Decu oblače kao za svadbu kada idu u park, ignorišu ih kad plaču: Srpkinju šokirala pravila roditelja u Parizu

"Stvari koje roditelji rade u Parizu, a ostatak sveta bi poslale u komu" - ovako je Kristina Jovanović, na Instagramu poznata kao „Multikulturna mama“, opisala video u kojem je navela nekoliko pravila i roditeljskih praksi koje je upoznala tokom života u Parizu.

Kristina je Srpkinja koja godinama živi u Francuskoj, udata je za muškarca rođenog u Kongu, a njih dvoje su deo života proveli i u Velikoj Britaniji. Upravo zbog tog multikulturnog iskustva, kaže da joj je bilo zanimljivo da posmatra koliko se način na koji se deca vaspitavaju može razlikovati od zemlje do zemlje, ali i od jednog društvenog sloja do drugog.

U svojoj objavi posebno je izdvojila ono što je primetila kod određenih, uglavnom imućnijih i tradicionalnijih pariških porodica. Od načina na koji oblače decu za odlazak u park, preko ponašanja u restoranima, pa sve do odnosa prema dečjem plaču, samostalnosti i svakodnevnom vremenu koje roditelji provode sa decom.

Neke od tih stvari bi roditeljima iz Srbije verovatno bile potpuno nezamislive, dok bi druge možda prepoznali kao veoma slične sopstvenom načinu vaspitanja.

Ipak, Kristina odmah pravi važnu ogradu – ne govori o svim Francuzima niti o celoj zemlji, već o određenim slojevima pariškog društva, za koje kaže da imaju veoma snažan i duboko ukorenjen sistem pravila kada je odrastanje dece u pitanju.

A kada se sve te navike pogledaju zajedno, nameće se zanimljivo pitanje: da li je reč samo o drugačijem stilu roditeljstva ili iza svega stoji mnogo dublja pariška tradicija, klasne razlike i potreba da se određeni društveni obrasci prenesu sa roditelja na decu?

U parkić - kao na svečani događaj

Jedna od prvih stvari koje je Kristina primetila jeste način na koji se neka deca oblače.

Dok je u mnogim zemljama sasvim uobičajeno da dete za odlazak u park dobije trenerku, helanke, patike i nešto u čemu može bezbrižno da se isprlja, u određenim pariškim porodicama deca se i za najobičniji odlazak u parkić oblače gotovo kao za porodični ručak.

Košulje, polo džemperi, čarape do kolena, kožne cipele, lakovane baletanke, pa čak i male cipelice sa potpeticom deo su garderobe koju roditelji biraju za svoje mališane, navodi ona.

Naravno, ovo nije pravilo za svu decu u Parizu. Ali upravo takav stil oblačenja govori mnogo o vrednostima koje se u pojedinim porodicama prenose od najranijeg uzrasta: urednost, primereno ponašanje, briga o tome kako dete izgleda u javnosti i ideja da dete odmalena treba da nauči određene društvene norme.

U restoranu nema crtaća, bojanki i gomile igračaka

Još jedna stvar koju je Kristina izdvojila odnosi se na restorane.

Ako dete od dve, tri ili četiri godine ide u restoran, roditelji sa sobom često neće poneti arsenal igračaka, bojanki, telefona i tableta kako bi ga zabavili dok odrasli jedu.

Očekivanje je drugačije: dete treba da sedi za stolom i učestvuje u obroku.

Ako počne da se ponaša neprikladno, prema Kristininom iskustvu, reakcija nije nužno pregovaranje, zabavljanje ili pokušaj da mu se pažnja preusmeri. Dete može završiti u kolicima, okrenuto tako da gleda u zid, dok se ne smiri.

Ideja iza ovakvog pristupa jeste da dete nije centar svakog događaja odraslih, već član porodice koji treba da nauči da se prilagodi određenim situacijama.

