Ko su roditelji koji ne plaćaju alimentaciju? Psihološkinja Ivanović objašnjava gde u sukobu nestaje dete

"Neću ja njoj da dajem pare" jedna je od rečenica koje se posle razvoda izgovaraju kao da je alimentacija poklon bivšoj partnerki, a ne novac namenjen detetu koje svakog dana jede, raste, ide u školu, prerasta patike i ima potrebe koje ne mogu da čekaju da njegovi roditelji reše svoj odnos.

A onda dođu i druge rečenice: "Šta ja njoj da plaćam kad se razvela?", "Ko joj je kriv što je otišla?" Ili, s druge strane: "Nisam ja njemu ništa dužna." Kao da se alimentacijom presuđuje ko je koga ostavio i ko je u toj priči ispao povređeniji. Samo što dete nije ni otišlo iz veze, ni odlučivalo o razvodu, a upravo njegove potrebe ostanu zarobljene i zanemarene u tom prepucavanju.

Psihološkinja Sara Ivanović za Ona.rs najpre izdvaja roditelje koji nisu u finansijskoj mogućnosti da plaćaju alimentaciju, a zatim govori o onima koji sredstva imaju, ali ipak ne učestvuju u izdržavanju svog deteta: o ljutnji koja se prenosi na dete, novcu koji postaje sredstvo kontrole i posledicama koje dete oseća čak i kada mu niko ne kaže zbog čega su se odrasli ponovo posvađali.

Ko su roditelji koji mogu, a neće da plaćaju alimentaciju?

U svom okruženju sigurno poznajete nekoga ko je morao da podseća bivšeg partnera da uplati alimentaciju, ali ko su zapravo ljudi koji mogu da učestvuju u izdržavanju svog deteta, a to ne čine? Ivanović kaže da ne postoji univerzalan odgovor niti jedan psihološki profil koji bi ih sve opisao. Kratko pravi i važnu razliku: roditelj koji zaista nema novca nije u istoj situaciji kao onaj koji može da plati, ali bira da to ne uradi.

- Ne postoji neka struktura ličnosti koja ih sve karakteriše, ali ono što se može češće prepoznati jeste teškoća da prihvate završetak partnerskog odnosa. To se onda odražava i na odnos prema detetu, jer kada pomisle na alimentaciju, oni često misle da daju novac bivšem partneru ili bivšoj partnerki. Tu mogu da se jave emocionalna nezrelost, niska tolerancija na frustraciju, ogorčenost i osvetoljubivost, ali i teškoća da potrebe deteta stave ispred svojih potreba, objašnjava psihološkinja.

Novca za dete, dakle, ima, ali se odluka o uplati donosi kroz odnos prema bivšem partneru. Roditelj razmišlja o tome koliko je povređen, šta mu je učinjeno i zašto ne želi da "da novac bivšoj", dok pitanje šta je potrebno detetu ostaje u drugom planu.

Kada dete postane deo svađe između odraslih

Šta se događa u čoveku koji zna da je alimentacija namenjena njegovom detetu, ali je ipak uskraćuje zato što je besan na osobu sa kojom se razveo? Prema rečima psihološkinje Ivanović, ljutnja, povređenost i želja za osvetom mogu postati jače od sposobnosti da se problem sagleda iz detetovog ugla.

- Tada dete privremeno prestaje da se posmatra kao zasebno biće sa svojim potrebama i postaje deo bivšeg partnera. Roditelj, da bi sačuvao sliku o sebi kao dobrom roditelju, može da pribegne objašnjenju: "Ne uskraćujem detetu, nego neću njoj da dam da raspolaže mojim novcem", ili: "Neću njemu da dam da kupuje sebi stvari". Ali posledice toga ipak snosi dete. To stvara podlogu za konflikte i otežava roditeljski odnos, a dobar roditeljski odnos važan je za stabilnost deteta i njegovo odrastanje, objašnjava ona.

Roditelj može sebe da ubedi da vodi bitku sa bivšim partnerom, dok dete za to vreme živi sa posledicama te bitke. Njegove potrebe nisu manje zato što su odrasli povređeni, niti novac prestaje da bude namenjen njemu zato što se uplaćuje na račun roditelja sa kojim živi.

Zašto neki roditelji ne umeju da razdvoje dve uloge?

Posle razvoda ljudi prestaju da budu partneri, ali ne prestaju da budu roditelji zajedničkog deteta. To zvuči jednostavno dok se izgovara, ali za osobu koja se i dalje oseća odbačeno, ljuto ili poniženo kraj partnerskog odnosa može da se prelije na sve što ima veze sa bivšim partnerom, pa i na obaveze prema detetu.

