamo postupke okoline i ljudi koje čak i ne poznajemo, napajamo se bezbrojnim beskorisnim informacijama, svakodnevno svedočimo nasilju kroz prizmu animacije i radoznalosti, a žudimo za još i još...

Preporučujemo

Potreban je dvostruki trud kako bi se dete vaspitalo na ispravan način. O težini zadatka, dobrom putu i krajnjoj destinaciji odgoja deteta, porazgovarala sam sa dečjim integrativnim psihologom i psihoterapeutom Marijanom Vasiljević.

O (ne)svesti roditelja

Upitali smo našu sagovornicu, s obzirom na to da su roditelji današnjih tinejdžera odrastali u dobu kada tehnologija nije suvereno vladala kao danas, da li su uopšte svesni štetnosti koje ista donosi?

- Roditelji koji koriste internet uglavnom su svesni prednosti i mana istog; zanimljivi su podaci da 59 odsto roditelja smatra da su njihova deca zavisna od mobilnih telefona, a 27 odsto to priznaje i za sebe. Činjenica je da je internet promenio način na koji ljudi komuniciraju i mnoge socijalne aktivnosti prebacio u "online sferu" - objašnjava.

Zavisničko ponašanje se ogleda u opstruiranju rasta i razvoja, kao i ometanju veza sa ljudima iz okruženja, nemogućnosti završavanja obaveza (domaći zadatak, npr.) ili zanemarivanje bazičnih potreba poput sna, hrane i kretanja.

Foto: Photo Fokus

No, Marijana navodi da slučaj ne mora da bude toliko drastičan. Iako je izvesno da je dete zavisno kada odbija da jede kako bi što duže bilo na telefonu, postoje i suptilniji primeri; na primer, neke definicije zavisničko ponašanje povezuju i sa poremećajima raspoloženja i navika - ako neko ne uživa u aktivnostima u kojima je ranije uživao ili slabije reguliše emocije u prisustvu aktivnosti od koje je zavisan.

- Veći problem je u tome što današnji roditelji zbog produženog radnog vremena ili obavljanja više poslova u toku dana nemaju uvid u to kako dete provodi svoje vreme na internetu. Korišćenje društvenih mreža nije problem ukoliko su uspostavljene moralne ili psihološke granice. Važno je roditelje i decu edukovati ne toliko o štetnosti samih društvenih mreža nego o tome šta su granice u nečijem ponašanju i zašto postoje, kako uživo tako i u online sferi - ističe dečji integrativni psiholog Marijana Vasiljević.

O nasilnom sadržaju i sadržaju koji propagira nerealne standarde lepote

Ono što sam kao posmatrač primetila jeste da su dečaci najviše izloženi sadržaju nasilja i kriminala, dok su devojčice pod uticajem estetskih sadržaja i pod pritiskom da izgledaju savršeno. Pitamo se, kakve to posledice može da ostavi na mentalno zdravlje deteta i da li je moguće razvijanje određenih poremećaja?

- Mediji odavno diktiraju trendove. Ako se upuštamo u takmičenje sa kriterijumima najverovatnije je da ćemo tu trku izgubiti jer su oni zasnovani na savršenstvu. Ta fasada savršenstva koju mladi prihvataju kao imperativ zapravo zaslužuje preispitivanje. Na društvenom nivou tog preispitivanja skoro da nema. Škola se vrlo nasumično bavi ovakvim pitanjima i ne postoji predmet koji je obavezan, a bavi se tom tematikom. Sistemska rešenja kasne za razvojem tehnologije - navodi psihologica.

Ona upozorava da je upravo zato na roditeljima da sa decom preispituju vrednosti koje nameću mediji i usade im one ispravne, kao što su rad na sebi (u psihološkom i moralnom smislu), doživotno učenje, radoznalost prema različitostima i, pre svega, fizičko i mentalno zdravlje.

- Izgradnja identiteta nije lak posao, a to je ono u čemu je mladima nužna pomoć zajednice. Nasilje i kriminal koji je zastupljen na internetu utiču na načine regulacije emocija samo ukoliko je količina nasilnih sadržaja i vreme provedeno na internetu pod tim uticajem velika. Dakle, i ovde je od mnogo veće važnosti učiti decu i mlade da uspostavljaju granice.

Važno je naglasiti da, ukoliko se primete znaci slabije regulacije emocija, ponašanje koje liči na zavisničko, ako dete ili mlada osoba zapostavlja svoje obaveze da bi igrala igrice, ne uživa u aktivnostima u kojima je uživala, i izbegava ih da bi igrala igrice, prestaje da uspostavlja i održava socijalne kontakte, onda je potrebno razgovarati o tome ili potražiti pomoć stručnjaka - dečjeg ili adolescentnog psihoterapeuta.