Francuska kultura hrane i obedovanja svakako ima važnu ulogu u ovome. Obrok se tradicionalno posmatra kao društveni događaj, a ne samo kao nešto što treba što brže pojesti. Deca se od ranog uzrasta uključuju u porodične obroke i uče pravilima za stolom.

A šta kada dete na igralištu gurne drugo dete?

Ovo je možda jedan od najneobičnijih delova Kristinine objave.

Kako navodi, primetila je da neki roditelji u parkiću neće odmah intervenisati kada njihovo dete uradi nešto što "ne bi trebalo" - na primer, gurne drugo dete, otme mu igračku ili se umeša u njegovu igru.

To ne znači nužno da roditelj odobrava takvo ponašanje. Razlika može biti u tome što roditelj ne smatra da mora da rešava svaki dečji konflikt umesto deteta.

Drugim rečima, dete dobija prostor da samo nauči granice, odnose sa drugom decom i posledice svog ponašanja.

Naravno, granica između davanja prostora detetu i ignorisanja neprihvatljivog ponašanja veoma je tanka. I upravo zbog toga se oko ovakvih metoda često vode rasprave.

Od trenutka kada krenu u vrtić, roditelji ih viđaju uglavnom uveče

Posebno je zanimljiv deo koji se odnosi na organizaciju svakodnevnog života.

Kristina navodi da u porodicama koje opisuje roditelji, od trenutka kada dete krene u vrtić, decu često viđaju tek uveče, nakon 19 časova, i vikendom.

Francuski sistem ranog obrazovanja zaista je specifičan. Maternelle, odnosno francuska predškolska škola, počinje sa tri godine, a od 2019. godine obrazovanje je u Francuskoj obavezno od treće godine.

Pre toga, porodice se oslanjaju na različite oblike brige o deci – jaslice, dadilje, asistente za čuvanje dece i druge modele. U imućnijim porodicama dadilja može imati veoma važnu ulogu u svakodnevnoj organizaciji porodice.

Kada dete krene u maternelle, dadilja ga može preuzimati nakon škole, a tokom raspusta porodice koriste i takozvane centres de loisirs - organizovane programe za decu tokom školskih praznika.

Za neke porodice to je jednostavno način da oba roditelja nesmetano rade, dok je u imućnijim krugovima mogućnost da se veliki deo svakodnevne brige prepusti profesionalnoj pomoći deo životnog standarda.

Francuska ima dugu i razvijenu tradiciju plaćenih poslova brige o deci. Podaci INSEE-a pokazuju da su poslovi čuvanja dece značajan deo rada kod privatnih poslodavaca, a kućna briga o deci posebno je prisutna u regionu Île-de-France.

„Ako plače noću - ne ustajete odmah“

Još jedan deo Kristinine objave posebno će iznenaditi mnoge roditelje.

Kako navodi, u nekim porodicama decu uzrasta dve, tri ili četiri godine ignorišu kada tokom noći izađu iz svoje sobe plačući.

Ako dete izađe iz sobe, roditelji se ponašaju kao da ga nisu videli i ne ulaze u razgovor sa njim, već očekuju da se samo vrati u svoju sobu.

To je deo šire ideje o ranom učenju samostalnosti.

Dok bi jedan roditelj ovakav pristup mogao da vidi kao postavljanje jasne granice i učenje deteta da samo zaspi, drugi bi ga doživeo kao preveliku emocionalnu distancu.

I upravo tu se najbolje vidi koliko se različiti roditeljski stilovi razlikuju od zemlje do zemlje, ali i od porodice do porodice.

Zašto su pravila toliko važna u određenim pariškim porodicama?

Možda je najzanimljiviji deo cele priče upravo pitanje koje stoji iza svih ovih primera.

Zašto dete mora da bude uredno obučeno i kada ide u park? Zašto se od njega očekuje da sedi u restoranu bez posebne zabave? Zašto se od najranijeg uzrasta insistira na samostalnosti, pravilima ponašanja i tome da dete razume kada je vreme za igru, a kada za ponašanje?

