Jelena Đoković o potrazi za autentičnim "ja": "Ne znamo ko smo i šta smo, razvedeni smo od sebe"

Biti roditelj je najodgovorniji posao na svetu, koji, izuzev ekstremnih izuzetaka, svi želimo da obavimo kako treba. No, koliko su ta očekivanja realna? Da li je moguće sačuvati dete od okrutnosti sveta, razočaranja u dobra uverenja koja mu usađujemo, pa na kraju i od nas samih - naših sopstvenih nezalečenih rana, frustracija i nezadovoljstva koje projektujemo?

Jelena Đoković i dr Gabor Mate se nadaju da možemo, ukoliko se kao društvo dovoljno informišemo o traumi, njenom značenju i na koje sve načine može da se razvije od najranijeg doba pojedinca.

Bili sam na pretpremijeri filma "Mudrost traume" koji će se zvanično naći u bioskopima od 18. septembra, a promoviše se u sklopu "Novak Đoković Fondacije". Tom prilikom, ugostila me je Jelena Đoković koja je sa velikom predanošću pokušala da prenese svoje znanje i da apeluje na nas medije da pišemo o važnim temama kako bismo izazvali kompletno buđenje društva i izlečili kolektivnu traumu kojom smo pogođeni već generacijama.

- Ja sam rekla da želim da ovaj film vidi što više ljudi; to mora da se desi u celom regionu jer mi smo svi kolektivno osakaćeni gomilom iskustava koje smo imali. Važno je da se priča o tome, da znamo da to nije sramota, jer je ta stigma često zastupljena u našem društvu - istakla je Jelena Đoković.

O radu Fondacije i zašto je važno spoznati sebe, pa potom vaspitavati dete

Projekat koji promoviše Fondacija "Podrška a ne perfekcija" je fenomenalan, kako navodi, i ona želi da on postane deo sistema kako bi se došlo do srži promene u društvu.

- Mi uvek udaramo na istu tačku i zbog toga neko možda misli da ja previše pričam o roditeljstvu ili da se hvalim, ali uopšte to nije tema. Tema je da se što više pomogne roditeljima jer naše društvo nije olakšalo roditeljstvo ni na jedan način, "poskupelo" ga je i svelo na to da neko drugi odgaja našu decu jer smo mi previše zauzeti. Decu odgajaju deca - objašnjava.

Ona takođe govori da "instinkt koji imamo da budemo dobri roditelji je tu, ali je potisnut jer nam svi nešto pametuju."

- Mi ne znamo ni ko smo ni šta smo. Razvedeni smo od sebe, zbog svih trauma koje smo proživeli. Morali smo svoju autentičnost da ostavimo po strani da bismo bili dobra deca, dobri učenici, dobri prijatelji, partneri i sve tako nešto idealno, a svoje potrebe nismo ispoljili na taj autentičan način.

O percepciji naroda kad se spomene njeno ime

Jelena se potom osvrnula na izazove koje joj nameće javni život, a to je iskrivljena slika koju mediji kreiraju o njoj, kao i pogrešnu prizmu kroz koju je narod gleda.

- Sve ono što ja radim se svodi na to šta sam obukla i čija sam ja žena, a verujem da je tako i vama novinarima. Vaš posao se gleda kroz lajkove i klikove, a niko ne gleda suštinu onoga što vi radite i koliko ste vremena uložili da produbite neku bitnu temu. U istom smo "sosu" na različitim nivoima, ali smo svi ovde sa istom namerom - da učinimo da drugima bude bolje.

O ulozi roditelja i vaspitanju sopstvene dece

Pošto je Jelena prevashodno govorila iz ugla roditelja i velikog filantropa koji se trudi da promeni stvari nabolje u našem društvu, mene je zanimalo kako je njeno unutrašnje dete reagovalo kad je prvi put odgledalo ovaj film? Šta je "mala" Jelena rekla odrasloj Jeleni?

- To je dobro pitanje (smeh). Mnogo puta sam gledala film i na svakom drugom gledanju izvukla sam neki drugi segment koji sam obrađivala, ali dve scene su mi ostale najupečatljivije. Prva scena koja me je potresla je osoba u stanju beskućništva koja je imala "sve" - kada je rekao "da je odrastao sa imućnim roditeljima koji su mu mnogo pružili, ali da je osećao da su ga zatrpavali tom pažnjom i igračkama samo kako bi ga zazidali" - počela je Jelena, a mi smo pomno slušali.

Zatim je potresnu scenu zapečatila sopstvenim primerom i priznala unutrašnje borbe i strahove.

