Vedrana Rudan u ulozi bake: Sad je "kad ti potonu sve lađe...", a nekad je bilo drugačije

Hrvatska kolumnistkinja Vedrana Rudan poznata je po svom oštrom peru i jeziku, često zna da kaže ono što drugi misle ali se ne usuđuju da izgovore. A ponekad, ruku na srce, ode i korak predaleko. Ali je zato i toliko interesantna.

Elem, jednom prilikom, isprovocirana pisanjem neke žene koja se pobunila zašto je unuci zovu "baka" ili "baba" i da želi da bude oslovljavana sa imenom, jer, pobogu, "nije otpisana", inspirisana Rudanova posvetila je kolumnu generalno o odnosu žena i muškaraca prema unucima. A zatim je, vrlo oštro, pomalo kategorično, objasnila da njeni unuci neće imati ništa privilegovaniji odnos sa njom nego što su imala i njena deca. A o deci često voli da piše, ponekad i pod jednostavnim i direktnim naslovom, sa puno iskrenosti i humora "Opet o mojoj groznoj deci".

No, sudeći prema njenoj objavi na zvaničnoj Fejsbuk stranici, ova baka je "legla na rudu", "priznavši" da je odnos bake i unuke nešto što leči sve boljke i probleme.

- Kad ti potonu sve lađe ... - kratko je napisala pored fotografije u čvrstom zagrljaju sa svojim malim ženskim potomkom, očigledno upijajući izvor mladosti i ljubavi koju samo unuka može da pruži.

I divna je fotografija. Odiše pravom bliskošću i iskrenim emocijama, zbog čega nam je drago da kolumnistkinja i nije "tako stroga" kao što se predstavila u nekim svojim pisanjima. Zparavo, ova objava Rudanove, čini se, u suštoj je suprotnosti od njene ranije kolumne o tome kakav odnos baka treba da ima sa unucima, i drago nam je da izgleda nije mislila ozbiljno. Ili se možda, predomislila.

U ostalom procenite sami šta zapravo Rudanova misli o ulozi bake, jer prenosimo njene reči u celosti objavljene u kolumni "Ja sam nona" od 02.aprila, 2023. godine:

"Jedna “baba” pokrenula je “lavinu” komentara jer je napisala da ne želi da je unuci zovu bakom. Ona ima karijeru, svoj život, nije stara, ima i “dečka”. Ženska nije baka nego, ajmo, neka se zove Vesna. Vesna očekuje od unuka da je zovu Vesna.

Nemam pojma zašto je to tema i zašto se Vesna dignula na zadnje noge u obrani svoga “nebakinstva”. Dok čitam pizdarije pada mi na pamet zašto dedama ne smeta kako ih zovu unuci. Naslućujem odgovor, zato jer se većini, rekla sam većini, dedova je*e za unuke.

Ne kažem da ih ne vode na igralište ili povremeno u vrtić ali sam sigurna da pritom ne razmišljaju hoće li ih jadničak čije je rođenje bilo “najsrećniji trenutak u životu” njegove žene zvati "deda" ili "Janko". Čovek je praktičan. Iskrca dete gde treba pa ili na igralištu d*ka po telefonu ili sedne u kafić i gleda zgodne žene.

Babe nebabe imaju druge probleme. One nisu babe i ne žele biti babe, one osobe, ljudska bića koja imaju svoje ime i prezime i karijeru. Slažem se, neka vas zovu kako hoćete. Mene bi, na primer, jako uznemirilo kad bi me unuk zvao po imenu.

Čas kad se taj klinac rodio nije bio "najsrećniji trenutak" u mom životu. Dapače. Znala sam kako izgleda porodilište u kome se rodio, poznavala sam doktore i bila sam usrana do pakla hoće li sve biti u redu s njim i njegovom mamom. Kad se rodio živ i zdrav osetila sam olakšanje, ne sreću. Još jedan siročić na Kugli previše.

Ni moji mi porođaji nisu ostali u uspomeni kao neka velika "sreća". Bolovi, deranje medicinskih sestara, prostakluci ginekologa, ležanje na nosilima na podu posle porođaja, jedno kupatilo na dvadeset krvavih žena, dete koje urla i danju i noću, muž kome se ništa u životu nije promenilo.

Sise su mu ostale iste veličine, stomak mu je bio ravan i bez strija, nije morao dojiti ni vrištati od bolova kad bi se okrenuo na bok, niko mu nije sekao međunožje. Čovek je bio potpuno isti kao pre kobnog (za)*eba.

Tako se i ponašao. Od mene se čitav život očekivalo da govorim kako je porođaj i rađanje moje djece bio “najsrećniji trenutak” u mom životu. Nemam problema s tim. Nije.

Vraćam se titulama koje žene dobijaju paralelno s rađanjem svoje deriščadi ili “prinčeva” i “princeza” kako ih zovu influenserke. Kad sam rodila znala sam da sam svojoj deci postala mama, ne Vedrana, ne Veki, ne Veca. Mama.

Tako sam se i ponašala. Bila sam neko ko im neće biti najbolji prijatelj ni prijateljica kojoj će govoriti svoje “tajne”. Biti mama je čin. Moja su deca imala tri i pol kilograma, jedno od njih kasnije sto, odnos među nama se nije promenio. Ostala sam mama, ostala sam šef, a šef se ne zove po imenu.

Znam da su se vremena promenila, je*e mi se, govorim o sebi, ne dajem savete, ovo je moja priča. Između dece i roditelja mora postojati distanca, nismo jednaki. Kad ta deca postanu odrasli ljudi s kojima možemo razgovarati ili prekinuti vezu razlika u statusu se menja. Titula meni koja sam ih rodila ipak ostaje.

Već sam rekla, u međuvremenu sam dobila unuka i postala baka. Od starta nije bilo nikakve šanse da me to stvorenje zove “Veki” ili “Veco”. Ja njemu nisam Vedrana, ja sam mu baka. U mom slučaju to ne uključuje staru osobu koja će skakati na svaki njegov mig, truditi se da bude “dobra”, kuvati mu najdraža jela, pojma nemam koja su to, i biti mu rame za plakanje kad krene majku i oca doživljavati kao krvne neprijatelje.

Njegovo rađanje nije bila moja ideja, neka se s njim natežu oni koji su ga hteli ili im se zalomio. Ja sam baka, dakle biće daleko od centra svakodnevnih oluja. Činjenica da me zove “baka”, kad me zove, o meni ne govori ništa pejorativno. Nisam ja zato što sam „baka“ ni stara ni glupa ni otpisana ni…

Dapače. U mom slučaju baka znači distancu. Baka je žena koja se bespogovorno mora poštovati ili će klipan ili “princ”, kako hoćete, biti vraćen onima koji su ga stvorili. Da li ga volim? Naravno, ako je sve po mom. Tako je bilo i sa mojom decom.

Je*eš bezuslovnu ljubav prema bićima koja te čitav život vole uslovno".

(Ona.rs / Rudan.info)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.