Pravo pitanje Vladete Jerotića: Da li sam ja, u svom životu, makar pokušao da budem bolji čovek

Jedan od retkih mislilaca čije su reči imale snagu da istovremeno umire i uznemire savest, Vladeta Jerotić ostavio je za sobom bogato duhovno i intelektualno nasleđe. Psihijatar, psihoterapeut, teolog, filozof i pisac, Jerotić je čitavog života pokušavao da razume čoveka - rastrzanog između nagona i vere, straha i ljubavi, biološkog i duhovnog. Njegove misli nisu nudile brze odgovore niti utešne zaključke, već su pozivale na tiho, lično suočavanje sa sobom.

Upravo zato su njegove reči posebno snažne u vreme Božića, praznika koji simbolizuje dolazak ljubavi u svet. Tada se, možda snažnije nego ikad, nameće pitanje koje je i sam Jerotić postavljao bez zadrške: Da li je čovek, od dolaska Isusa Hrista, zaista postao bolji?

Iako bi se moglo očekivati da jedno takvo istorijsko i duhovno prelomno mesto donese trajnu promenu u ljudskoj prirodi, Jerotić ostaje oprezan. On priznaje sopstvenu sumnju. Dolazak Hrista, pre više od dve hiljade godina, nesumnjivo je promenio tok istorije. Lična poruka božanske ljubavi, nepoznata dotadašnjem religijskom iskustvu čovečanstva, odjeknula je širom sveta, stigavši do najudaljenijih civilizacija. Propadala je grčko-rimska kultura, rađala se hrišćanska civilizacija, a sam pojam istorije dobio je novo značenje.

Međutim, pitanje ostaje: Da li se promenio čovek?

Jerotić s pravom primećuje da su, uprkos svim spoljašnjim promenama, temeljne ljudske dileme ostale iste. Ljubav i mržnja, slabost i borba, težnja ka dobru i sklonost ka destrukciji i dalje oblikuju ljudsku sudbinu. Tehnološki i društveni napredak nisu nužno doneli i unutrašnju transformaciju. Čovek se i dalje bori sa sobom, često nemoćan pred sopstvenim nagonima.

U tom kontekstu, Jerotić postavlja ključno pitanje savremenog sveta: Da li se u čoveku i dalje sukobljavaju homo religiosus i homo naturalis? Da li je duhovno u stanju da nadvlada biološko? Ili se, kako narodna mudrost kaže, priroda uvek vraća - ma koliko je proterivali?

Posebno potresan deo njegovog razmišljanja tiče se istorije ratova. Paradoksalno, najveći broj ratova u istoriji dogodio se upravo nakon pojave monoteističkih religija - judaizma, hrišćanstva i islama. Verski sukobi, naročito oni među samim hrišćanima, ostavili su duboke rane: krstaški ratovi, katoličko-protestantski sukobi, pa čak i ratovi među pravoslavnim narodima. A ratovi između monoteističkih religija, upozorava Jerotić, u XXI veku poprimaju gotovo apokaliptične razmere.

Kako pomiriti takvu stvarnost sa porukom jedne vere, jedne nade i jedne ljubavi?

U tom trenutku, Jerotić se oslanja na misao Nikolaj Berđajev, koji gotovo nemilosrdno odbacuje ideju da se istorija može racionalno objasniti kroz svrhovitost i plan. Božiji promisao, kaže Berđajev, može postojati samo kao tajna. Svaki pokušaj da se ona racionalizuje vređa i dostojanstvo Boga i dostojanstvo čoveka.

Te reči, priznaje Jerotić, mogu tek delimično umiriti. Pravo smirenje ne dolazi posmatranjem krvave pozornice svetske istorije, već okretanjem ka sebi. Ka ličnom putu svakog čoveka. Ka onom tihom procesu u kojem pojedinac pokušava da preraste iz puke individue u ličnost i na kraju, u ličnost okrenutu Onome koji ga je stvorio.

Možda čovek, kao kolektiv, nije postao bolji. Ali pitanje koje Jerotić ostavlja svima nama daleko je važnije: da li sam ja, u svom životu, makar pokušao da budem bolji?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.