Baka i deka IZBEGAVAJU UNUKA SA AUTIZMOM, ostale zovu na zabavne vikende: Majka slomljena gleda svog "anđela"

Roditeljstvo je izazovno i puno emotivnih uspona i padova, a kada dete ne prati razvojnu putanju većine druge dece, sve to postaje još kompleksnije. Gubitak podrške šire porodice u tim trenucima može biti posebno bolan.

Upravo kroz takvu situaciju prolazi jedna majka koja je svoju priču podelila sa pratiocima stranice "Mamine tajne", a prenosi portal "Mojevrijeme.hr".

Kako navodi, suočila se s ignorisanjem i neprihvatanjem od strane najbližih - njenih roditelja, tačnije, bake i deke koji odbijaju da provode vreme sa njenim najmlađim sinom, dečakom koji je u spektru autizma.

"Imam troje dece, ali oni ignorišu jedno"

"Majka sam trojice sinova. Dvojica su tipičnog razvoja, a najmlađi je u spektru autizma. Volim ih sve jednako, ali sa njim sam povezanija jer mu više trebam. Moj muž i ja mnogo radimo s njim. On je naš anđeo", piše majka.

Dečak ima četiri godine, još ne govori i zaostaje otprilike godinu dana za vršnjacima. Iako sve drugo može da radi, baka i deka ga nikada nisu pozvali na vikend, niti su ikada ostali sami s njim, čak ni deset minuta.

"Za prva dva sina se sve podrazumeva - oni mogu da prespavaju kod njih, vode ih u šetnju, igraju se… A mog najmlađeg izbegavaju. Kažu da im je mali, da se boje da ga čuvaju, da ih je strah."

"Ne žele da se potrude - i on to oseća"

Majka priznaje da je sve više boli ponašanje njenih roditelja:

"Malo je živahan, ali nije zločest ni težak. Imam utisak da ga se stide, da ga izbegavaju i da ne osećaju ljubav prema njemu. A on to oseti. Upoređuju ga s drugima i ne vide koliko se trudimo. Njihove reči zvuče sebično i hladno. Ne mislite da želim da se rešim deteta - naprotiv, svaki slobodan trenutak provodim s njim, kao i moj muž. Ali boli me njihova zatvorenost i nerazumevanje."

Možda se jednostavno plaše

Stručnjaci ipak upozoravaju da je ponekad važno sagledati širu sliku, jer možda baka i deka nisu sigurni u sebe i plaše se odgovornosti. Kanadski psihijatar Doron Almagor kaže da bi roditelji mogli pokušati da pokrenu razgovor, objasne situaciju i podele više informacija:

"Zamolite članove porodice da zamisle kako bi im bilo da ceo dan provedu bez nečega što im je neophodno - poput naočara - kako bi mogli da se stave u poziciju deteta sa invaliditetom."

Kada edukacija ne pomogne

Uprkos pokušajima da objasne i edukuju, mnogi roditelji se suočavaju sa zidom nepoverenja i nezainteresovanosti. Tada je važno da razmisle o sledećim koracima, kaže psihoterapeutkinja En Stoker, koja je specijalizovana za porodične odnose:

"Možda članovi porodice moraju da obrade sopstvene osećaje srama ili krivice. U redu je dati im prostor, ali ne po cenu sopstvene potrebe za podrškom."

Ako nema pomaka - vreme je za granice

Na kraju, dr Almagor poručuje da roditelji moraju voditi računa o emocionalnom zdravlju svoje porodice:

"Većina članova porodice ima dobre namere, ali to ne znači da treba da trpite negativne interakcije koje mogu biti štetne za vas ili vaše dete. Ako ne možete da popravite odnos - krenite dalje."

Podrška roditeljima dece sa razvojnim razlikama je ključna, a ignorisanje i neprihvatanje, posebno od najbližih, ostavlja duboke tragove.  

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.