Nedostaje vam neki period života, a ne mesto? Možda zapravo čeznete za osobom koja ste tada bili

Ponekad nas prošlost pogodi na potpuno neočekivanom mestu.

Čujete pesmu koju ste slušali sa 23 godine. Naiđete na fotografiju iz vremena kada su deca bila mala. Prođete ulicom u kojoj ste nekada živeli ili osetite miris koji vas u sekundi vrati u studentske dane.

I odjednom vam nešto nedostaje.

Ali kada malo bolje razmislite, shvatite da zapravo ne želite da se vratite u taj stan. Verovatno ne biste ponovo želeli ni tadašnju platu, ispite, neizvesnost, neprospavane noći ili sve probleme koje ste u međuvremenu zaboravili.

Nedostaje vam vreme. Ljudi kakvi su tada bili. Život koji ste tada imali. A možda najviše - osoba koja ste vi bili u tom životu.

Psiholozi koji proučavaju nostalgiju godinama istražuju upravo taj neobičan odnos između naših uspomena i identiteta.

I možda zato čežnja za nekim periodima života ume istovremeno da bude tako lepa i tako bolna.

Ne nedostaje vam stari stan, već život koji se u njemu događao

Zamislite da vam neko sutra vrati ključeve stana u kojem ste živeli tokom studija.

Da li biste zaista želeli ponovo da se uselite?

Verovatno ne.

Možda je bio mali, nameštaj užasan, frižider jedva radio, a novca nikada dovoljno.

Ali u tom stanu živela je osoba koja je mogla da pozove prijateljicu u deset uveče i izađe bez planiranja tri nedelje unapred.

Možda su svi prijatelji živeli na nekoliko ulica udaljenosti.

Možda su vam roditelji bili mlađi.

Možda još niste znali koja će se prijateljstva jednog dana završiti, koje ljubavi neće opstati i koji planovi se nikada neće ostvariti.

Zato nostalgija često nije vezana za geografiju.

Mesto je samo kulisa. Ono za čim čeznemo jeste život koji se nekada odvijao u toj kulisi.

Ponekad nam najviše nedostaje verzija nas samih

Istraživači nostalgije Konstantin Sedikides i Tim Vajldšut sa Univerziteta u Sautemptonu proučavali su način na koji ljudi koriste uspomene na sopstvenu prošlost.

Nostalgija se često opisuje kao sentimentalna čežnja za prošlošću, ali u centru tih uspomena obično nisu predmeti i mesta.

Tu su ljudi, važni događaji i - mi sami.

Možda vam ne nedostaju studentske godine.

Nedostaje vam što ste tada bili spontaniji.

Možda vam ne nedostaje period pre nego što ste dobili decu.

Nedostaje vam sloboda da nekoliko sati radite apsolutno ništa bez osećaja da biste za to vreme morali da završite pet drugih stvari.

A možda vam strašno nedostaje vreme kada su deca bila mala.

Ne zato što biste zaista želeli ponovo da ustajete tri puta tokom noći, već zato što ste tada bili potrebni na način na koji više niste.

Najviše zaboli kada jedva prepoznajemo sebe iz uspomene

Nostalgija nije uvek tužna.

Ponekad pogledamo staru fotografiju i pomislimo:

"Bože, kakva vremena."

Nasmejemo se i nastavimo dalje.

Ali postoji i druga vrsta susreta sa prošlošću.

Pogledate osobu na fotografiji i na trenutak imate neobičan osećaj da gledate nekoga koga ste nekada veoma dobro poznavali.

Znate da ste to vi.

Ali više se ne osećate sasvim kao ona.

Istraživanja nostalgije ukazuju na značaj takozvanog kontinuiteta sopstva - osećaja da su osoba koja smo nekada bili, osoba koja smo danas i ona koja ćemo postati delovi iste životne priče.

Kada je taj kontinuitet jak, prošlost može da nas uteši.