- Mi roditelji verujemo da im tako obogaćujemo život, a onda kad vidite to malo dete koje je odraslo u čoveka koji sedi na trotoaru ulice, prosi i traži rešenje u zloupotrebi narkotika, zapitate se. Baš me je to dirnulo jer i ja sad imam situaciju u kojoj moja deca odrastaju u bogatstvu i pitam se "kako to mogu da sprečim?" - bila je surovo iskrena.

Jelena se zatim osvrnula na srceparajuće scene ljudi koji služe kaznu u zatvoru i otvoreno pričaju o nasilju koje su proživeli kao deca - što je bio uzročnik nadalje destrukcije, narušenog mentalnog stanja i slomljenog života, bez perspektive.

- I dan-danas me ta scena emotivno potresa. Ima jedan citat koji to najbolje opisuje: "Svet stvaramo svojim umom, ako imam utisak da je svet užasno mesto, onda ću živeti u svetu u kom moram biti agresivan, sumnjičav, kompetativan i što "veći" da ne bih bio "pojeden". Moram da budem impozantan i prepreden jer je takav svet u kom živim. To su ljudi koje naše društvo nagrađuje i daje im moć".

O sistemskom učenju o roditeljstvu

Ono što je posebno intrigiralo jeste Jelenino gledanje na roditeljstvo, koji je pravi način, koliko je teško naći sredinu i da li uopšte postoji, a ona je na tu temu govorila sledeće:

- Naučili smo da deca ne treba da se kažnjavaju, tuku, etiketiraju, pa sad šta je drugi ekstrem? Drugi ekstrem je da pustimo decu da rade šta hoće, mazimo ih i kad imaju neprihvatljivo ponašanje, ne sankcionišemo to ponašanje. Mi u našim radionicama nudimo rešenje roditeljima i pričamo o zdravim granicama - postoje načini.

No, da li je moguće to znanje proširiti van radionica? Uvesti ga u obrazovne ustanove?

Jelena navodi da iako se često smenjuju ljudi na vlasti zaduženi za sistemske promene, ona veruje kako su na dobrom putu da se ovaj program uvede u sistem, a to će biti najveći uspeh "Novak Đoković Fondacije".

- Kad smo organizovali fokus grupe imali smo prvo stručnjake, pa roditelje, pa nastavnike, pa sad imamo vas medije. Sa svih strana pokušavamo da edukujemo društvo o traumi.

Jelena ističe da teza koja je često zastupljena u našem društvu "i nas su roditelji tukli, pa eto, šta nam sad fali?" tek danas dobija svoje pravo svetlo i pokazuje, zapravo, šta nam "fali".

O pogrešnom uglu medija

Gospođi Đoković hrabrosti nije manjkalo ni kada je govorila o sopstvenim ranama i traumama, te je iskreno ispričala jedno od njenih najneprijatnijih iskustava koje pamti, kako bismo mi, kao pojedinci, ali i kao kolekiv naučili da možemo i moramo - bolje.

- Jedan novinar me je sačekao u čekaonici porodilišta kad sam se tek porodila. Sećam se koliko sam se osetila napadnutom, ugroženom i uskraćenom za slobodu. Tad sam bila hormonalna i osetljiva, govorila sam: "Ja ne mogu da zaštitim svoje dete ni kad sam u bolnici, na šta će to da liči, kakav će naš život da bude?". U glavi mi se odvijala velika drama. Zainatila sam se da želim da promenim i to - prisetila se.

Potom je saosećajno rekla kako zna da ima medija koji žele da menjaju svet nabolje i pišu važne, kvalitetne stvari, ali nemaju prostor za to.

- Nemojte da se predajete i da odustajete od te vizije - poručila je.

Poruka za večni amanet

- Posmatrajmo ljude sa empatijom i saosećanjem, a ne kao zveri i monstrume, kao problem. Mnogo je lako posmatrati čoveka kao problem. Kao što je rečeno u ovom filmu "mi smo čuvari ove zemlje i moramo biti rešenje". Najlakše je okrenuti glavu, uživati u blagodetima života i ne obraćati pažnju. Ja bih to prva mogla, ali biram da neke stvari drugačije posmatram. 

Zatim se, za kraj, osvrnula na već pomenutu iskrivljenu percepciju naroda o trudu koji ulaže i usađenu sliku da "onaj koji čini dobro - ne treba da se hvali".

- Svako može da doživi nečiju potrebu da pomogne na pogrešan ili pravi način. Neko će da kaže da je humanitarni posao marketing i ja se slažem - to je jako dobar marketing i svako treba da bude human radi dobrih primera - matirala je Jelena Đoković.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.