Mateji i Dejanu umrlo je troje dece, jedno za drugim: "Mleko teče iz grudi, a više nema bebe da je nahranim"

Kada dete umre, svet roditelja se urušava. Bol je uvek podjednako jaka i neopisiva, bilo da je reć o pobačaju, mrtvorođenoj deci, onoj koja umru odmah po rođenju ili kasnije. Kada troje dece umire zaredom, stres, tuga, očaj, plačljive noći, samooptuživanje, pa čak i bes na Boga su neizmerni.

„Teško je nastaviti život ako ti se budućnost urušava tri puta zaredom“, kaže 36-godišnja Mateja Bartolj, diplomirana medicinska sestra, šef endoskopije na Klinici Doktor 24 u Ljubljani, inače iz Krke kod Ivančne Gorice.

Za magazin Jana opisala je težak put do dve zdrave devojčice kojim su krenuli ona i njen suprug Dejan.

Trauma

Dugo joj je trebalo da procesuira gubitak troje dece, strašnu traumu i da o tome javno progovori.

„Ali nikada neću zaboraviti prvi pobačaj, Di i Tea“, nastavlja ona i dodaje da praznina gubitka deteta nikada nije potpuno popunjena. Čak je i ljubav prema mrtvoj deci večna, ali drugačija od ljubavi koju dajete živoj, koju možete grliti, ljubiti i radovati se dok rastu i razvijaju se.

Posebno je bolno sećanje na njeno troje mrtve dece. „Bilo je jako loše jer sam imala puno mleka u grudima, ali nisam imala dete koje bih mogla da hranim, negujem, grlim i brinem. Ostaju mi samo suze i očaj“.

Ali umesto da ostane kod kuće, na bolovanju, otišla je na posao odmah nakon smrti deteta.

„Tako nisam stalno razmišljala o svojoj nesreći".

Ona voli svoj posao.

"Uživam u svom poslu, pomoć ljudima mi najviše znači".

Obilazak zajedničke grobnice

Zajedno sa ćerkama, sedmogodišnjom Liom i četvorogodišnjom Isom, koja ide u vrtić, i suprugom, laboratorijskim asistentom na patologiji na Onkološkom institutu u Ljubljani, jednom mesečno posećuju svoje prvence na ljubljanskim Žalama. Matejine ćerke znaju da su im sestra i brat tu sahranjeni. Zajedno im pevaju pesmu, mole se Svetom anđelu, zatim zajedno pale sveću.

„Moje troje umrle dece su moje, kao i moje ćerke, koje su srećom zdrave, iako su i one rođene prerano“, objašnjava ona i poverava  da joj je svaki put posle smrti deteta bila potrebna stručna psihološka podrška i pomoć, ali je nije dobila. „Tek posle smrti trećeg deteta mogla sam nekoliko puta da posetim psihologa u porodilištu u Ljubljani.

Izgled vara

Na prvi pogled, ona se smatra snažnom ženom, ali u stvarnosti, tri uzastopne smrti njene dece su je oborile do srži. „Potičem iz verske porodice, uvek sam bio veoma aktivna u crkvi, ali sam posle smrti trećeg deteta takođe bila veoma ljuta na Boga. Uzalud sam ga pitala šta sam loše učinila da nanesem takvu bedu na svoju dušu“.

Sa njom je patio i njen muž. U selu je i dalje tabu priča o smrti, pa su za vreme žalosti uglavnom bili sami. „Sa mnom je patio samo moj muž koji razume i voli. Danju smo nekako živeli, ali su noći bile teške. Plakala sam, vikala, ljutila se, pitala šta bi bilo da sam uradila nešto drugačije“.

Pre svega, mislila je da je jedina tužna. Nije shvatala da je i njen muž pod stresom, da i on pati, ali je morao da potisne tugu da bi bio jak za oboje. Danas shvata da su oboje bili očajni.

Nakon razmišljanja, ona kaže: „Do danas sam zahvalna svom mužu što je razumeo moje uspone i padove. Izdržao je“.

Prva smrt

Kada je prvi put zatrudnela, bili su presrećni.

"Sve vreme sam se osećala odlično, nije mi bilo ni muka. 8. marta 2013. godine, na redovnom pregledu kod ginekologa, otkriveno je da nešto nije u redu sa fetusom".

Pošto joj je muž bio na poslu, bratova verenica ju je odvela u Hitnu pomoć u Ljubljanu. Tamo joj je rečeno da se dete ne razvija i da će biti neophdan abortus, jer je trudna samo 13 nedelja. „Nisam bila spremna da izgubim svoje dete pre nego što se rodi. Nisam ni saznala da li je dečak ili devojčica. Nisam mogla da uzmem dete u naručje, da mu pogledam lice i da se oprostim od njega“.

