Iznik, nekadašnja Nikeja, prepun je istorijskog nasleđa: Posebno mesto zauzimaju keramika i Aja Sofija

Da Turska nije samo more ili šoping u Istanbulu, shvatili smo na kraćem proputovanju kroz ovu zemlju. Za Iznik, recimo, nismo znali, štaviše, "na prvu loptu", mešali smo ga sa Izmirom. A Iznik, nekada Nikeja, gradić na istoimenom jezeru je destinacija za sebe.

Čuvena je keramika iz Iznika, odnosno pločice iz Iznika. U njoj je i imenjakinja Aja Sofije iz Istanbula. I samo jezero starog naziva Askalion, petog po veličini u Turskoj, krije svoje tajne.

Iznik je od Burse udaljen oko 80 kilometara. U svojoj prošlosti bio je u sastavu četiri velika kraljevstva. Prema pronađenim arheološkim ostacima, pretpostavlja se da je šire područje današnjeg Iznika bilo naseljeno još 2.500 godina pre Hrista. Osnovao ga je, navodi se, makedonski kralj Antigonije.

U centru Iznika je Aja Sofija odnosno Orhanova džamija. Istoričari smatraju da su u originalnoj crkvi održana oba istorijska, Nikejska vaseljenska sabora u IV i VIII veku.

Posle osvajanja Burse i Iznika 1331. godine u vreme Orhan Gazija, građevina je obnovljena i pretvorena u džamiju. Obnovio ju je čuveni arhitekta Mimar Sinan za vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog.

Građevina koju su, navodi se, uništili Grci 1920. godine prekrivena je krovom tokom renoviranja 2007. godine na inicijativu Regionalnog direktorata iz Burse, a srušeni minaret je popravljen.

Odluka da se dozvoli freskoslikanje, koje je do tada bilo zabranjeno u crkvama, doneta je na Sedmom ekumenskom saboru. Procenjuje se da su prve freske takođe nastale u ovoj crkvi. Na južnom zidu džamije vidljiva je freska na kojoj su prikazani Isus Hrist i Jovan Krstitelj. Posle odluke donete u Nikeji, sve crkve su bile oslikavane.

Keramika koja će vas naterati da zastanete

Ono po čemu je Iznik poznat u Turskoj su čuvene pločice iz Iznika. Gotovo da ne postoji značajna građevina u Istanbulu u kojoj makar deo unutrašnjosti nije dekorisan pločicama iz Iznika. Pločice sa floralnim i geometrijskim motivima naručivane su za džamije, hamame, palate, pa je tako i najveća od svih, palata Topkapi u Istanbulu, kompletno opremljena pločicama iz Iznika.

Istorijat keramike, kažu, ovde seže još u praistorijska vremena, ali je umetnička forma procvetala pod otomanskom vlašću. Tokom 15. veka zanatlije su zamenile glinu koja se do tada koristila i počele da koriste kvarc. Tako se došlo do snežnobele osnove koja je još više isticala četiri tradicionalne boje na komadima keramike iz Iznika, tirkiznu, kobalt plavu, malahit-zelenu i koralnoroze.

Reč je i o popularnom suveniru, pa u samom Izniku ima mnogo radnji, koje su u zadnjem delu radionice, pa na licu mesta možete da vidite kako sve nastaje. A od lepote nećete znati gde da gledate pre, od kombinacija boja i motiva.

Od komada nakita i magneta za frižider pa do ogromnih tanjira koji mogu da imaju upotrebnu ili čisto dekorativnu svrhu, od 20 pa do nekoliko stotina lira (1 evro= oko 18 lira).

Crkva potopljena u jezeru

Ostaci 1.500 godina stare crkve posvećene Svetom Neofitu vidljivi su posle pada vodostaja jezera, na jedan i po do dva metra ispod nivoa vode. Crkva datira iz 4./5. veka i otkrivena je slučajno 2014. godine dok je jezero Iznik snimano iz vazduha.

Ruševine su udaljene otprilike 20 metara od obale jezera. Naučnici veruju da je crkva potopljena posle zemljotresa koji se dogodio 740. godine. Tokom arheoloških iskopavanja 2015. godine otkriveno je nekoliko predmeta s ciljem da se ruševine pretvore u podvodni muzej.

Jezero je inače nekada bilo rukavac Mramornog mora, pa je još uvek slano.

Crkvu, nažalost, nismo videli, jer ostavljamo ponešto i za sledeći put kad dođemo.

Četiri i po kilometra bedema

Stari Nikejski bedemi opkoljavali su nekadašnju Nikeju sa svih strana. Kao uzor za njihovu izgradnju poslužili su dvostruki Teodosijevi bedemi u Carigradu.

Masivne zidine, dužine 4.427 metara, danas su na više mesta probijene, pre svega zbog izgradnje putne infrastrukture.

Otomansko seoce Džumalkzk

Smešteno je na 12 kilometara od Burse i do njega može da se stigne i gradskim prevozom. Cuma je turska reč za petak, najvažniji dan za molitvu. Deo naziva kzk (likizik) pominje se u turkmenskim naseljima u Anadoliji i severnoj Siriji, za koja se veruje da su izgrađena u 14. veku. Konkretno ovo seoce je najbolje očuvano i smatra se najautentičnijim. Pravi je primer otomanske strategije da se prvo osvajaju ruralna područja, a posle gradovi.

Sve ulice su prekrivene kamenom, a skoro ispred svake kuće ima poneka tezga sa suvenirima. Ovde možete da nađete i čuveni sos od nara, koji Turci koriste za spremanje jela, za 100 lira. U selu ima 270 kuća, ali to su sada sve samo radna mesta. Niko više ne živi u selu, već samo dolaze da ugoste goste iz sveta, ali i Turske. Kažu, ima nadimak i turski Holivud, zbog brojnih dokumentaraca i filmova ovde snimljenih.

Tu je i, kažu Turci, najuža ulica na svetu. Napravljena tako da neprijatelj ne vidi da postoji, ali da kroz nju može da se "šmugne".

Selo je inače na UNESKO-voj listi svetske baštine od 2014. godine.

Tursku smo posetili na poziv Ministarstva kulture i turizma Republike Turske u sklopu sedmodnevne posete medija "Putevima osmanskih prestonica".

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.