- Psihološko razdvajanje mnogo je složenije od formalnog. Osoba može da razume da je brak završen, ali da emotivno i dalje ostane vezana za partnerski sukob. Potrebna je emocionalna zrelost da prihvatimo da je bivši partner neko sa kim više ne želimo partnerski odnos, ali da on ostaje roditelj našeg deteta. Partnerski odnos može prestati, ali roditeljska odgovornost ne prestaje razvodom, novim brakom ili konfliktom, kaže Ivanović.

Zato zreo roditeljski odnos ne podrazumeva da se bivši partneri nikada ne posvađaju ili da jedno prema drugom nemaju neprijatna osećanja. Podrazumeva da ta osećanja ne odlučuju o tome hoće li dete dobiti ono što mu je potrebno.

- Zreo roditeljski stav podrazumeva da se neprijatna osećanja prema bivšem partneru izdrže, ne u smislu da ih čovek trpi ili poriče, već da zbog njih ne ugrožava potrebe i prava deteta. Partnerska relacija je jedno, roditeljski odnos je nešto drugo. Ukoliko partneri ne mogu zajedno, to je u redu, ali kao roditelji moraju da se dogovaraju oko potreba zajedničkog deteta, ističe psihološkinja.

"Ona živi od alimentacije", a ko plaća sve ostalo?

Rečenice poput "Ko zna na šta ona troši taj novac" ili "Bivša mi živi od alimentacije" lako se izgovore kada roditelj koji ne živi sa detetom ne vidi koliko košta jedan običan mesec njegovog odrastanja. Detetove potrebe ne stižu kao jedan račun koji se može platiti i zaboraviti, već se pojavljuju svakog dana: u prodavnici, apoteci, školi, pri kupovini garderobe ili plaćanju aktivnosti.

- Mislim da ta ideja delom dolazi i iz tehničkih razloga: uplata se vrši na račun drugog roditelja i onda se ne vidi njena namena. A troškovi deteta su veliki. To nisu uvek neke velike, pojedinačne stavke koje se lako primete, već mnogo manjih troškova tokom meseca. Roditelj koji nije sa detetom ne vidi svaku tu kupovinu i onda se sve to nekako zanemaruje. Tvrdnja da neko "živi od alimentacije" može da bude odbrambeno objašnjenje, ali alimentacija nije nagrada bivšem partneru. To je učešće u troškovima i obavezama oko deteta, objašnjava Ivanović.

Kada roditelj alimentaciju stalno opisuje kao novac koji "daje bivšoj/bivšem", u njegovoj računici su on kao roditelj, njegov novac i osoba sa kojom više nije u vezi. Dete, zbog kojeg se novac uopšte uplaćuje, ostaje van te slike.

- U centru su "moj novac" i "moj bivši partner", dok dete postaje nevidljivo. Fokus više nije na detetu, nego na propalom partnerskom odnosu: ko je šta dobio, ko viđa dete, koji je roditelj šta zaslužio. Ali dete nije strana u partnerskom obračunu i njegovo izdržavanje ne treba da zavisi od toga koliko je jedan partner zadovoljan drugim, kaže psihološkinja.

Kada alimentacija postane sredstvo kažnjavanja i kontrole

Neplaćanje alimentacije u nekim porodicama nije samo neispunjena finansijska obaveza. Novac može postati sredstvo kojim jedan roditelj postavlja uslove drugom: uplatiće ga kada mu bude dozvoljeno nešto što traži ili kada se bivši partner ponaša onako kako on želi. Dete tada čeka, dok se njegova svakodnevica pretvara u predmet pregovora odraslih.

- To se dešava u razvodima u kojima postoji visok stepen konflikta. Alimentacija tada nije samo finansijska obaveza, nego i sredstvo pregovaranja: "Platiću kada mi daš da ga vidim", ili "Neću ti dati ako se ne ponašaš kako ja želim". Bivši partner se stavlja u poziciju da moli za novac kako bi obezbedio sredstva za dete. Kada je to deo šireg obrasca odnosa, može imati i elemente ekonomskog nasilja, ali važno je sagledati ceo odnos: ne znači da je svaki propust u plaćanju automatski nasilje, objašnjava Ivanović.

Roditelj koji tvrdi da više ne želi kontakt sa bivšim partnerom ovakvim ponašanjem može da izazove upravo suprotno. Drugi roditelj primoran je da mu ponovo piše, zove ga, objašnjava šta detetu treba i pita kada će novac stići.