Gubeći plod svoje ljubavi, roditelji gube i deo budućnosti koje nikada neće biti, smatra ona. „I mama gubi deo sebe.

Nakon toga su ona i njen suprug otišli ​​na sve moguće preglede i uverili su se da su savršeno zdravi. Godine 2014. ponovo je ostala trudna i redovno je odlazila na preglede u porodilište u Ljubljani. Na poslu je za ovo vreme radila na recepciji kako ne bi morala da stoji na nogama ceo dan. U 18. nedelji trudnoće, kada je otišla u toalet kod kuće, pukao joj je vodenjak. „Uspaničila sam se, pozvala sam hitnu i odvezli su me u UKC Ljubljana. Plašila sam se da će to biti još jedan abortus“.

Pošto je već bila otvorena, 17. decembra 2014. rodila je devojčicu Deu. Bila je mrtva. „Kada je moj muž došao kod mene, pitali su nas da li želimo da je vidimo. „Bila je mala i veoma svetle puti. Oprostili smo se od nje, oboje sa suzama u očima“.

Suprug ju je tešio da ne može biti gore nego što jeste... Nažalost, san se nije ostvario.

Istraživanja su pokazala da Mateja u sebi ima bakteriju koja izaziva prevremeni porođaj. Bila je na antibioticima i rekli su joj da je ponovo zdrava. 2015. godine počela je da ima jake napade kamena u žuči, ali su tek posle četvrtog ultrazvuka abdomena ustanovili su šta nije u redu i operisali je. Krajem te godine zatrudnela je po treći put. Bila je u bolnici tokom cele trudnoće i redovno je išla na preglede u ljubljansko porodilište.

U 22. nedelji je iskrvarila kod kuće, otišla u porodilište i tamo se ispostavilo da je otvorena i da će se poroditi. Znala je da bi uz sreću i dobru negu dete moglo preživeti.

„Kada sam se porodila 7. juna 2016, Teo je bio živ i veći nego što je trebalo da bude tih nedelja. Iako su učinili sve što su mogli, umro mi je na rukama posle dva sata“.

Mleko joj je teklo iz grudi, ali nije bilo deteta da nahrani. „Opet sam plakala celu noć, opet psovala Boga i sa tugom gledala majke sa decom u kolicima.

Njen muž ju je ohrabrivao da nastave da pokušavaju da imaju dete.

Nove trudnoće

Neočekivano, brzo je ponovo zatrudnela. „I u ovoj trudnoći sam se osećala dobro, a 28. aprila 2017. godine, u 36. nedelji trudnoće, rođena je naša ćerka Lija, koja sada ima sedam godina i strastveno se bavi karateom. Težila je je 2.890 grama. Bila je nedonošče, ali prava lepotica“, priseća se kako je posle pet nesrećnih godina konačno postala majka.

1. juna 2020. godine, odnosno tokom kovida, rodila je Isu, sada entuzijastičnog plesača, u 30. nedelji trudnoće. Sa samo 1.550 grama, bila je u inkubatoru dve nedelje. „Srećom, bila je jaka i želela je da živi. Bila je pravi borac. Ja sam, s druge strane, svaki dan pumpala mleko da bi ona dobijala pravu i najbolju hranu. Posle mesec dana, kada smo išli kući, bila je potpuno dojena, što je iznenadilo i one u porodilištu“.

Obe ćerke je dojila deset meseci, a danas nemaju pojma da su bile nedonoščad. „Muž i ja ih mnogo volimo, ali priznajem da su veoma živahne i da imaju mnogo energije.

Dozvolite sebi da doživite bol

Sagovornica kaže da je tugovanje proces koji zahteva vreme, da bismo prihvatili gubitak i preradili ga. „Zato je važno da budete strpljivi prema sebi i svom partneru i dozvolite sebi da doživite bol i sva osećanja sa kojima se susrećemo. Ponekad pomaže razgovor, pisanje, slikanje ili ispovedanje."

Kaže da joj je lični lekar dao povoda za razmišljanje i olakšao joj ranjenu dušu kada ju je uverio da nije ona kriva za smrt troje dece. „Niko nije kriv“

Svesna je da gubitak deteta ponekad dovodi do razdvajanja supružnika, izaziva depresiju, alkoholizam, samoubistvo... „Međutim, spojila su nas tri anđela. Seća ih se, ali više ne sa tupim bolom u srcu. Moramo da razgovaramo o tome i shvatimo da vreme zaista leči rane i da treba da idemo napred hrabro. I još da vam kažem da se polako vraćam veri i poverenju u Boga“.

(Telegraf.rs / Svet24.si)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.