Psihološkinja otkrila zbog čega su deca jedinci najčešće odrasle osobe koje završe ne terapiji: "Nije im lako"

Ako ste odrasli kao jedinac, onda ste u nekom periodu svog života sigurno imali prilike da čujete kako vam govore: ”Oh, sigurno si bio usamljen” ili ”Aaaa, mamin i tatin razmaženko” ili ”Je l’ ti teško kad treba da napraviš kompromis?”

A istina je da je u stvari svaka generalizacija nepoštena. Primera radi, moja devojčica ima mnogo drugara u odeljenju. Jednom prilikom se njih desetak igralo napolju i počeli su da je zadirkuju. Otrčala je kući u suzama, a za njom je došla drugarica koja je među njima jedina jedinica.

Dakle, sebičnost, razmaženost ili nespremnost na kompromis uče se u porodici. Da, možda je roditeljima jedinca teže da svom detetu usade neke veštine koje se stiču kroz odrastanje s braćom i sestrama, ali daleko od toga da je nemoguće.

Ipak, postoje određene teme koje najčešće iskrsnu kod jedinaca kada u odraslom dobu dođu na psihoterapiju. To je otkrila psihoterapeut Rebeka Grin, autor knjige ”Jedno i to je to: Vodič za odgajanje srećnog i uspečnog jedinca”.

Moguće je da će težiti da u odraslom dobu uspostave s nekim odnos kao sa bratom ili sestrom

Istina je da, naravno, postoje deca koja se osećaju usamljeno zato što dolaze iz male porodice i nemaju brata ili sestru. To što nije reč o pravilu, ne znači da se ovo ne dešava.

“Jedinci imaju manji broj članova porodice na koje se mogu osloniti za pomoć i podršku, nego neko ko ima braću i sestre” – objasnila je Grin. “Praznici mogu biti posebno izvor usamljenosti za neke jedince jer nemaju ona velika porodična okupljanja kad kod roditelja dođe više porodica.”

Kao odrasli, možda će pokušati da tu vrstu odnosa uspostave sa nekim ljudima u svom životu. Ali, ovo ne mora biti nešto loše.

“Jedinci na taj način mogu pomoći svojoj deci da nauče da stiču i grade bliska prijateljstva.“ – kazala je Grin.

Osećaj da su jedini odgovorni za brigu o ostarelim roditeljima

“Mnogo je odraslih jedinaca koji osećaju opterećenje i stres jer su jedini na koje se njihovi stari roditelji oslanjaju.” kazala je Grin.

Ovo uključuje ponekad i svakodnevne obilaske, pomoć oko spremanja kuće i obroka, odvođenje kod lekara. Ako roditeljima pomoć treba često, a deca uz to imaju i svoju decu kojoj je potrebna briga, puno radno vreme i ne žive baš blizu svojih roditelja… pa, izračunajte već nivo stresa jedinca koji se našao u toj situaciji.

U našim uslovima to ne može svako da priušti, ali Grin predlaže da se u takvim slučajevima obavezno pronaše pomoć treće osobe, koja bi za to bila plaćena. Nažalost, osim što je veliki finansijski izdatak, kod nas je problem i osuda društva, zbog koje se mnogi ustručavaju da brigu o roditeljima podele s nekim ko nije porodica.

“Ovo je tema o kojoj bi bilo dobro razgovarati dok su roditelji još u snazi, te plan (uključujući i finansijski) napraviti na vreme. U suprotnom, jedinac zaista može doći u situaciju koja deluje gotovo beznadežno – da bira između svoje primarne porodice i brige o roditeljima.” kaže ova psihiterapeutkinja.

Mi dodajemo da se to sigurno može dogoditi i onima koji imaju braću i sestre koji nisu zainteresovani da se uključe u brigu o roditeljima. Ređe, ali naravno da može.

Moguće je da će sami sebi nametnuti pritisak da budu savršeni

Premda puna pažnja koju jedinac možda dobija od roditelja vodi ka stvaranju bliske veze s njima, neka deca to mogu osećati i kao pritisak – kao da se svaki njihov korak posmatra i analizira.

“Jedinci ponekad mogu osetiti pritisak od strane roditelja, znajući da su oni jedini u koje se uzdaju da će ih učiniti ponosnim svojim uspesima. To, dalje, može dovesti do toga da žive u strahu da ne razočaraju najpre roditelje, a onda se to prenosi i na druge ljude u njihovom životu, kasnije kad odrastu.” – objasnila je psihoterapeut Rebeka Grin, inače i sama jedinica.

Moguće je da će u vezama biti vrlo nezavisni

“Odrastati kao jedaninac može značiti da će soba stvoriti veoma visok nivo nezavisnosti, što se može posmatrati i kao snaga i kao slabost.” kazala je Pria Tahim, psiholog.

U smislu snage, to znači da su jedinci često veoma vešti u tome da sami reše neki problem, pronađu zabavu i generalno budu zadovoljni u kad su sami sa sobom.

“Među njima su neretko sjajni lideri koji su vrlo inovativni” kazala je Grin.

“Ipak, drugi sa strane mogu to tumačiti kao šefovanje i pokušaj jedinca da sve radi po svom.” Mogu imati osećaj da ih drugi ne razumeju ili imaju predrasude prema njima, samo zato što su jedinci U grupama za podršku jedinci vrlo često iznose baš ovaj problem, kaže Rebeka Grin.

“Definitivno ta stigma i dalje postoji, zato što su porodice sa dvoje ili više dece u većini. Imati brata ili sestru smatra se ’normalnijim’ nego nemati.”

I kao da to nije dovoljno, neretko se ti stereotipi koriste i u knjigama, filmovima, reklamama… gde se jedinci prikazuju kao razmaženi, sebični, bez socijalne prilagošenosti.

”Definitivno je potrebno da se društvo fokusira na snage koje jedinci nose u sebi i da im ne sude samo na osnovu toga imaju li ili nemaju brata ili sestru.” – kaže Grin.

(Ona.rs/Zelena učionica)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.