Ovako se nekada živelo u Jugoslaviji: Snimci iz 1972. bude nostalgiju za vremenom koje se više neće vratiti

Postoji nešto u starim snimcima što dira duboko u dušu, način na koji ljudi hodaju, kako se smeju, kako se pozdravljaju na ulici. Nema žurbe, nema hladnoće u pogledu, sve deluje kao da je svet tada disao sporije. Upravo jedan takav video, snimljen 1972. godine u nekoliko gradova bivše Jugoslavije, poslednjih dana kruži internetom i budi sećanja na zemlju koje više nema.

Ovo nije priča o politici, nego o svakodnevici - o mirisu svežeg hleba iz "Jugodrva", o limenkama "Kokte" koje su se delile posle škole, o vitrini punoj "Kraš" čokolada i "Cedevite" u apoteci. O životu koji je bio jednostavniji, skromniji i nekako topliji.

Zemlja u kojoj je dan imao dušu

Na crno-belim kadrovima iz 1972. vidi se sve ono što su generacije pamtilе kao srž Jugoslavije. Ulice su pune ljudi, deca trče između "fića" i "stojadina", žene nose šarene marame i kese iz "Name". U radnjama se nudi ono što su tada bile male luksuzne radosti - keks "Domaćica", konzerve "Eva sardina", kockice "Kokošje supe", sok "Takovo".

Na rafovima nema pretrpanosti, ali ima ponosa. Prodavačice sa urednim frizurama i belim keceljama smeju se dok mere šećer na vagu. Iza njih, reklame u retro stilu podsećaju koliko je malo bilo dovoljno da čovek oseti sigurnost, i koliko je to danas postalo retko.

Letovanja, uniforme i osećaj zajedništva

Snimci beleže i prizore sa jadranske obale: šarene suncobrane, porodične ručkove pod maslinama, decu koja u plićaku skaču za gumene lopte. Letovanje nije bilo pitanje luksuza, već tradicije. Na moru su se sretale porodice iz svih republika, iz Doboja i Splita, iz Beograda i Ljubljane.

Radnici su dobijali bonove za odmor, đaci su išli na "radne akcije", a pionirske uniforme nosile su se sa ponosom. Bilo je to vreme kada se verovalo da rad i skromnost imaju smisla, da je svako dete vredno obrazovanja i da je komšija deo porodice.

Ukusi detinjstva koje više ne postoji

Najviše nostalgije izazivaju kadrovi iz prodavnica. Čokoladice "Životinjsko carstvo", limunada iz staklene flaše, mleko u tetrapaku sa plavim slovima "Imlek", supe "Podravka", keks "Plazma". Svaki proizvod ima miris detinjstva - onaj koji se otvori čim se na ekranu pojavi starinska etiketa.

Starije generacije u komentarima ispod snimka pišu: "Nikad više takve zemlje i takvog života", "Miris fabrike 'Takovo' ne zaboravlja se", "To su bili dani kad se malo imalo, a mnogo delilo". Svaka rečenica je kao kolektivni uzdah za vremenom u kojem su i problemi bili nekako topliji, ljudskiji.

Od kolektivnog do ličnog sećanja

Za mnoge, ovi snimci nisu samo dokument prošlosti, već i ogledalo lične biografije. Mnogi su u njima prepoznali svoje majke kako kupuju kafu u kesi "Franck", očeve sa radnim kapama i metalnim ručnim satovima, bake koje nose mrežaste cekere sa pijace.

U vremenu pre ekrana i notifikacija, život se merio drugačije. Ljudi su znali da sačekaju, da popričaju, da puste dan da prođe svojim tokom. I zato današnji snimci iz 1972. godine ne bude samo nostalgiju, nego i pitanje - kada smo tačno zaboravili da živimo ovako?

Vreme koje ne možemo vratiti, ali ga možemo čuvati

Jugoslavija je nestala sa mapa, ali ne i iz sećanja. Ona živi u filmovima, u starim reklamama, u mirisu "Crvene jabuke" i pakovanju "Kraš" bombona koje i dalje postoje. Živi u pričama naših roditelja i u snimcima koji se, zahvaljujući internetu, vraćaju da nas podsete na jednostavnost koja je bila luksuz.

Jer dok gledamo te kadrove iz 1972, shvatamo da nostalgija nije samo tuga za prošlim vremenom, ona je dokaz da smo nekada živeli sporije, toplije, i da to nismo zaboravili. Samo smo, možda, na kratko prestali da se sećamo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.