Činjenica je da je lakše upravljati društvenim mrežama mlađe dece, dok su tinejdžeri mnogo više zaštitnički nastrojeni prema svom mobilnom telefonu i ne trpe invaziju privatnosti; nameće se pitanje kako onda ograničiti vreme koje provode na mrežama i kontrolisati sadržaj kojem su izloženi?

Foto: Shutterstock

- Kontrola vremena koje neko provodi na internetu je zapravo pitanje granica u ponašanju koje su uspostavljene u ranom detinjstvu i načina na koji osoba reguliše osećaj neprijatnosti koji se javlja kada je njena potreba uskraćena na neki način. Regulacija frustracije uči se tokom druge godine i dosta zavisi od načina na koji je roditelj pristupao tzv. tantrumima, tj. izlivima emocija, koje mala deca imaju kada im se nešto uskrati.

Marijana objašnjava da ako se do treće ili četvrte godine nije uspostavila prava regulacija neprijatnih osećanja, ipak nije kasno da se na tome radi, ali uz male poteškoće.

- Teže je naterati starije dete koje se ponaša kao dvogodišnjak da reguliše emocije po sistemu "nagrada-kazna". Ako nije naučilo da reguliše ogromnu neprijatnost koja mu se javlja prilikom prekida prijatnih aktivnosti, teško će uspeti sebe da natera da prekine zabavu i posveti se drugim stvarima. Ali, naravno, načini regulacije emocija i organizacije svog vremena mogu se naučiti tokom celog života.

Sadržaji koje deca konzumiraju variraju od individue do individue, a u nedostatku pozitivne cenzure na internetu, važno je biti bez predrasuda.

Vasiljević govori da decu i mlade treba učiti da budu transparentna u vezi sa stvarima koje ih zanimaju na internetu, ali i u realnom okruženju, i razgovarati sa njima bez osuđivanja. 

Ono što me posebno zabrinjava jeste veliki broj žena koje upotrebljavaju filtere i fotošop, a pritom imaju devojčice. Kako odgajiti dete sa jakim samopoštovanjem i objasniti mu da to nije "stvarna lepota", ako isto ne radimo sa svojim primerom?

- Učenje po modelu je jedan od najprimitivnijih i najjačih oblika učenja; naime koriste ga i životinje. Ako želite da naučite dete kroz razgovor i priču da ne radi nešto što vi svakodnevno radite, dete će to shvatiti kao praznu priču i najčešće će upravo raditi ono što vidi da vi radite, a ne ono što čuje da bi bilo dobro da ne radi ili radi.

O virtuelnom nasilju i vremenu u svetu koji nije stvaran

Broj sati koji se provodi na internetu je enormno porastao, život nam prolazi u telefonu. Da li postoji način da se objasni detetu koliko je to velika šteta na duže staze?

- Sadržaji na internetu su dizajnirani tako da donose instant gratifikaciju i zadovoljstvo. U stvarnom životu glavna veština koja se uči je odlaganje instant zadovoljstva i tolerancija na frustriranje potreba; stvaran život obično ne donosi toliko instant zadovoljenja kao virtuelni svet. Zbog toga je veoma teško detetu ili mladoj osobi da se odvoji od ekrana. Postoje međutim stvari koje možemo uraditi: naviti alarm za korišćenje interneta, isključiti ga posle devet sati uveče, ponuditi druge aktivnosti u kojima dete uživa - predlaže psihološkinja.

Foto: Shutterstock

U moru ataka koji se dešavaju na društvenim mrežama, roditelji se pitaju kako prepoznati ako se dete bori sa nekom vrstom virtuelnog nasilja ili isto vrši?

- Često su komentari na internetu shvaćeni kao oblik individualnog izražavanja, te se ne vodi računa o tome da li ti komentari nekoga povređuju i koliko su daleko otišle šale koje se kreiraju na tuđ račun. Lakše će se preko ponašanja prepoznati žrtva nego nasilnik. Žrtve imaju tendenciju da se povlače i da osećaju usamljenost i odbačenost, naročito ako trpe nasilje duži period - naglašava Marijana.

Svaku promenu ponašanja treba tretirati kao signal. Ako se dete povlači a nije bilo povučeno, ako lošije reguliše emocije a to ranije nije bilo slučaj, ako se često žali na tretman vršnjaka ili nastavnika, ako je svadljivo ili plačljivo više nego inače, roditelj uvek treba da bude radoznao i da razgovara prvo sa detetom, pa sa odeljenjskim starešinom, i uopšte da se potrudi da prikupi što više informacija o ponašanju deteta u školi i van škole.

Provodite vreme sa detetom, slušajte, zapažajte, pitajte.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.