Zorica je prepoznala prve znake autizma kod svog sina i pre prve godine: "Pogled mu je bio prazan"

Najveća varka roditeljstva je nada da će dete "samo progovoriti", "prohodati kad bude spremno" ili "jednostavno malo kasni". Srce uvek bira da veruje da je sve u redu, i zato su prvi znaci autizma najteži za prepoznavanje - ne zato što ih nema, već zato što ih roditelj ne želi da vidi.

U tim prvim mesecima života, pre prvog rođendana, dete šalje jasne signale. Nema kontakta očima, nema reakcije na glas, nema igre. Umesto da pruži ruku ka igrački, ono fiksira pogled na detalj koji odraslima prolazi ispod radara - treperenje svetla, pokret noge, šum. To su stvari koje fasciniraju, dok ono što bi trebalo da bude prirodna znatiželja ostaje - prazno.

Autizam i prvi simptomi koje je primetila Zorica kod sina

Zorica Batinić, majka dečaka Emanuela, danas otvoreno govori o tome. Ona je jedna od onih majki koje su mnogo pre svih oko sebe osetile da nešto nije kako treba. Podelila je video svog dečaka, njene reči su surove i istinite, a govori o simptomima autizma i pre prvog rođendana kod Emanuela.

- Listajući uspomene, naišla sam na ovaj video gde se već jasno vide prvi simptomi autizma kod mog malenog deteta. Kao što se vidi na snimku, toliko igračaka je bilo oko njega na podu, ali njega ništa nije privuklo osim jedne stvari. Moja komšinica se sakrila u kuhinji iza zida i samo mahala nogom. Njega je toliko fasciniralo to vrtenje noge, jedino je to primetio. Ne podiže glavu, kao što se vidi na kraju videa, da gleda osobu u lice, već mu je fokus bio samo na nozi koja se pojavljuje tamo-amo. Nema kontakta očima. Ni na moj glas se ne okreće, niti reaguje, iako stojim pored njega i snimam, napisala je Zorica i nastavila:

- Ovde je Emanuel imao 10 meseci i tek tada je počeo da puzi, a puzao bi svega nekoliko minuta. I onda ništa. Ništa ga nije zanimalo, ništa ga nije interesovalo. Nikakva igra, nikakve igračke, nikakvo istraživanje kao što bi bebe trebalo da rade. Bio je bukvalno prazan. Prazan pogled, prazni pokreti, prazno razumevanje - sve. U svemu je kasnio, ili uopšte nije svladavao ono što bi odgovaralo da jedna beba radi. Niti da mahne "pa-pa", niti da izgovori bilo šta, čak ni vokale, niti da jede sam rukicama - ništa. Ubrzo posle tog Božića, kad smo se vratili u Nemačku, ništa više nije moglo da utiša moj unutrašnji glas koji je od početka vikao da s mojom bebom nešto nije u redu. I tu počinje naša borba, suze, bol i muka. Borba u kojoj nas mnogi nisu razumeli, pa ni danas. U kojoj smo doslovno ostali sami. Mi i Bog. O tome ću neki drugi put - kako nakon mnoštva "prijatelja" u patnji i muci, na kraju ostaneš sam. Nažalost, to je česta ljudska strana - kad ti je dobro, mnogi su tu, a kad si na dnu, niko ne ostane…

Ništa ne može da zameni majčinski instinkt

Na kraju, ono što iz Zoričine priče najviše ostaje jeste činjenica da majčinski instinkt retko greši. Iako je najteže suočiti se sa istinom kada je u pitanju sopstveno dete, upravo je ta istina prvi korak ka pomoći i razumevanju. Autizam ne briše dete, ali menja put kojim porodica ide. A taj put je često usamljen, jer kad dođu problemi, krug ljudi oko tebe se naglo suzi.

Zato je važno govoriti o prvim simptomima, jer što ih pre primetimo, to je veća šansa da dete dobije podršku koja mu treba. Autizam nije kraj, ali jeste poziv da se svet posmatra drugačijim očima - i da ljubav bude uporna, glasna i istrajna, čak i kad ostanete samo "vi i Bog".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.