Nekad pod šatrom, danas u LEGENDI! "Dobardanovci", "kokanjari" i "ćurkovi"... Sećanje na SVADBENE PADOBRANCE

Nekada se bez njih nije mogla zamisliti prava svadba – danas su uspomena na vreme kad su veselje i komšiluk bili jači od liste zvanica.

U zlatno doba svadbi pod šatrama, dok su harmonike svirale do zore, jagnjad se vrtela u dvorištima, a domaćinima pucao pritisak od jela, pića i gostiju, jedna kategorija učesnika bila je posebno legendarna – nepozvani gosti. Ali ne bilo kakvi. Ovi su dolazili s namerom, s iskustvom, pa i s taktikom. U nekim krajevima zvali su ih padobranci, ogradari, kokanjari, dobardanovci, pušteracija, kokeњaši, a svima im je bio zajednički jedan cilj – da se ubace na veselje, pojedu, popiju i odu kao da su došli s mladine strane.

Ko su zapravo bili "padobranci"?

U svojoj suštini, padobranci su bili lokalni avanturisti sa senzibilitetom za dobru sarmu, pečenje i muziku. Dolazili bi tiho, s prvim mrakom, kad domaćini već postanu previše opušteni. Prepoznajete ih po tome što ne znate ko su, a već su za stolom, sipaju rakiju, jedu pitu i kažu: „Mi smo s mladine strane.“ Ili: „Zetov kum iz sela preko brda.“

U selima zapadne Srbije ovaj fenomen je imao i romantične konotacije. U Kosjeriću se kaže „idemo u ćurkove“, a u Mokrom Lugu je to bila pošteracija – nepozvani, ali uglavnom prihvaćeni. Čak i kad bi jeli rukama jer nije bilo dovoljno escajga, domaćini bi zažmurili na jedno oko – „nek se veseli narod“.

Nezvani, a neizostavni

Najlepši deo priče o padobrancima je taj što su, uprkos statusu „uljeza“, bili rado viđeni. Veselje bez bar dvoje-troje takvih smatralo se slabim. Oni su dizali atmosferu, smejali se najglasnije, nekad i pomagali bendu da se razgalami, a priče o njihovim upadima prepričavale su se godinama.

Jedan domaćin iz priče pamti kako je drug imao rezervnih 20 cvetova za kićenje – pretrči do Jezera, vidi kojom bojom su kićeni mladini, izabere isti cvet i ulazi. Perfekcija u infiltraciji. A drugi se priseća kako je zet morao da puca u vazduh da rastera sve one što su visili po ogradi, „kao gavranovi na žici“.

Gde su nestali padobranci?

Kako su svadbe prešle u klimatizovane sale, ispraćaji u vojsku skoro sasvim izumrli, a zvanice danas proveravaju preko RSVP linka – padobranci su nestali. Nema više šatre, nema šatoraškog razglasa koji trešti do jutra, nema slobodnog tanjira za došljaka sa ograde. Domaćin sada plaća po glavi, po stolici, po tanjiru – sve se meri, sve se zna.

Ali baš zato što ih više nema, padobranci su danas više od simpatičnih uljeza – oni su deo našeg kolektivnog sećanja. Dio vremena kad je svadba bila događaj sela, kad je bilo dovoljno da kažeš „dobar dan“ i već si bio gost.

Treba li padobrance proglasiti kulturnim nasleđem?

Možda zvuči šaljivo, ali ova tradicija ima sve elemente nematerijalne kulturne baštine: lokalni izrazi, običaji, društveni kontekst, spontanost i humor. Bilo bi vredno zabeležiti sve ove priče, izraze i anegdote, jer se u njima krije duh naroda – neposredan, gostoljubiv, snalažljiv.

I zato, sledeći put kad vas neko pita šta je najlepše bilo na svadbi pre 30 godina, ne pričajte samo o pečenju i muzici. Setite se padobranaca. Jer dok god ih se sećamo – nisu nestali.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.