Odgovor nije samo u „francuskom vaspitanju“.

Pariz je grad ogromnih socijalnih razlika, a pojedini njegovi najimućniji i najtradicionalniji krugovi neguju vrlo snažan osećaj društvenih kodova. U tim krugovima način govora, oblačenja, obedovanja, ophođenja i obrazovanja nisu samo stvar ličnog ukusa - oni mogu biti deo kulturnog kapitala koji se prenosi sa generacije na generaciju.

Drugim rečima, dete se ne uči samo da bude poslušno.

Uči se kako da se ponaša u određenom društvenom okruženju.

Kako da sedi za stolom. Kako da pozdravi odrasle. Kako da se obuče. Kada treba da govori, a kada da ćuti. Kako da se ponaša u restoranu. Kako da se kreće kroz svet odraslih.

Upravo takvi obrasci mogu postati način na koji se društveni identitet prenosi kroz generacije.

Francusko društvo jeste promenjeno i savremeno, ali u pojedinim delovima Pariza i dalje postoji snažna tradicija buržoaskog načina života - od obrazovanja i izbora škole, preko načina stanovanja, do toga kako se porodica predstavlja u javnosti. Savremeni Pariz je istovremeno izrazito multikulturalan, ali postoje i četvrti i društveni krugovi u kojima su tradicionalni obrasci mnogo vidljiviji. Nedavni prikaz života u 16. arondismanu, na primer, opisuje upravo takav zatvoreniji svet pariške više srednje klase.

I tu je možda najzanimljivija stvar: deca često postaju prvi nosioci tih pravila.

Od starog „dobrog ponašanja“ do savremenog roditeljstva

Francuska ima dugu tradiciju formalnosti u društvenim odnosima. Pozdravljanje, obraćanje odraslima, kultura obedovanja, način oblačenja i poštovanje privatnog prostora deo su društvenog ponašanja koje se deci prenosi odmalena.

Zato ono što spolja može izgledati kao „previše strogo“ nekome unutar tog sistema može izgledati potpuno normalno.

Dete koje sedi za stolom nije nužno „uskraćeno za igru“ - ono se uči da učestvuje u zajedničkom obroku.

Dete koje se samo vraća u svoju sobu nije nužno „zanemareno“ - roditelji mogu smatrati da ga uče samostalnosti.

Dete koje je obučeno u košulju i kožne cipele za parkić možda nije obučeno nepraktično - već prema kodu koji toj porodici govori šta znači biti uredan i primereno obučen.

Ali upravo zato nijednu od ovih stvari ne treba posmatrati kao univerzalnu formulu za dobro roditeljstvo.

Ono što je posebno važno jeste da Kristina i sama pravi ogradu: ona ne govori u ime cele Francuske, već o svom iskustvu života u Parizu i određenim, posebno imućnijim i starosedelačkim slojevima društva.

A to je važna razlika.

Jer Pariz nije jedna kultura.

To je grad u kojem istovremeno žive porodice koje decu odgajaju potpuno opušteno, roditelji koji ih vode svuda sa sobom, porodice koje se oslanjaju na bake i deke, one koje koriste jaslice, kao i veoma imućne porodice koje imaju dadilje, pomoć u kući i strogo organizovan raspored.

Da li je ovo strogo vaspitanje ili samo drugačiji pogled na detinjstvo?

Možda je zato najzanimljivije pitanje ono koje je Kristina ostavila svojim pratiocima:

Da li je ovo način da dete odmalena nauči samostalnost, granice i društvene norme - ili se od dece previše rano očekuje da se ponašaju kao mali odrasli?

Jer dok jedni smatraju da deca upravo tako postaju samostalna, kulturna i sigurna u različitim društvenim situacijama, drugi veruju da detinjstvo treba da bude period u kojem dete ima više prostora za haos, emocije, igru i greške.

A možda odgovor, kao i obično, nije potpuno crn ili beo.

Šta vi mislite?

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.