8 stvari kojih se plašim dok odbrojavamo dane do prvog razreda - i nikom ih do sad nisam rekla

Postoje velike životne promene za koje čovek zna da dolaze. Priprema se za njih, organizuje ih, čita o njima, razgovara o njima, pravi spiskove, kupuje stvari. I onda, kada ostane još jedanaest dana do onoga što je mesecima čekao, shvati da se zapravo nije pripremio ni za šta.

Moja ćerka za jedanaest dana kreće u prvi razred.

I čini mi se da sam ovog leta uradila sve što je bilo moguće da se za to pripremimo.

Povukla sam je iz vrtića ranije. Uzeli smo leto kao neku vrstu poslednjeg velikog predaha pre nego što počne ono što će narednih godina biti njen mali sistem obaveza, rasporeda, domaćih zadataka, ocena, prijateljstava, razočaranja i pobeda.

Bili smo dve nedelje u Grčkoj. Kolima do Atine, pa trajektom pet sati do ostrva. Prava mala avantura. Učili smo gde se kupuju karte, koliko traje put, šta radimo kada nešto ne ide po planu. Posle toga smo nekoliko dana otišli na mali roud trip kroz Italiju. Većinu ostatka leta proveli smo na selu.

Namerno.

Htela sam da joj dam prostor da bude dete. Da se penje, pada, dosađuje, izmišlja igre, rešava probleme, pita, pogreši, smisli drugo rešenje. Da ne bude svaki trenutak organizovan i nadgledan. Da malo sazri kroz život, a ne kroz lekcije o sazrevanju.

A onda sam shvatila nešto prilično neprijatno. Sve vreme sam mislila da spremam nju za školu.

A zapravo sam pokušavala da spremim sebe da je pustim.

I sada, jedanaest dana pred 1. septembar, nikada nisam bila uplašenija.

Ne zbog torbe, sveski, pribora ili toga da li zna da veže pertle. Strahovi su mnogo banalniji, ali i mnogo dublji.

1. Šta ako joj bude teško jer ne poznaje nikoga?

Ona kreće u školu u kojoj ne poznaje nijedno dete.

I koliko god mi odrasli voleli da kažemo da je "to prilika da stekne nove prijatelje", dete od sedam godina verovatno ne razmišlja tako.

Ono samo vidi prostoriju punu nepoznatih lica.

Pitam se hoće li prići nekome.

Hoće li neko prići njoj?

Šta ako svi već nekako pronađu svoje mesto, a ona ostane sama?

Šta ako se vrati kući i kaže: "Mama, danas nisam imala s kim da se igram"?

I znam da ne mogu da joj izaberem prijatelje. Ne mogu da uđem u učionicu, sednem pored nje i šapnem joj šta da kaže. Ne mogu da rešim svaku njenu socijalnu situaciju.

Možda je upravo to i najteži deo roditeljstva. Dođe trenutak kada dete prvi put mora samo da pronađe svoje mesto među drugima.

2. Šta ako joj škola bude previše?

Do sada je detinjstvo bilo relativno zaštićeno od sistema.

Vrtić je imao svoj ritam. Igra, ručak, spavanje, dvorište. Ako joj je bio loš dan, nekako bi se završio. Ako joj se nije išlo, ostajala bi kući, ili odlazila sa nekim od starijih na posao.

Škola je drugačija.

Postoje obaveze. Postoje pravila. Postoji učiteljica čije se očekivanje ne može uvek prilagoditi njenom raspoloženju. Postoje zadaci koji moraju da se urade i onda kada joj se baš tog dana ne rade.

I pitam se, da li će joj biti previše?

Ne mislim samo na učenje.

Mislim na sve ono nevidljivo što škola nosi - da sedi kada joj se ne sedi, sluša kada joj se priča, čeka svoj red, razume tuđe granice, izbori se za sebe, prihvati da neće uvek biti najbolja, da će neko drugi nekad dobiti pohvalu, a ona ne.

Prvi razred nije samo početak obrazovanja.

To je prvi ozbiljan susret deteta sa činjenicom da svet ne može uvek da bude organizovan prema njegovim potrebama.

I to me pomalo plaši.

3. Šta ako ja ne budem umela da je pustim?

Ovo je verovatno moj najneprijatniji strah.

Jer mnogo je lakše pričati o tome da dete treba da bude samostalno nego zaista napraviti korak unazad i pustiti ga da bude samostalno.

Godinama sam joj pomagala da obuje cipele, pronađe stvari, reši sukob, objasnim zašto nešto ne može, utešim je kada pogreši.

