Želite brak, ali ga nemate: Koju grešku možda ponavljate i zašto se ne pojavljuje onaj pravi?

"Takav јe sastav vasione, ukoliko јe stvar dragoceniјa, utoliko јe skriveniјa."

Postoje pitanja koja sebi ne postavljamo naglas, ali ih mnogi nose godinama.

Šta ako nikako ne uspevam da pronađem partnera? Šta ako svi oko mene ulaze u veze, venčavaju se, dobijaju decu, a ja i dalje čekam? Da li sa mnom nešto nije u redu? Da li se nisam dovoljno molila? Ili možda jednostavno nisam srela pravu osobu?

U vremenu u kojem nam se čini da su ljubav i partnerstvo dostupniji nego ikada, paradoksalno je sve više ljudi koji su sami. A posebno je teško kada samoća nije nešto što smo izabrali, već nešto u čemu smo se našli.

Tu se često javlja i pitanje vere: šta Crkva kaže o tome kada čovek želi brak, ali ne uspeva da pronađe osobu sa kojom bi ga zasnovao?

Da li svako mora da pronađe partnera?

Pravoslavna crkva brak smatra svetom zajednicom i jednim od puteva čovekovog života u Bogu. Brak nije zamišljen samo kao društveni dogovor ili način da čovek ne bude sam, već kao zajednica ljubavi, uzajamnog darivanja i duhovnog života.

Ali istovremeno, pravoslavna tradicija ne uči da je brak jedini mogući put ispunjenog hrišćanskog života.

U Novom zavetu apostol Pavle govori i o ljudima koji žive neoženjeni i neudati, naglašavajući da svaki čovek ima svoj dar i svoj put. Pravoslavna crkva zato priznaje i brak i život u celibatu kao različite načine života.

To je važno jer znači da čovekova vrednost nije određena time da li ima supružnika.

Drugim rečima, žena koja nije pronašla muža nije „manje ostvarena“, niti muškarac koji nije pronašao ženu ima manje vrednosti.

Ali šta ako želim brak?

Tu stvari postaju mnogo komplikovanije.

Jer lako je reći: "Budi zadovoljna sama sa sobom", kada čovek zapravo želi da voli i bude voljen, da deli život sa nekim, da ima porodicu.

Crkva ne smatra tu želju pogrešnom. Naprotiv, brak je u pravoslavlju blagoslovena zajednica i prirodna želja za bliskošću, ljubavlju i porodicom nije nešto čega čovek treba da se stidi.

Ali postoji jedna važna stvar: želja za brakom ne znači da treba po svaku cenu ući u brak.

Jer partnerstvo samo da bismo prestali da budemo sami nije isto što i ljubav.

Ponekad čovek toliko dugo čeka da počne da razmišlja:

"Samo da se neko pojavi."

A upravo tu može nastati problem.

Jer nije svaki odnos bolji od samoće.

Da li Crkva veruje da za svakoga postoji "ona prava osoba"?

Ovo je jedna od najčešćih romantičnih predstava koje povezujemo sa verom: da negde postoji osoba koju je Bog unapred namenio baš nama i da ćemo, kada dođe pravi trenutak, jednostavno znati.

Međutim, to nije nešto što pravoslavno učenje postavlja kao dogmu.

Crkveno shvatanje braka mnogo više govori o slobodnoj volji, odgovornosti, ljubavi, žrtvi i zajedničkom hodu prema Bogu nego o ideji "srodne duše" koja nam je negde unapred određena.

Zato se ne može reći da je čovek sam zato što „još nije došao njegov suđeni partner“.

Isto tako, ne znači da je neko propustio svoju jedinu priliku zato što se jedna veza završila.

Pa zašto onda nekome ljubav dolazi lako, a neko čeka godinama?

Na to nema jednostavnog crkvenog odgovora.

Vera ne daje obećanje da će svako ko se dovoljno moli dobiti supružnika, niti da će se želja ostvariti onda kada mi to želimo.

I upravo je to možda jedan od najtežih delova vere - prihvatiti da ne možemo da kontrolišemo sve ono što najviše želimo.

To, međutim, ne znači da treba samo sedeti i čekati.