Kada osećamo veliki raskorak između nekadašnjeg i sadašnjeg sebe, nostalgija može postati mnogo bolnija.

"Gde je nestala ona osoba?"

To pitanje ponekad nema veze sa godinama.

Možda ste nekada čitali po dve knjige nedeljno, a sada šest meseci niste otvorili nijednu.

Možda ste stalno okupljali prijatelje, a danas se viđate samo nekoliko puta godišnje.

Možda ste crtali, putovali, plesali, išli na koncerte ili nedeljom ostajali u pidžami do podneva.

Onda su stigli posao, brak, deca, računi, obaveze, briga o roditeljima i desetine stvari koje čine jedan sasvim normalan odrasli život.

Ništa dramatično nije moralo da se dogodi.

Jednostavno ste jednog dana shvatili da neke stvari koje su nekada bile veliki deo vas više nigde ne postoje u vašoj svakodnevici.

I tada nostalgija može da postane korisna informacija.

Možda prošlost ne traži da joj se vratite

Ako vam nedostaje osoba koja je mogla da provede čitavu nedelju čitajući romane, rešenje verovatno nije da date otkaz i pokušate da ponovo živite kao sa 22 godine.

Ali možda vam ta uspomena govori da vam nedostaje čitanje.

Ako vam nedostaju letovanja iz dvadesetih sa prijateljicama, možda ne morate da pokušavate da okupite istih šest ljudi u istom apartmanu.

Možda vam nedostaju spontanost, prijateljstvo ili osećaj avanture.

Ako čeznete za godinama kada su deca bila mala, vreme ne možete vratiti.

Ali možda možete da prepoznate da vam danas nedostaju bliskost, osećaj svrhe ili svakodnevna nežnost koju ste tada imali u izobilju.

Zato korisno pitanje nije:

"Kako da vratim taj život?"

Već:

"Šta sam u tom životu imala, a što mi danas nedostaje?"

Ne možemo da vratimo ljude kakvi su nekada bili

U tome se krije možda najteži deo nostalgije.

Možete se vratiti u rodni grad.

Možete pronaći staru kuću.

Možete ponovo otići u restoran u kojem ste sedeli svake subote.

Ali ne možete vratiti isti trenutak.

Roditelji više nisu ljudi od 45 godina.

Deca više nemaju pet.

Prijateljica sa kojom ste svakog dana pile kafu sada možda živi u drugoj državi i ima potpuno drugačiji život.

A ni vi više niste osoba koja je tada sedela za tim stolom.

Mesto može ostati gotovo isto, a čitav svet koji je nekada postojao u njemu može nestati.

Možda je zato povratak na neka mesta ponekad čudno razočaravajući.

Tražimo osećaj koji je nekada postojao tamo.

A osećaj nije ostao da nas čeka.

Ipak, osoba koja ste nekada bili nije potpuno nestala

To je možda najlepši deo istraživanja nostalgije.

Jedna od funkcija sećanja na prošlost može biti upravo jačanje osećaja da različite verzije nas pripadaju istoj osobi.

Nismo potpuno zamenili onu devojku sa 20, ženu sa 30 ili majku male dece.

Sve te verzije su deo iste biografije.

Neke osobine su se utišale. Neke smo prerasli. Neke smo morali da ostavimo iza sebe. A neke možda samo godinama nisu dobile priliku da se pojave.

Zato nostalgija ne mora uvek da bude poziv da gledamo unazad.

Ponekad može da bude podsetnik da nešto što smo nekada voleli ponovo napravimo delom sadašnjeg života.

Ne možemo ponovo imati 25 godina.

Ne možemo vratiti istu porodicu za isti sto, iste prijatelje u isti grad niti decu u njihove male krevete.

Ali možemo da se zapitamo šta je ona nekadašnja verzija nas znala o životu što smo usput zaboravili.

Jer možda nam ne nedostaje prošlost.

(Ona.rs / Bolde)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.