Sofija iz Beograda rodila prvo dete u šestoj deceniji! Nakon više godina borbe i 2 pobačaja ostvarila je san

Sofija Kurtović iz Beograda postala je majka sa 50 godina, samo deset dana pre 51. rođendana. Danas njena ćerka Zoja ima 14 meseci, a iza njih dve nije samo priča o kasnom majčinstvu, već o godinama čekanja, dva gubitka trudnoće, brojnim pregledima, pokušajima vantelesne oplodnje i odluci da, uprkos vremenu koje prolazi, ne odustane od svoje najveće želje.

Njena priča počela je mnogo pre nego što je Zoja došla na svet. Sofija je godinama pokušavala da pronađe odgovor na pitanje zbog čega ne uspeva da iznese trudnoću do kraja. Bila je zdrava, nalazi su uglavnom bili uredni, ali se svaki novi pokušaj završavao novim pitanjima.

Prvu trudnoću izgubila je prirodnim putem, sa 44 godine. Nekoliko godina kasnije izgubila je i trudnoću ostvarenu vantelesnom oplodnjom. Posle toga, kaže, više ništa nije moglo da se podrazumeva. Ni pozitivan test, ni srčana radnja na ultrazvuku, ni sledeći pregled.

A onda je, posle svega, stigla Zoja.

„Postala sam mama sa 10 dana pred svoj 51. rođendan“

Sofija danas na period iza sebe gleda drugačije. Umesto da govori o godinama kao prepreci, govori o tome koliko joj je majčinstvo promenilo svakodnevicu.

„Ja sam postala mama sa 10 dana pred svoj 51. rođendan. Tako da je to simbolično moj najlepši poklon za bilo koji rođendan pre toga, a sa ulaskom praktično u šestu deceniju“, kaže Sofija.

Zoja danas ima 14 meseci i, kako opisuje njena mama, gotovo da nema aktivnosti u kojoj njih dve nisu zajedno. Idу u grad, u nabavku, kod frizera, na kafu sa prijateljicama. Sofiji, koja je ranije mogla da zamisli da će joj svakodnevica izgledati drugačije, sada upravo taj ritam najviše odgovara.

„Svaki dan je isti, ali meni to uopšte ne smeta. Nije mi naporno, nije mi dosadilo. Nemam uopšte nikakvu želju ni za kakvim drugim aktivnostima osim da po ceo dan provedem sa njom“, priča  Sofija za Ona.rs.

U tome je, kaže, jedna od lepih strana majčinstva koje je došlo kasnije. Godine iskustva donele su joj drugačiji pogled na vreme, prioritete i svakodnevne obaveze.

Dve izgubljene trudnoće i pitanje na koje nije bilo odgovora

Put do majčinstva nije bio ni brz ni jednostavan.

Sofija je prvu trudnoću izgubila u devetoj nedelji. Sve do tada delovalo je u redu. Druga trudnoća ostvarena je vantelesnom oplodnjom, ali se i ona završila gubitkom.

Za nju je prvi gubitak bio potpuni psihološki ponor. Fizički oporavak, kaže, došao je mnogo brže nego onaj emotivni.

„Mi žene kojima se to dogodilo to opisujemo sa dve reči: kraj sveta. Kraj. Nema, znači, ponor, totalni ponor. Ništa više ne ispred sebe ne vidite, ništa, samo ponor“, kaže.

Ipak, pronašla je razlog da nastavi. Nije to bila ideja da mora da pobedi po svaku cenu, već osećaj da će, ako odustane, zauvek ostati sa pitanjem da li je mogla da pokuša još jednom.

„Ako ja padnem skroz, niko drugi neće moći umesto mene da ostvari tu želju da dobijem dete. Ne može. Mislim, to ne možete da kupite, ne možete da napravite, ne možete ništa drugačije osim da pokušavate ponovo.“

Posle prvog gubitka usledile su inseminacije, a zatim i vantelesna oplodnja. Sofija je tražila različita mišljenja i odlazila kod lekara u Srbiji i inostranstvu. Jedan od pokušaja vantelesne oplodnje urađen je u Pragu, gde su dobijena dva embriona.

Jedan je vraćen, trudnoća je počela, ali je i ona izgubljena u devetoj nedelji.

Tada je, kaže, bilo još teže.

„Morate sebe da podignete iz pepela“

Drugi gubitak trudnoće psihički ju je posebno teško pogodio. U jednom trenutku doživela je i iznenadni gubitak sluha na jednom uhu. Lekarka joj je, prema njenom svedočenju, rekla da je stres bio jedan od okidača.

Sofija je, međutim, i tada nastavila dalje.

Nije imala odgovor na pitanje zbog čega se trudnoće gube, a još je imala dva zamrznuta embriona. Zbog toga nije želela da ponovi isti postupak bez dodatnog istraživanja.

Počela je ponovo da prikuplja informacije, radi analize i traži lekare koji bi mogli da daju širu sliku. U tom periodu sarađivala je i sa profesorkom Svetlanom Vujović, a deo ispitivanja obavila je i u inostranstvu.

„Morate mnogo da budete mentalno jaki da iz toga izađete i da nastavite dalje. To se nikad ne zaboravlja, ali da pomognete sebi, da date sebi još neku šansu“, objašnjava.

Godine su prolazile, a sa njima i pritisak. Sofija je znala da nema beskonačno vremena, ali je istovremeno bila svesna da ne želi da u novi pokušaj uđe nepripremljena.

Zato je čekala.

