Kako internet utiče na decu: Sociolog Jelena Radović otkriva važnost digitalne pismenosti

Skoro svaki roditelj danas želi da zna da li digitalna tehnologija čini život njihove dece boljim ili lošijim. Pitanja poput onog kako tehnologija utiče na decu, da li je dobra ili loša, kako da ostanu bezbedni na internetu jednostavno je svakodnevna i neizbežna stakva na umu očeva i majki koji danas podižu dete.

I pre nego što se uopšte upustimo u razgovor o pozitivnim i negativnim efektima tehnologije na razvoj deteta, izuzetno je važno da se podsetimo da skoro niko od nas ne može da zamisli sadašnji život bez nje.

Jelena Radović, master sociologije i marketing stručnjak, ali i jedna od pionira digitalne pismenosti kada je u pitanju Srbija, tim povodom, odgovara na pitanja Ona.rs, na temu - kako internet utiče na našu decu.

- Internet je divna stvar ukoliko znamo kako da ga koristimo. On može fantastično da utiče na našu decu ako ih naučimo kako da ga ispravno koriste. A da bi oni naučili, prvo to moramo da naučimo i mi sami. To je uloga roditelja, staratelja, obrazovnih institucija i generalno svih onih koji imaju mnmogo više obrazovanja, znanja i iskustva od naše dece - započinje razgovor Jelena Radović.

Kako objašnjava, kada se govori o internetu, postoji tedencija da se krećemo od negativnih predispozicija.

- U školama uvek prvo pitam decu da li misle da je internet dobra ili loša stvar i oni mi uglavnom prvo kažu da je loša, ali kada se malo opuste i otvore menjaju mišljenje, kažu da internet nije loša, već zanimljiva stvar. Kao i društvene mreže. Oni se tamo zabavljaju i u krajnjem slučaju stiču neko znanje. Njihovo prvobitno mišljenje verovatno dolazi od nekih starijih i neiskusnijih čije mišljenje uvažavaju, zbog čega deca jednostavno imaju strah od interneta - objašnjava stručnjak.

Zato savetuje da roditelji o internetu sa decom razgovaraju na isti način na koji ih uče i upozoravaju na druge stvari iz svakodnevnog života.

- Kad se dete rodi, kažemo mu da ne stavlja kliker u usta, da ne prelazi ulicu na crveno, da gleda levo i desno da ga ne udari auto... Isto je tako i sa internetom. Mora da nauči kako se pretražuje i šta da traži. Internet može da bude skup znanja i zabave, možemo da komuniciramo sa bilo kim na bilo kojoj strani sveta i da dođemo do bilo koga u tri klika. Da razmenimo neke podatke, informacije, znanje, da vršimo plaćanja, čitamo knjige, da se edukujemo... On nam nudi lepezu fantastičnih proizvoda - ističe Radović.

Ali opet, kako upozorava, postoji i to neko vrzino kolo interneta, jer često ne umemo da se "otkačimo" od njega, i uzaludno trošimo sate ni na šta, eventualno malo zabave. A isto tako, kao što mi odrasli ne možemo da se odupremo, vrlo često ne mogu ni deca. Stoga se nameće pitanje, kako deca da nauče da koriste internet i kako mi da im prenesemo to znanje?

- Deca mogu da koriste internet od trenutka kada se njihovi roditelji osećaju sigurno u to. Naravno i kad imaju iole nekog znanja kako se koristi internet, pa i društvene mreže. Najčešće vidimo da deca gledaju od malih nogu dečje "YouTube" kanale, crtane filmove, dečje pesme, da bi kasnije prešli na jutjubere, tiktokere, a potom i na influensere na "Instagramu". Pa iako su ovo potpuno nove platforme za roditelje, za decu je to njihova svakodnevica - naglašava sociolog.

I  baš zato je digitalna pismenost ključna. I kod roditelja i kod dece.

- Da bi deca bezbedno koristila internet, moramo da im damo određene upute šta znači bezbednost na internetu i šta znači digitalna pismenost koja danas mora da bude sastavni deo osnovne, funkcionalne pismenosti. Kao što znamo kako da popunimo uplatnicu, tako moramo da znamo i kako da plaćamo putem interneta, kako da zaštitimo svoju karticu i privatnost, da li profil sme da bude otključan ili ne, od koliko godina mogu i smeju da se koriste društvene mreže... Dobro je poznato da mnoge društvene mreže dozvoljavaju deci tek od 13-14 godina da koriste društvene mreže, do kada su pod određenom kontrolom svojih roditelja, ali da bi roditelji to znali, i oni moraju da imaju mnogo znanja i iskustva sa time. A mnogi to nemaju. I gde smo mi tu onda sa obrazovanjem te dece i kako onda deca da se zaštite? - pita se Radović.

Tu, onda, jaku ulogu igraju institucije.

- Na primer, ranije, nismo imali digitalnu pismenost u školama, a sada je imamo već od prvog razreda osnovne. Nekada se deca i po prvi put susretnu sa telefonom, društvenim režama, tabletom, laptopom ili računarom onog trenutka kada dobiju taj predmet u školi. I onda se roditelji pitaju da li je to dobro za njihovu decu i zašto su im do tada branili da koriste internet kada ih škola sada uči. Ali ponavljam, ako decu pustite na ulicu, moraju da znaju kako da je pređu. Isto tako, tu gde jesu, oni su u digitalnom svetu - objašnjava stručnjak i dodaje da razlika između "offline" i "online" života za decu ne postoji, već im je "svet" jednako stvaran u oba slučaja.