A sada treba da počne da radi neke od tih stvari bez mene.

I tu negde shvatam da roditeljstvo nije samo stalno približavanje detetu.

To je i umetnost postepenog udaljavanja.

Ne onog emocionalnog, naravno.

Nego onog praktičnog.

Da ne rešim problem pre nego što ona uopšte dobije priliku da pokuša.

Da ne odgovorim umesto nje.

Da ne potrčim svaki put kada joj nešto ne uspe.

Da joj dozvolim da bude frustrirana.

To je užasno teško.

Jer postoji ona gotovo instinktivna roditeljska misao: "Ako mogu da joj olakšam, zašto ne bih?"

A odgovor je sve jasniji. Zato što jednog dana neće biti dobro ako sve bude lakše samo zato što sam ja tu.

4. Šta ako bude povređena, a ja ne budem znala?

Ovo je verovatno strah koji nijedna majka ne izgovara dovoljno glasno.

Ne mislim na fizičku povredu. Mislim na onu drugu.

Na prvi put kada joj neko kaže nešto ružno.

Na dete koje je neće pozvati da se igra.

Na osećaj nepravde.

Na učiteljicu koja je možda neće razumeti onako kako je ja razumem.

Na dan kada će doći kući i plakati, a ja neću moći da promenim ono što se dogodilo.

Do sada sam često bila njen prevodilac za svet.

Ako nešto nije razumela, objasnila bih.

Ako ju je neko povredio, razgovarale bismo.

Ako je nešto bilo nepravedno, pokušala bih da pronađem način da joj to vratim u neku ravnotežu.

Ali škola će biti njen svet.

Ne moj.

I moram da prihvatim da će u tom svetu postojati stvari o kojima ću saznati tek kasnije. Možda tek kada mi jednog dana, usput, kaže: "A znaš šta se tad i tad desilo?"

I možda ću tada morati da se pravim mirna dok mi se iznutra ruši pola sveta.

5. Šta ako izgubimo ovo naše?

Ovo mi je možda najtužniji strah.

Jer škola nije samo nova etapa za dete. Ona menja i odnos roditelja i deteta.

Do sada smo imale mnogo vremena.

Naša jutra. Naše razgovore. Naša putovanja. Naše male rituale. Besmislene igre. Dugačke doručke. Letnje dane koji izgledaju kao da nikada neće proći.

A sada dolazi raspored.

Ustajanje.

Škola.

Obaveze.

Domaći.

Vanškolske aktivnosti.

Umor.

Vikendi koji će početi da se koriste za "samo da završimo još ovo".

I negde između svega toga, moramo sačuvati nas.

Jer ne želim da jednog dana shvatim da sam bila toliko fokusirana na to da bude uspešna, organizovana, odgovorna i spremna za život da sam zaboravila da budem njena mama.

Ne želim da naš odnos postane projekat.

Želim da i dalje imamo ono naše "ajde da sednemo i pričamo",, čak i kada bude imala 17 godina i mnogo važnije stvari od mene.

6. Šta ako napravim neku veliku grešku?

Roditeljstvo je čudna disciplina u kojoj niko ne dobije uputstvo, ali svi nekako očekuju da znate šta radite.

I sada, kada kreće u školu, osećam kao da se povećava ulog.

Da li ćemo izabrati prave aktivnosti?

Da li ćemo previše pritiskati?

Da li ćemo premalo?

Da li treba da joj pomažem oko domaćeg ili da je pustim da sama?

Da li da insistiram na odgovornosti ili da joj dam još malo vremena?

Da li ću prepoznati kada joj je zaista teško, a kada joj se samo ne radi?

I ono najvažnije - da li ću umeti da razlikujem njene potrebe od svojih očekivanja?

Jer mislim da je to jedna od najvećih zamki roditeljstva.

Ponekad dete ne mora da bude najbolje.

Mi moramo da naučimo da podnesemo to što ono možda neće biti ono što smo mi zamišljali.

A ja bih volela da joj budem roditelj, a ne menadžer njenog života.

7. Šta ako vreme počne da prolazi prebrzo?

I evo straha koji mi je možda najteže da priznam.

Plaši me što će porasti.

Znam da je to besmisleno. Znam da deca treba da rastu. Znam da je upravo to cilj svega što radimo.

Ali postoji nešto gotovo brutalno u tome koliko brzo dete prestaje da bude malo.

Jednog dana ga nosiš.

Onda hoda.

Onda samo bira šta će obući.

Onda samo ode kod drugara.