Vreme je prolazilo, a poslednja dva embriona su čekala

U njenoj priči upravo je čekanje postalo jedna od najtežih lekcija.

Sa jedne strane bio je strah da vreme prolazi. Sa druge, osećaj da poslednja dva embriona ne sme da iskoristi dok ne bude sigurna da je uradila sve što je mogla.

Opisuje to kao stalnu unutrašnju borbu.

„Na jednom ramenu vam je Anđelčić, a na drugom Đavolčić koji govori stalno: ‘Ali vidi koliko imaš godina, prolazi vreme.’ I sad morate stalno da ga ignorišete.“

U međuvremenu je menjala navike, vodila više računa o zdravlju, fizičkoj aktivnosti i ishrani i pratila rezultate različitih analiza. Život se, kaže, u velikoj meri organizovao oko pregleda, kontrola i novih koraka.

Čak ni odmor nije uvek mogao da bude samo odmor.

Tek kada je sve prošlo, shvatila je koliko je godina živela između sledeće analize, kontrole i odluke.

A onda je stigao trenutak kada je dobila zeleno svetlo za novi pokušaj.

Samo što je tada nastao novi problem.

Embrioni morali da putuju iz Češke u Slovačku

Sofija je u tom trenutku imala 49 i po godina. Klinika u Pragu obavestila ju je da, prema zakonima Češke, postupak vantelesne oplodnje nije moguće obaviti nakon određene starosne granice.

Rešenje je bilo da se njena dva zamrznuta embriona transportuju u drugu državu.

Odlučeno je da budu prebačeni u Slovačku, u Bratislavu. Procedura je trajala mesecima, jer je bilo potrebno dobiti dozvole za izvoz i uvoz zamrznutog genetskog materijala.

Sofija je u tom periodu mogla samo da čeka.

Posle svega što je prošla, možda je upravo tada naučila da neke stvari više ne mogu da se ubrzaju.

Kada su embrioni konačno stigli, ostalo je još jedno pitanje – da li će preživeti odmrzavanje i da li će postupak uspeti.

„Rekla sam sebi: idem da dovedem decu kući“, priseća se Sofija.

Od dva embriona, samo je jedan nastavio svoj put.

Danas se zove Zoja.

Zoja je dobila ime po životu

Ime nije izabrano slučajno.

Zoja na grčkom znači život, a Sofiji je upravo to bila najjača simbolika svega što se dogodilo.

Kada je saznala da je trudnoća uspela, nije odmah dozvolila sebi da se raduje. Posle dva prethodna gubitka, pozitivan rezultat više nije bio dovoljan da ukloni strah.

Čekala je ultrazvuk.

Kada je videla da postoji srčana radnja, usledilo je novo čekanje. Pa još jedno. Posebno je strahovala od devete nedelje, jer je upravo tada izgubila prethodne trudnoće.

Jednog jutra, kada je trebalo da ode na pregled, probudio ju je snažan nemir. Otišla je na vanredni ultrazvuk, uverena da nešto nije u redu.

Lekarka joj je pokazala ekran.

„Evo, vidite, ovo je vaša beba. Je l' vidite? Mrda. Ima srčanu radnju.“

Tek tada je Sofija mogla da udahne.

Ipak, ni tada strah nije potpuno nestao. Trudnoća je napredovala, stigli su dobri rezultati prenatalnog testa, saznali su da čekaju devojčicu, a posebno su se obradovali kada je na jednom od pregleda čula da beba ima dva kilograma.

Tek tada je, kaže, počela malo više da se opušta.

„To je tolika bila euforija“

Sofija je trudnoću iznela bez komplikacija koje bi zahtevale bolničko zadržavanje. Na kraju je porođena carskim rezom, što je, kako navodi, bilo u skladu sa tadašnjim protokolom zbog njenih godina.

A onda je konačno došao trenutak koji je čekala gotovo čitav jedan život.

„To je tolika bila euforija. Toliko je bilo kao da je neko gumicom izbrisao sve godine patnje pre toga“, kaže Sofija.

Iako je više decenija radila sa decom, iskustvo majčinstva bilo je potpuno drugačije. U bolnici je bila navikla da završi smenu i ode kući, dok je sada dete bilo tu kada god bi otvorila oči.

Sa vremenom je, kaže, počela da postaje svesna svega što se dogodilo. Sve ono što je godinama potiskivala, jer nije bilo vremena za tugu, počelo je da izlazi na površinu.

„Kad si u toj priči, nemaš vremena. Kakvo crno plakanje? Samo gubiš vreme. Ustaj, idi, uradi to, idi ovde, idi onde, završi to, idi kod ovog, raspitaj se kod onog. Nema tu vremena za plakanje.“

Tek kada je Zoja stigla, emocije su dobile prostor.

„Nismo za sažaljevanje“

Sofija danas ne želi da njena priča bude razlog da žene koje prolaze kroz sličan put osećaju pritisak da moraju da nastave bez obzira na sve.

Naprotiv, kaže da svaka žena mora sama da odluči koliko može i koliko želi da se bori. Ono što joj je važno jeste da se žene koje prolaze kroz infertilitet ne sažaljevaju.

„Ne treba ih sažaljevati. To svima naglašavam. Mi nismo za sažaljevanje. Ako možeš da pomogneš, pomozi. Ako ne možeš, nemoj ni da zapitkuješ.“

Na kraju, svesna je da će sa godinama biti starija dok Zoja bude odrastala, ali zato želi da što više vodi računa o svom zdravlju i da vreme koje imaju zajedno bude kvalitetno.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.