Kako deca TIHO PATE zbog preterane bliskosti roditelja: Koliko je to ŠTETNO po dete - objašnjava psihološkinja

Često slušamo kako je snažna partnerska veza temelj stabilne porodice. I to je zaista tačno. Ipak, šta se dešava kada ta bliskost između roditelja postane toliko dominantna da dete ostane emocionalno na marginama? Psihološkinja Sara Ivanović osvetljava ovu kompleksnu dinamiku, objašnjavajući kako se deca osećaju kada su roditelji više usmereni jedno ka drugom nego ka njima, i kakve to posledice može imati po njihov razvoj i buduće odnose.

- Dete u takvoj porodičnoj dinamici često razvija osećaj usamljenosti i nevidljivosti. Iako nije direktno odbačeno, ono instinktivno oseća da su emocionalni prioriteti roditelja negde drugo - među njima samima, objašnjava psihološkinja Sara Ivanović.

Vremenom, dodaje Ivanović, dete može zaključiti da su njegove potrebe sekundarne, da mora "da se skloni", da ne smeta, da ćuti i da ne očekuje previše.

- Ovaj emocionalni vakuum stvara osnovu za osećaj neadekvatnosti i nevaznosti, koji se može zadržati i u odraslom dobu.

To je slično onom osećaju kada se mi žene trudimo da udovoljimo svima, a zaboravimo na sebe - samo što je ovde reč o dečjoj duši.

Tihi znaci zanemarivanja: Od "previše dobrog" do bunta

Nedostatak emocionalne pažnje ne mora da izgleda dramatično.

- Često su to tihe, uporne promene u ponašanju: dete se povlači, postaje pasivno, izgleda "preterano dobro" - mirno, poslušno, bez izražavanja emocija, objašnjava ona i dodaje da s druge strane,  "može da dođe i do kompenzacije kroz bunt, provociranje, pokušaje da izazove reakciju makar i negativnu."

Psihosomatski simptomi poput glavobolje i bolova u stomaku, kao i problemi u učenju, takođe mogu biti alarm.

Ono što je najčešće prisutno jesu "poteškoće u identifikovanju i verbalizaciji sopstvenih osećanja". Dete često ne zna kako se tačno oseća, ali zna da "nešto nije u redu".

Nesigurni obrasci vezivanja u odraslom dobu

Sara Ivanović nam je odgovorila i da li "preterana" bliskost između roditelja može ostaviti dete da se oseća usamljeno, ili čak zanemareno, a evo kako se to manifestuje i kasnije u životu.

- Da, apsolutno. Dete koje je emocionalno isključeno iz odnosa u porodici može razviti dubok osećaj da nije dovoljno voljeno, ili da nije "deo onoga što porodicu čini celinom."

Prema njenim rečima, u kasnijem životu to se često reflektuje kroz nesigurne obrasce vezivanja:

- Ili kroz snažan strah od odbacivanja, pa se osoba preterano vezuje za partnere i traži stalnu potvrdu, ili kroz izbegavanje bliskosti kako bi zaštitila sebe od emotivne povrede. Često postoji latentno uverenje: "Ne zaslužujem da budem centar nečije pažnje", zaključuje Ivanović.

Ovo je ključno za razumevanje zašto nam je važno da naša deca budu emocionalno stabilna.

Uticaj na buduće odnose: Gluma snage ili preterana zavisnost

Ivanović objašnjava da "dete koje nije bilo emocionalno viđeno često u odraslom dobu ima teškoće da se zaista pokaže u odnosima. Takve osobe, kako kaže, "ili glume snagu i samostalnost, potiskujući sve potrebe, ili preterano zavise od emocionalne dostupnosti drugih, ponekad u meri u kojoj se gubi lična granica.

U partnerskim odnosima se javljaju "obrasci idealizacije i razočaranja, stalna sumnja u sopstvenu vrednost, ili potreba da se zasluži ljubav kroz "funkcionalnost", a ne kroz autentičnost osobe."

Dete može da počne i da se bori za roditeljsku pažnju, na razne načine.

- Takmičenje s vezom roditelja često se ne dešava svesno, već se dešava kroz ponašanje koje karakteriše stalno upadanje u razgovore roditelja, zahtevnost, dramatizovanje ili regresivno ponašanje. Dete u suštini poručuje: "Vidi i mene. Trebaš mi."

