Sin Filip se jedan dan iz škole vratio sa bebom u naručju: "Mama, nemoj da vičeš, ovo je moja ćerka"

Ispovest bake čiji je sin u srednjoj školi postao samohrani otac slama srce i pokazuje koliko ljubav ume da bude jača od osude.

- Mama, moram ti nešto reći, glas mog sina Filipa drhtao je dok je stajao na vratima, mokar od kiše, s nečim umotanim u ćebe u naručju. Srce mi je preskočilo.

- Ovo je… moja ćerka.

U tom trenutku, sve se srušilo. Nisam znala šta da kažem, kako da reagujem. Samo sam zurila u to malo lice, crveno i naborano, dok su Filipove oči tražile razumevanje, oproštaj, bilo šta osim osude.

- Filip... čije je to dete? Šta se dogodilo?

Suze su mu klizile niz obraze.

- Mama, molim te, nemoj da vičeš. Nisam znao kome drugom da se obratim. Ena... Ena je otišla. Njeni su je poslali kod tetke u Nemačku čim su saznali. Rekli su da ne žele da imaju ništa s nama. Nisam znao šta da radim.

Kako da, kao samohrana majka, odgajam još jedno dete?

Pod nogama nisam osećala tlo. Moj sin, moj ponos, učenik generacije - sada otac. U malom mestu gde svi sve znaju, ovo će biti sramota koja ne prolazi. Ali više od sramote, osetila sam strah. Kako ćemo preživeti? Kako ću, kao samohrana majka dvoje dece s platom medicinske sestre, izdržavati još jedno?

- Sine, uđi. Daj mi bebu.

Ruke su mi drhtale dok sam je uzimala. Topla, lagana, mirisala je na mleko i početak života. Filip je sedeo na kauču, pogrbljen, savijen pod teretom krivice.

- Nisam hteo da se ovako desi, mama. Ali ne mogu da je ostavim. Nema nikog osim mene.

Selo bruji, komšije šapuću

Već sledećih dana, ceo kraj je znao. Ana iz susedne kuće me prva pitala: "Jesi li čula? Kažu da Petrovići imaju unuče, a dete im još u školi!" Samo sam ćutala i osećala kako me pogledima mere na pijaci, u autobusu, u ambulanti.

Sestra me zvala: "Šta ćeš sad? Ne možeš sve sama. Smesti dete u dom"

Ali nisam mogla. Kad bih pogledala tu malu, srce bi mi se steglo. Filip je bio izgubljen, ali odlučan.

- Mama, ja ću sve. Samo da ostane s nama.

Radio je posle škole kod komšije u radionici, donosio novac za pelene i mleko. Učio noću, a ja sam ga menjala oko bebe.

"U moje vreme bi se ovo sakrilo!"

Najviše me pogodio moj otac. Došao je besan.

- Sramota! U moje vreme bi se ovo zataškalo! Kako si mogla da dopustiš sinu da napravi dete dok je još u školi?

Prvi put u životu sam mu uzvratila.

- Tata, ovo nije tvoja sramota. Ovo je naše dete, naša krv. I ne dam je nikome.

Jesam li pogrešila?

Prolazili su meseci. Borba s predrasudama, siromaštvom i umorom postala je naša svakodnevica. Filip je završio školu s odličnim ocenama, iako su ga mnogi izbegavali. Nina je rasla, a ja sam je zavolela kao svoje treće dete. Bilo je noći kad bih plakala tiho, kad bih se pitala gde sam pogrešila. Jesam li bila previše blaga, ili previše stroga?

Jednog dana stiglo je pismo iz Nemačke. Ena je pisala:

- Nisam bila dovoljno hrabra. Oprosti mi. Volim tebe i Ninu, ali ne mogu da se vratim.

Filip je plakao celu noć, a ujutru se samo obrisao i otišao na posao.

- Mama, biće sve u redu. Obećavam.

Danas, kad vidim Ninu kako trči po dvorištu i viče "bako!", znam da je svaka borba vredela. Ljubav prema detetu, ma koliko skupa bila, uvek je jača od srama. Ponekad se i dalje pitam - jesam li mogla bolje? Ali znam jedno, porodica nije ono što ljudi pričaju o nama, već ono što smo spremni da učinimo jedni za druge.

(Ona.rs / Story.hr)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.