Odsutni otac i proždiruća majka: Kako nastaje muškarac-dete koje se boji života

Najveći tihi lom u savremenim odnosima nije drama treće osobe nego prizor koji mnogi od nas već viđaju izbliza. Odraslo muško telo, unutra nesiguran klinac koji strepi od odgovornosti, realnosti i bilo čega što ga odvaja od majčinog kruga. To je teren na kom nastaje figura muškarca deteta, produžene adolescencije koja se razvlači do tridesetih i četrdesetih, dok žene pored njih balansiraju između uloge partnerke i zamenske mame.

Produžena adolescencija kao nova normalnost

Zamislite lika od tridesetak godina koji i dalje živi s roditeljima, po noći igra igrice, skroluje ili gleda po*nografiju, po danu radi nešto privremeno i na svako pitanje o budućnosti odgovara sa vidiću. To nije samo lenjost nego obrazac. Isto važi i za muškarca koji u vezi reaguje kao tinejdžer, beži od razgovora, ignoriše odgovornost i funkcioniše na principu jednog dana.

U pozadini toga stoji ono što je Marija-Lujza fon Franc uočila još pedesetih godina prošlog veka: ogromna količina muškaraca koji se psihološki ne odvajaju od adolescencije. Na površini izgleda kao nezrelost, ali u dubini je kompleksna dinamika majčinskog kompleksa, odsutnog oca i nedostatka jasnog obreda prelaska u muškost. Danas se taj obrazac vidi svuda, samo se ne zove pravim imenom.

Zašto se mnogi muškarci danas izgube u virtualnom svetu

Savremeni svet traži više odgovornosti, ali istovremeno nudi beskonačne načine da se od nje pobegne. Mnogi muškarci se ne hvataju u koštac sa realnim životom nego se utapaju u virtualna utočišta gde mogu da budu snažni bez stvarnog rizika. Videoigre, po*nografija, beskrajno skrolanje, fantazije. Sve to daje kratko olakšanje, ali ih drži u poziciji momka koji je formalno odrastao, a praktično nije.

Analitička psihologija to prevodi vrlo jednostavno. Nije odrađen unutrašnji prelaz iz dečaštva u muškost. Nešto je ostalo nedovršeno.

Muškost se ne nasleđuje, ona se osvaja

Za razliku od ženskog razvoja, gde postoje jasne biološke prekretnice, muškost nema automatski marker. Glas se produbi, brada poraste, ali to ne znači da je unutra sazreo muškarac. U mnogim kulturama muškost je bila postignuće, ne pravo po rođenju.

Dečak traži zaštitu, odrasli muškarac prihvata teret. Između te dve tačke postoji jaz koji vreme samo po sebi ne premošćuje. Potreban je proces.

Majka kao primarni svet i regresivna privlačnost sigurnosti

Majka je prvi univerzum svakog deteta i ta veza je duboka. Kasnije, kad dečak treba da izađe u svet, deo njega i dalje želi osećaj da je neko drugi odgovoran. Taj deo ostaje u pozadini i gura muškarca ka regresiji.

Jung je upozoravao da se taj povratak infantilnoj sigurnosti može pretvoriti u unutrašnju paralizu. I tu počinje priča o majčinskom kompleksu.

Zašto su obredi prelaza postojali i zašto su nestali

Dečaci su kroz istoriju morali proći nešto što ih otrgne od majke i uvede u svet muškaraca. To nije bila romantična ceremonija nego bolno, zastrašujuće iskustvo koje je učilo odgovornosti. Danas toga nema. Punoletnost je formalnost, maturantsko veče nije obred, a diplome ne menjaju psihologiju. I zato Holis kaže da živimo u vremenu nestalog mosta. Dečaci ostaju u psihološkom vakuumu.

Odsutni otac i proždiruća majka: Kombinacija koja se ne vidi na prvi pogled

Generacije dečaka odrastaju uz očeve koji fizički ili emocionalno nisu prisutni. Majka tada postaje jedini stub, ali ne u zdravom smislu. Ona nesvesno koristi sina da popuni sopstvenu prazninu. Sin postaje njen emocionalni partner, tešitelj, oslonac.

To je ono što Kenet Adams naziva prikrivenim emocionalnim incestom. Spolja sve izgleda savršeno. U realnosti sin je zarobljen i preplavljen krivicom čim pokuša da se odvoji.

Majčinski kompleks kao unutrašnji mehanizam paralize

Kad se spoje regresija, odsutnost oca i proždiruća majka, muškarac ostaje zaglavljen. Povlači se u virtualne svetove, izbegava odluke, traži zamenske majke u vezama ili navikama. Želi slobodu, ali je se plaši.

Rezultat je unutrašnja podeljenost koja ga baca između idealizacije i begova. U realnosti to izgleda kao večita odlaganja, sabotiranje veza i izbegavanje svakog konkretnog koraka.

Kako izgleda muškarac dijete u svakodnevnom životu

• Onaj koji ne napušta roditeljski dom i stalno čeka pravu priliku.
• Onaj koji ulazi u veze idealizujući ženu pa nestane čim veza postane realna.
• Onaj koji ima porodicu, ali se ponaša kao još jedno dete, dok partnerka vuče život umesto njega.

Sve tri slike su isti centar. Izbegavanje unutrašnje transformacije.

Privremeni život kao modus operandi

H. G. Bejns to zove privremeni život. Sve je privremeno, sve je samo dok ne stigne nešto bolje. Čim stvarnost traži upornost, muškarac nestaje. Prebaci se na novi plan, novi grad, novu ženu, novu ideju. I tako u krug.

Marija-Lujza fon Franc to opisuje genijalno: čovek koji nikad ne dodiruje zemlju.

Put do zrele muškosti je bolan, ali moguć

Nema brzog izlaza. To je proces koji traži da se muškarac pogleda u ogledalo bez izgovora. Da prepozna obrazac. Da potraži podršku. Da postavi granice majci. Da podnese njenu ljutnju. Da krene da gradi sopstveni život. To nije spiritualni vikend nego dug rad koji uključuje terapiju, muške grupe, suočavanje sa potisnutom agresijom i učenje odgovornosti bez dramatike.

Kraj mita o večnom dečaku

Ova psihodinamika ne služi prozivanju majki ili prebacivanju odgovornosti na očeve. Svi nose svoje rane. Ali u jednom trenutku muškarac mora preuzeti svoj deo. Može ostati u poziciji dobrog sina koji nikad ne odlazi. Ili može stati na noge i reći dosta.

Zrela muškost nije status. To je svakodnevni čin. Svaki put ponovo birati odgovornost umesto bekstva. Svaki put ostati prisutan umesto da se utopi u ekran.

Kada to jednom uradi, bez drame i bez fantazije, počinje se pojavljivati čovek koji stoji iza sopstvenog života, umesto da ga neko drugi nosi.

(Ona.rs / Atma)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.