Vladeta Jerotić je rekao ono što roditelji ne vole da čuju: "Deca se ne vole podjednako"

Postoje rečenice koje svi znamo, ali ih retko izgovaramo naglas. Jedna od njih je i ona da roditelji ne vole svu decu isto. Ne zato što su loši ljudi. Ne zato što žele da povrede. Već zato što su ljudi - sa emocijama, slabostima, identifikacijama i podsvesnim mehanizmima koji deluju i kada bismo najradije verovali da ne postoje.

Upravo o toj temi govorio je Vladeta Jerotić, akademik, neuropsihijatar i jedan od najuticajnijih srpskih mislilaca, čija su razmišljanja o porodici, deci i roditeljstvu često bila ispred svog vremena - i upravo zato ponekad neprijatna za slušanje.

Zašto roditelji nesvesno biraju jedno dete

Jerotić je ukazivao na to da se već pri samom rođenju deteta stvara određena emotivna dinamika. Dete liči na oca ili majku - fizički, a kasnije i psihički - i ta sličnost, hteli mi to da priznamo ili ne, budi snažniju identifikaciju.

Roditelj se u tom detetu prepoznaje. U njegovom osmehu, temperamentu, reakcijama. I upravo ta sličnost često postaje osnova za jaču emocionalnu vezu. Ne planski. Ne svesno. Ali stvarno.

"Podjednaka ljubav" kao društveni mit

Kao psihijatar, Jerotić je godinama razgovarao sa roditeljima koji su imali dvoje ili troje dece. Na pitanje koje dete najviše vole, gotovo svi su odgovarali isto - "podjednako". I majke i očevi su u to bili uvereni.

Ali Jerotić je bio jasan: takva ravnoteža u ljubavi ne postoji. Uvek postoji nijansa. Jedno dete se voli malo više. Ako je dvoje dece, idealno je - govorio je - da majka bude emotivno bliža jednom, a otac drugom. Jer kada oba roditelja više vole isto dete, ono drugo to ne samo da oseća, već duboko nosi u sebi.

Deca vide ono što odrasli ne izgovaraju

Jedna od ključnih Jerotićevih tvrdnji bila je da su deca izuzetno intuitivna bića. Ona ne moraju da čuju reči. Dovoljni su pogledi, ton glasa, sitni gestovi, odsustvo pažnje.

Sve se odvija neverbalno - ali je jasno kao dan. Dete zna. I pamti.

Tri nivoa majčine ljubavi

Jerotić je posebno govorio o majci i načinima na koje se njena ljubav prema detetu gradi. Prvi nivo je ljubav prema detetu koje nosi njene osobine. Drugi je ljubav prema detetu kao plodu odnosa sa voljenim partnerom.

Ali postoji i treći, najviši oblik ljubavi - kada majka voli dete kao posebno, novo i zagonetno biće, nezavisno od toga na koga liči, kakve osobine nosi i koliko se uklapa u njene projekcije. To je ljubav koja zahteva zrelost.

Kada dete ne liči ni na koga

Jerotić je govorio i o deci koja ne liče ni na oca ni na majku - ni fizički, ni psihički. Roditelji tada često pokušavaju da pronađu sličnosti u precima, rođacima, porodičnom stablu. Ponekad uspeju. Ponekad ne.

Dešava se da se u porodici bez muzičke tradicije rodi izuzetno muzikalno dete. Takvi primeri, iako ređi, podsećaju na to da dete nije prazna tabla.

Genetika, temperament i ono što donosimo sa sobom

Nekada se verovalo da se dete rađa kao potpuno neispisano biće, a da sve kasnije dolazi iz okruženja. Danas znamo da to nije tačno. Temperament je urođen, kao i mnoge predispozicije.

Genetika igra ogromnu ulogu, ali ne sama. Tu su i prenatalni i postnatalni faktori, kao i složeni mehanizmi nasleđivanja koji se ponekad ispolje tek kroz generacije.

Jerotić je često koristio metaforu da se u svakom od nas krije „stotinu reinkarnacija“ - osobine predaka koje se iznenada pojave u potomcima.

Teške istine o naslednim predispozicijama

Posebno uznemirujući deo njegovih razmišljanja odnosio se na savremena saznanja genetike. Nekada su mlade psihijatre učili da sklonosti ka alkoholizmu, suicidu ili nasilju nastaju isključivo učenjem po modelu.

Danas znamo da predispozicije postoje. I za zavisnosti. I za destruktivna ponašanja. Ta saznanja su, kako je Jerotić govorio, teška i zastrašujuća, ali neophodna za razumevanje čoveka.

Roditelji nisu krivi za sve - ali jesu važni

Na kraju, Jerotić je podsećao da roditelji ne treba da budu jedini krivci za sve što ne valja u životu njihove dece. Nekada se sav teret odgovornosti svaljivao na njih. Danas znamo da to nije potpuno tačno.

Ali to ne znači da roditeljska uloga nije presudna. Ona jeste - samo ne apsolutna. I upravo u tom balansu između genetike, vaspitanja i lične odgovornosti leži istina koju je Jerotić pokušavao da objasni, često tiho, ali uvek duboko.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.