Imam 82 godine, preživela sam smrt sina, ali dala bih ostatak svog života da svojoj majci kažem ove 4 reči

Ponekad najdublje istine čujemo sasvim slučajno u prolazu, kroz razgovor sa starijim ljudima koji u sebi nose čitav jedan svet iskustva, tuge i mudrosti. Njihove reči umeju da nas pogode jače nego bilo koja knjiga ili savet. Tako je i jedna žena podelila priču svoje komšinice baka Bjanke, Italijanke koja ima 82 godine i čije su reči o roditeljskoj ljubavi i prolaznosti života dirnule hiljade ljudi širom sveta.

"Pre dve godine moja starija komšinica rekla mi je nešto što i danas nosim u mislima. Rekla je: 'Stara sam. Mogu uskoro da umrem. Kad? Za dve, tri godine? Ipak, dala bih dve godine, ili koliko već imam, svog života da mogu da provedem jedno posle podne sa svojom mamom i tatom.'

Bjanka ima 82 godine. Živi u istom stambenom bloku kao i ja, u malom italijanskom gradu Azolu, na severu Italije. Svake nedelje iznosi moje kante za đubre, a ja joj zauzvrat donosim domaće džemove i marmelade. To nije ravnopravna razmena, ali ona na tome insistira.

Svaki put kada pomislim da nisam dovoljno dobra ili zahvalna ćerka, setim se Bjanke – žene koja bi dala godine života da samo još jednom vidi svoje roditelje. I tada se uvek podsetim koliko je dragoceno vreme koje imam sa svojom mamom."

Sećanja koja ne blede

"Mnogo puta kad legnem, poljubim njihovu sliku i kažem: ‘Volela bih da ste ovde. Samo na jedan dan.’

Njene reči podsetile su me na 'telefon vetra' u Japanu – staru telefonsku govornicu postavljenu usred polja, koja je postala mesto utehe za ljude koji su izgubili voljene u cunamiju 2011. godine. Ljudi su dolazili da kroz slušalicu 'razgovaraju' sa onima kojih više nema. Te priče i snimci su jednostavni, ali potresni. Ljudi su govorili:

"Tvoj brat je dobio unapređenje"; "Tvoja nećaka je bila odlična u školi"; "Jeli smo onu piletinu koju voliš."

I uvek – "Nedostaješ mi. Nedostajete mi."

Gubitak koji ne prolazi

Bjanka je izgubila sina dok je bio beba. Plakala je, kaže, dve godine bez prestanka.

'Ali to nije moj najveći žal. Dali smo sve od sebe za njega. Moj najveći žal je nešto drugo', rekla je tiho.

'Moja majka imala je četvoro dece. Nekoliko sati pre smrti nije mogla da govori, ali je pokazala rukom – četiri prsta, pa jedan savila. Htela je da kaže: 'Nedostaje mi jedno dete.'  To sam bila ja. Nisam stigla da budem tamo.'

Moja mama i ista priča sa druge strane sveta

Moja majka Jošiko prošla je sličan put. I ona je napustila dom – Japan – i došla u Australiju zbog ljubavi. I ona je, kao i Bjanka, morala da se odrekne blizine svojih roditelja.

'Moja majka je bila teško bolesna kada sam odlučila da se udam za tvog oca i odem iz Japana', ispričala mi je.

Njena sestra Teiko molila ju je da ostane i pomogne im da brinu o baki Čijo.

'Ali ipak sam otišla. Osećala sam se užasno krivom. Znala sam da, ako ostanem, nikada neću otići iz njenog naručja.'

U Japanu važi pravilo – roditelji brinu o deci dok su mala, a kasnije deca vraćaju tu brigu.

Razmišljanja o smrti

Pitala sam majku da li razmišlja o smrti. To je tema o kojoj ne voli da priča.

'Nemam problem sa tim da verujem da posle smrti nema ničega. Samo nestaneš u magli... Iako sam odrasla u budističkoj porodici, nisam religiozna. Vodim se sopstvenim osećajem za dobro i loše', rekla je.

Bjanka, s druge strane, nije tako smirena.

'Ne plašim se smrti, plašim se da ostavim svoje ljude. Sada shvatam da sam u tim godinama. Nije tragično umreti u osamdesetima – tragično je umreti mlad. Svi bi trebalo da dožive osamdesetu. U januaru napuniću 83 godine.'

Kad bi mogla da pozove mamu

Pitala sam majku šta bi rekla svojim roditeljima kada bi mogla da ih pozove telefonom.

Rekla je: 'Rekla bih joj: ‘Pogledaj šta sam postigla! Podigla sam četvoro dece, svi su dobro. Treba da budeš ponosna na mene.’

Bjanka mi je rekla nešto što nikada neću zaboraviti: 'Izgubila sam majku pre 43 godine. Ali za mene, ona nikada nije umrla. Svake noći poljubim njenu sliku. I ujutru opet. Za sve svoje mrtve to radim. Znam da su otišli, ali nijedan dan ne prođe a da ne mislim na nju, na svog oca i na svoje dete'", ispričala je Bjankina komšinica ovu dirljivu priču.

(Ona.rs/The Guardian)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.