- Novac može biti sredstvo moći, naročito kada je drugom roditelju alimentacija potrebna da podmiri potrebe deteta. Kašnjenje i neizvesnost primoravaju ga da stalno pita kada će uplata biti. Roditelj koji navodno želi da prekine sve veze sa bivšim partnerom neplaćanjem često dovede do toga da taj partner šalje poruke, molbe i pozive. Na taj način odnos se produžava, a i konflikt može postati oblik psihološke povezanosti, kaže psihološkinja.

Dete ne mora da zna koliko alimentacija iznosi

Roditelji ponekad misle da su zaštitili dete ako mu nisu rekli da alimentacija nije plaćena. Ali ono vidi kada se odlaže kupovina, primećuje zabrinutost roditelja sa kojim živi i oseća napetost kada se razgovor o novcu ponovi. Ne mora da razume sve što se dogodilo da bi osetilo da njegove potrebe izazivaju sukob.

- Dete može osećati nesigurnost, nepredvidivost i stid u odnosu na vršnjake. Može početi da oseća da je teret roditeljima, jer prepoznaje napetost u porodici čak i kada ne zna detalje. Vidi promene u svakodnevnom životu, zabrinutost roditelja, odlaganje kupovina i konflikte preko telefona. Ne mora da zna iznos alimentacije da bi primetilo šta se događa, objašnjava Ivanović.

Sukob roditelja detetu može nametnuti i pitanje koje nijedno dete ne bi trebalo da rešava: da li sme da bude blisko sa oboma ili će time jednog roditelja povrediti. Istovremeno, može prerano početi da brine o novcu u porodici i da svoje sasvim obične potrebe doživljava kao problem.

- Može se javiti sukob lojalnosti: dete se pita da li mora da zauzme stranu i da li izdaje jednog roditelja time što odlazi da vidi drugog. Može prerano da preuzme brigu o porodičnim finansijama. Posebno je teško ako razvije poruku: "Za moje potrebe neko mora da moli". Ta hronična atmosfera nesigurnosti i konflikta jeste ono što ostavlja najveće posledice po dete, kaže psihološkinja.

Šta o roditelju govori odluka da može, ali neće?

Jedna propuštena uplata ne govori sve o roditelju, kao što ni redovna uplata sama po sebi ne govori da je on prisutan u detetovom životu. Zato Ivanović kaže da treba gledati šire: da li roditelj pokazuje brigu, govori o problemu i pokušava da učestvuje u detetovoj svakodnevici, ili svoje mogućnosti prikriva, a odgovornost uporno izbegava.

- Roditelj koji nema mogućnosti da plati uglavnom komunicira o tom problemu i pokazuje zabrinutost za potrebe deteta. Provodi vreme sa njim, preuzima obaveze koje može, pomaže oko škole, pokušava da pronađe drugi izvor prihoda ili traži izmenu obaveze kada se okolnosti promene. Vidi se da pokušava na različite načine da učestvuje u životu deteta. Roditelj koji može, a neće, može da skriva prihode, da prikazuje kako nema novca, a da istovremeno troši na sebe, objašnjava Ivanović.

Na pitanje šta takav izbor govori o čoveku, psihološkinja ne daje laku presudu o celoj njegovoj ličnosti. Ipak, jasno govori o ponašanju čije posledice dete oseća i ne može samo da promeni.

- Ne moramo da kažemo da je osoba u celini loš čovek. Ali možemo da kažemo da je takvo ponašanje neodgovorno, nepravedno i štetno za dete. Razlika nije između bogatog i siromašnog roditelja, već između onoga koji preuzima odgovornost u okviru svojih stvarnih mogućnosti i onoga koji sopstveni bes, komfor ili potrebu za kontrolom stavlja ispred potreba deteta, kaže Ivanović.

- Alimentacija je minimum odgovornosti prema detetu, kaže Ivanović, ali podseća da roditeljstvo ne može da stane u jednu uplatu. Detetu je potreban i roditelj koji će biti prisutan, provoditi vreme s njim, deliti njegove lepe i teške trenutke i pružiti mu osećaj da na njega može da računa. Partnerski odnos može da se završi, ali roditeljska odgovornost ostaje. Upravo zato zakon i postoji: da zaštiti pravo deteta na izdržavanje i njegove potrebe stavi iznad ljutnje, povređenosti i prepucavanja roditelja; ali i da odrasle podseti na nešto što ne bi smeli da zaborave: odlučili su da imaju dete, a odgovornost za njega ne prestaje zato što više ne žele da budu zajedno.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.