Čovek može da se moli, da radi na sebi, da upoznaje ljude, da izlazi, razgovara, prihvata pozive, da bude otvoren za nova poznanstva. Može da traži savet od ljudi kojima veruje, uključujući i svog sveštenika.

Pravoslavna crkva upravo naglašava da je duhovno vođstvo deo pripreme za brak i da razgovor sa sveštenikom može pomoći čoveku da razume šta brak zaista podrazumeva.

A šta ako čovek stalno bira pogrešne?

Ponekad problem nije u tome što "nema dobrih muškaraca" ili "nema dobrih žena".

Ponekad ne znamo da prepoznamo zdrav odnos.

Neko iznova bira emocionalno nedostupne osobe. Neko se plaši bliskosti. Neko idealizuje ljude koji ga ne žele, dok odbija one koji bi mu pružili sigurnost. Neko se toliko plaši samoće da ostaje u odnosima koji ga povređuju.

I tu vera i lični rad mogu da se susretnu.

Molitva nije zamena za samoposmatranje.

Ako stalno ulazimo u iste obrasce, možda pitanje više nije samo:

"Kada će mi Bog poslati partnera?"

već i:

"Zašto biram ljude koje biram? Čega se plašim? Šta zapravo očekujem od ljubavi?"

To su pitanja koja mogu biti veoma važna.

Da li je samoća kazna?

Ne.

I možda je upravo to najvažnije što treba reći čoveku koji je dugo sam.

Samoća nije dokaz da ga je Bog zaboravio.

Pravoslavna tradicija čak posebno govori o ljudima koji su pozvani na život bez braka. Celibat i devičanstvo imaju svoje mesto u crkvenom učenju, što pokazuje da brak nije jedini način na koji čovek može da živi smislen, dubok i Bogu posvećen život.

Naravno, postoji velika razlika između osobe koja je slobodno izabrala takav život i osobe koja pati zato što nije uspela da pronađe partnera.

I upravo zato ne treba romantizovati samoću.

Možemo istovremeno biti zahvalni za svoj život i želeti nekoga sa kim ćemo ga deliti.

To nije kontradikcija.

Šta onda raditi dok čekamo?

Možda je najzdraviji odgovor mnogo jednostavniji nego što mislimo.

Ne odustati od ljubavi, ali ne staviti život na čekanje zbog nje.

Živeti sada.

Graditi prijateljstva. Upoznavati ljude. Negovati porodicu. Raditi ono što volimo. Putovati. Učiti. Moliti se. Ići u crkvu ako nam vera znači. Razgovarati sa ljudima koji nam mogu pomoći. Raditi na sopstvenim ranama i obrascima.

I, kada se pojavi neko, ne pitati samo:

"Da li je ovo osoba koju mi je Bog poslao?"

nego i:

"Da li je ovo čovek sa kojim mogu da gradim odnos pun poštovanja, slobode, odgovornosti i ljubavi?"

Jer brak, prema pravoslavnom shvatanju, nije bekstvo od samoće. On je zajednica u kojoj se dvoje ljudi međusobno daruju i zajedno prolaze kroz život.

Možda odgovor nije u tome da pronađemo „nekoga“

Ponekad toliko dugo tražimo partnera da zaboravimo da je pitanje mnogo dublje.

Ne:

"Zašto još nemam nikoga?"

već:

"Kakav život želim da živim, sa partnerom ili bez njega?"

Ako se partner pojavi - neka bude neko sa kim ćemo taj život moći da gradimo.

Ako se ne pojavi odmah - naš život nije zbog toga manje vredan.

A možda je upravo u tome i ona najteža lekcija vere: ne znamo uvek zašto se nešto događa, ali možemo da pokušamo da ne dozvolimo da nas čekanje pretvori u ogorčenost.

Jer možda nije svaki period samoće kazna, niti je svako čekanje prazno vreme.

Ponekad je to samo deo života koji još ne razumemo.

I zato ona misao sa početka možda dobija potpuno drugačije značenje:

"Takav јe sastav vasione, ukoliko јe stvar dragoceniјa, utoliko јe skriveniјa."

Možda ne treba odustati od želje za ljubavlju.

Ali ne treba ni odlagati sopstveni život dok ona ne dođe.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.