Kada je reč o kvalitetnom korišćenju interneta, Radović ističe da je jednako važno da i onlajn budemo "ispravni i puni empatije".

- Veoma je bitno da to nešto ponesemo iz kuće, iz ranih godina i onoga kako smo vaspitavani u domu. Ako smo naučeni da ne omalovažavamo ljude, da se ponašamo pristojno i lepo komuniciramo, pa i da smo u nekim sistuacijama oprezni - isto tako trebamo da se ponašamo i kada smo onlajn. Jednostavno, jedno je neodvojivo od drugog. Zato ne smemo da dozvolimo da nam decu vaspitava internet, već da im omogućimo da ga koriste tako što će sa njega da pokupe sve one divne stvari i da nadograde ono što oni jesu - kaže stručnjak.

Ona upozorava da dete ne može da se nauči komunikaciji preko interneta, bez svakodnevnog ljudskog kontakta i interakcije.

- Da bi se bilo ko, pa i deca, kvalitetno izdražavala i imala normalnu komunikaciju, moraju da čitaju knjige, da uče, da imaju svakodnevnu komunikaciju sa pismenim ljudima. Deca na internetu potiču iz različitih sredina i ne ponašaju se sva isto u svojim porodicama. Neka gledaju ljubav, neka agresiju, u nekoj porodici uče šta je mir, u drugoj psovke. A kako su iz različitih miljea došli raziličiti ljudi na internet, tako i različita deca prate različite ljude. Zato moramo da vodimo računa o tome na koji način ih usmeravamo. Ne smemo da zaboravimo na emancipaciju, na empatiju, na prijateljstvo i na razgovore - upozorava naša sagovornica.

Stručnjak je svesna da današnje generacije imaju sve manje koncetracije i strpljenja, jer se za razliku od nas starijih "vreme ubrzalo" toliko da mi danas imamo protok od tri hiljade puta više informacija nego generacije pre nas.

- Deca rođena u ovo brzo vreme lako raskidaju međuljudske odnose, odustaju, prelaze sa jedne karijere na drugu, smatrajući da borba možda nije potrebna jer je tržište veliko. Mi smo ipak za nešto morali da se izborimo, a njima je sve dostupno. Pa ako neće da upali jedno, upaliće drugo, treće, pedeseto. Ako ne u Beogradu i Srbiji, upaliće na drugoj strani sveta. I iz tog razloga moramo da ih naučimo da veze nisu tako lako raskidive, da trebamo da imamo malo više skrupula, razumevanja, komunikacije i da naučimo da postoje određene konstante kojih ipak moramo da se držimo. Ne slepo i po svaku cenu, ali da moramo negde u životu da budemo istrajni - naglašava sociolog.

Upitana šta je sa onlajn igricama i sadržajem koji je vezan za njih, kao i kako deci objasniti meru i šta je dobro a šta ne, Radović ističe da postoji i za to "lek".

- Na tradicionalnim medijima postoji uređivačka kontrola, što nije slučaj na društvenim mrežama, gde je svako urednik za sebe i može da plasira šta želi. Na društvenim mrežama, iako postoje filteri, nije moguće da se reguliše u potpunosti sav negativan sadržaj. Zato su tu drugi nivo filtera opet roditelji. Osim što imaju mogućnost da ograniče pristup određenoj vrsti sadržaja, pre toga je veoma važno i da izgrade odnos poverenja sa sopstvenom decom. To je isto kao kada naši roditelji nisu znali šta mi radimo u parkiću kada izađemo napolje ili odemo u grad, tako i mi danas ne možemo da imamo apsolutnu kontrolu šta nam deca rade na internetu. U stvari, možemo, ali da li treba? - pita se medijski stručnjak.

Radovićeva se u okviru digitalne pismenosti bavi i nasiljem na internetu, za koji je odlučna da mora da bude uvršten u naš krivični zakonik.

- Postoje najrazličitija nasilja na internetu koja mi još nismo definisali u srpskom jeziku. Jedan od poslednjih je "nekrobulling". Kada osoba premine, nastave se negativni komentari ispod postova te osobe, ispod sadržaja njene porodice, što je jedan potpuno novi nivo nasilja na internetu. Problem je u tome što deca često ne prepoznaju nasilje na internetu, a roditelji uopšte ne znaju koje sve vrste nasilja na internetu postoje. Zato time moramo da se pozabavimo mnogo više. I pojedinačno i institucije - upozorava ona.

Za kraj upitana kako od onlajn nasilja možemo da zatitimo našu decu, Radović zaključuje:

- Pre svega osnovnim, kućnim vaspitanjem i kroz školu i znanje. Što više imaju znanja teže će njima neko da manipuliše. Moramo da radimo kroz institucije na tom znanju, ne samo kod dece, već i mi moramo da usvajamo društvene mreže koje su odavno sadašnjost, kao i internet, i tehnologije kako bi mogli svoje iskustvo da prenesemo našoj deci. Ona su možda tehnički mnogo pismenija danas od roditelja, ali nemaju životnog iskustva, obrazovanja i znanja da bi znali kako da bezbedno funkcionišu u onlajn svetu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.