Ona dodaje da ukoliko roditelji ovo dožive kao smetnju, a ne kao poziv u pomoć, "dete se povlači, ali ne prestaje da oseća - samo prestaje da pokazuje. U tim trenucima se gradi slika o sebi kao nekome ko mora da se trudi da bi bio vredan pažnje."

Ključ je u prisutnosti i ravnoteži

Kako roditelji mogu balansirati ljubavnu povezanost i roditeljsku ulogu bez zanemarivanja deteta? Sara Ivanović ističe da je "ključ u prisutnosti i ravnoteži."

- Roditelji treba da imaju svoj prostor za partnerski odnos, ali i jasno strukturirano vreme u kom je dete emocionalni prioritet, savetuje Ivanović.

To ne mora biti kvantitativno mnogo; "dovoljno je da se dete autentično oseti viđeno, shvaćeno, da zna da njegove emocije nisu teret, već dobrodošla komunikacija." Kao primer, Ivanović navodi rečenice poput: "Sad je vreme za nas troje, a kasnije ćemo mi dvoje imati svoje vreme", koje "pomažu detetu da formira očekivanja i razume porodične dinamike bez osećaja gubitka.

Između izolacije i praznine: Potraga za idealnom sredinom

Postoji razlika u uticaju kada su roditelji "previše povezani" naspram kada su emotivno distancirani, ali funkcionalni. Ivanović naglašava:

- Nijedan ekstrem nije dobar. Kada su roditelji previše povezani, ali isključuju dete, ono odrasta u atmosferi u kojoj ljubav postoji, ali ne i za njega. S druge strane, kada su roditelji emotivno distancirani, dete živi u strukturi bez topline, nauči rutinu, ali ne i emocionalnu pismenost.

Prvi obrazac vodi do osećaja isključenosti iz sveta ljubavi, a drugi do potpune emocionalne praznine. Idealna sredina je, zaključuje, "u roditeljima koji se međusobno podržavaju, ali istovremeno aktivno grade i emocionalnu vezu s detetom."

Psihološkinja na pitanje može li dete razviti osećaj isključenosti ili biti "emocionalno zrelo prerano", odgovara:

- Da, vrlo često. Kada dete oseća da "nema ko drugi" ili da mora da nadomesti ono što nedostaje, bilo roditeljskoj pažnji, bilo porodičnoj ravnoteži, dolazi do emocionalnog sazrevanja pre vremena. Takva deca, kaže, ne traže, već daju. Ne očekuju podršku, već je pružaju. To su deca koja su "previše dobra", "zrela za svoje godine", a u stvarnosti su se prerano odrekla detinjstva.

Kao odrasli, "često osećaju hronični umor, krivicu kad se pobrinu za sebe, i duboku emocionalnu iscrpljenost."

Psihološki profil odraslih sa tihim ranama

Život ljudi koji su odrastali u porodicama gde je primarna emocionalna veza bila između roditelja, a ne između roditelja i deteta, često sa sobom nosi tihe patnje iz detinjstva.

- Takvi odrasli često nose tihe emocionalne rane. Mogu delovati funkcionalno, ali iznutra često osećaju duboku prazninu, teško se opuštaju u odnosima, često osećaju da ih drugi ne razumeju "do kraja", opisuje Sara Ivanović.

Mogu imati "perfekcionističke tendencije, osećaj da moraju sve sami, ili, suprotno, osećaj da su nevidljivi i nepotpuni." Ivanović zaključuje:

- U osnovi svega je rana iz detinjstva: nisu se osećali uključeno u emotivnu mapu svoje porodice. Nauče da funkcionišu, ali često ne nauče kako da se autentično povežu.

Na kraju, Sara Ivanović ima važnu poruku za roditelje:

- Snažna veza među partnerima jeste dragocena, ona može biti stub porodice. Ali ako dete tu vezu doživljava kao zatvoren krug u koji ne može da uđe, tada porodični sistem gubi ravnotežu. Naglašavam da dete ne treba da bude centar sveta, ali treba da zna da ima svoje emotivno mesto u njemu.

Idealna je, prema njenim rečima, "porodica u kojoj su partneri povezani i autentično prisutni u detetovom životu, jer je to ona koja gradi buduće emocionalno zdrave ljude koji neće tražiti ljubav kao potvrdu vrednosti, već kao prirodan nastavak sopstvenog emocionalnog identiteta." Ovo je poruka koju, kao majka, duboko razumemo i želimo da prenesemo dalje.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.