Onda ide u školu.

I sve vreme misliš da imaš još dovoljno vremena.

A onda shvatiš da je ovo leto bilo poslednje leto pre škole.

Ne poslednje leto njenog detinjstva.

Ali poslednje leto pre nego što se detinjstvo počne deliti sa nekim drugim svetovima koji neće biti tvoji.

Zato sam ovog leta toliko insistirala na avanturama.

Na Grčkoj.

Na trajektu.

Na Italiji.

Na selu.

Na tome da se izgubi pa pronađe put.

Da joj bude dosadno.

Da nešto sama smisli.

Da se isprlja.

Da vidi kako izgleda svet izvan rutine.

8. Šta ako bude izopštena zbog nečega što nema nikakve veze s njom?

Ovo je možda strah koji mi je najteže da objasnim, jer ne dolazi iz mog iskustva detinjstva, već iz sveta u kojem moja ćerka danas odrasta.

Deca danas, koliko god mi voleli da verujemo da je njima važno samo da se igraju, vrlo rano počinju da primećuju razlike. Ko ima šta, gde živi, šta nosi, gde je bio na letovanju, koji telefon imaju roditelji, kakav automobil ih čeka ispred škole.

Čujem priče o dečjim grupama koje se formiraju po potpuno neverovatnim kriterijumima - od toga ko živi u stanu većem od 80 ili 100 kvadrata, do toga ko ide na koje letovanje, ima li bazen, gde mu roditelji rade.

I tada se pitam: šta ako moje dete jednog dana ne bude odgovaralo nečijem zamišljenom kriterijumu?

Šta ako je neko ne pozove u društvo zato što nema određenu stvar? Šta ako se postidi svog stana, garderobe, automobila kojim dolazimo po nju ili bilo čega drugog što deca mogu da pretvore u merilo pripadnosti?

I još više me plaši pitanje, šta ako joj neko zbog toga učini da se oseća manje vrednom?

Jer mogu da je učim da čovek nije ono što poseduje. Mogu da joj pričam o karakteru, dobroti, znanju, humoru, empatiji. Mogu da joj objašnjavam da se prijateljstva ne mere kvadratima, markama i destinacijama.

Ali znam i da će ona jednog dana morati sama da se nađe pred tim svetom.

I ne želim da je odgajim tako da se plaši dece koja imaju više.

Ali ne želim ni da je naučim da pristaje na to da je neko manje vrednuje zato što ima manje.

Možda je to jedna od najtežih lekcija koje ću morati da joj dam: da ne meri sebe tuđim merilima, čak ni onda kada su ta merila postala deo dečjeg sveta.

Jer na kraju, najviše se plašim da joj škola neće samo pokazati koliko je svet veliki.

Plašim se da će joj pokazati i koliko ume da bude surov.

A moj posao neće biti da je od toga zauvek zaštitim.

Biće da je naučim da kroz to prođe, a da ne izgubi sliku o sopstvenoj vrednosti.

Mislila sam da je pripremam za školu.

Sada shvatam da sam, možda, pokušavala da napravim dovoljno lepih uspomena da imam čime da se utešim kada shvatim da više nije mala.

I zato, jedanaest dana pred prvi razred, nemam neku veliku roditeljsku mudrost.

Nemam savršenu rečenicu.

Nemam garanciju da će joj biti lako.

Ne znam da li će odmah pronaći prijateljicu. Ne znam da li će voleti školu. Ne znam da li će plakati prvog dana, desetog dana ili nijednog.

Ne znam ni da li ću ja plakati.

Verovatno hoću.

Ali znam nešto drugo.

Ovo leto nisam mogla da je zaštitim od svega što dolazi.

Mogla sam samo da joj dam ono što mogu - iskustvo da svet nije strašno mesto čak ni kada ne znaš šta te čeka.

Da ako se izgubiš, možeš da pitaš.

Ako nešto ne umeš, možeš da pokušaš ponovo.

Ako ti se nešto ne dopada, možeš da kažeš.

Ako pogrešiš, nije kraj sveta.

I da se, gde god da odeš, uvek imaš gde vratiti.

Možda je to jedina prava priprema za prvi razred.

Jer ne možemo pripremiti dete bude spremno za sve.

Već da zna da ne mora biti spremno za sve.

A da mi, roditelji, konačno shvatimo da je naš posao sve manje da hodamo ispred njih i čistimo put.

I sve više da hodamo dovoljno blizu da znaju da smo tu, ali dovoljno daleko da mogu sami da naprave sledeći korak.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.