Čistim, perem, kuvam i nikada nisam dovoljno dobra za svoju ćerku: Unuka je moj svet, ali postaje ista mama

Kako godine prolaze, odnosi između roditelja i njihove odrasle dece često se menjaju. I dok jedni tvrde da je ta veza tada najlepša, drugi se susreću sa sasvim novim izazovima - od nerazumevanja do velikih očekivanja. Upravo tako svoju priču započinje gospođa Tereza, koja se već neko vreme bori sa ponašanjem svoje ćerke, osećajući da je upravo ono što najviše daje, najmanje uvaženo.

"Sve joj pružam, a opet joj ništa ne valja"

Tereza kaže za portal "Moje Vrijeme" da je uvek bila brižna majka. Odveze ćerku na svaki pregled, pomaže joj da reši probleme u kući, kupuje joj sve što joj zatreba. Ali nedeljni ručkovi, koji bi trebalo da budu prilika za okupljanje, pretvaraju se u izvor stresa.

"Čim dođe, umesto pozdrava počne da prigovara. Gleda da li su fioke sa escajgom čiste, briše svaki komad pribora. Govori mi da moram da perem sudove u mašini, a ne na ruke. Meni se ne isplati da čekam tri dana da je napunim. Gleda stepenice, stolnjak, sve joj smeta. A na kraju mi kaže da obučem čistu majicu za ručak. Postala je prava fina gradska gospođa koja misli da mene može stresirati zbog čistoće", kaže Tereza iz Hrvatske.

Živi na selu, u kući sa dvorištem i vrtom, gde, kako kaže, savršena čistoća jednostavno nije realna.

"Čistim danima unapred, a onda unesem drva i odmah ima piljevine. Ako radiš u bašti, sa drvetom, kuvanjem, zimnicom, cvećem, nema šanse da sve bude besprekorno. Unuka sve to čuje, pa i ona počne da prigovara. Jedino je zet toliko dobar da se ne meša", dodaje uz osmeh pun ironije.

"Moja ćerka ne razume koliko me povređuje"

Ipak, Tereza pokušava da razume i svoju ćerku, pa je neretko opravdava.

"Mislim da ona ne shvata koliko me to boli. Posle svakog njihovog odlaska, danima sam frustrirana. Ovde na selu nemam s kim o tome da pričam. Svi samo hvale svoju decu, a ja znam da kod nikoga nije sve idealno", iskrena je.

S ponosom ističe da su ćerka i zet vredni ljudi koji su se sami izborili za dobra radna mesta. Osim toga, ćerka uvek donosi poklone - od odeće do hrane.

"Kad pogledam druge, znam da imam dobru decu. Moja komšinica od svoje male penzije izdržava sina koji jedva radi. Taj već ima skoro pedeset godina, ali čim joj legne penzija, on je oguli do poslednjeg centa. A ona bi mu dala sve. Ne krivim je, i ja sam takva", kaže Tereza kroz uzdah.

Majčina ljubav bez granica

Tereza priznaje da je možda i sama doprinela situaciji time što nikada nije postavila granice.

"Muž mi je rano umro. Sve sam sama vodila i nisam na vreme rekla 'dosta'. Sada više i ne vredi. Kažem joj da je ovo moja kuća i da će biti kako ja želim, ali ona me ne čuje", priznaje.

Uprkos svemu, raduje se njihovom dolasku na nekoliko dana odmora.

"Jedva čekam da vidim unuku. Nismo se dugo družile. Ali, iskreno da vam kažem, već me strah da će čim uđe u kuću naći neku manu - dlaku u jajetu, kako se kaže. Nekad mi deluje da baš to i traži. A šta ću… volim ih. I ne znam šta nosi sutra, niti koliko će mi još trebati", završava gospođa Tereza, koja se odmah ozari kada spomene svoju unuku Emu.

Njena priča je samo jedna od mnogih koje pokazuju koliko su odnosi između roditelja i odrasle dece kompleksni i koliko ljubavi, ali i strpljenja, zahtevaju s obe strane.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.