• 0

Jovanin vodič za putovanje u Kapadokiju: Doživite nezaboravnu vožnju balonima i uživajte u prelepim pejzažima

Kako je Jovana doživela Kapadokiju

  • 0
Kapadokija

Foto: Jovana Kvržić

Jovana Kvržić je travel blogerka i posetila je više od 80 zemalja. Na svom sajtu Jovanin život u koferu prenosi svoja živopisna iskustva i savetuje nas kako da najbolje iskoristimo vreme koje provodimo na određenoj destinaciji. Njene avanture su poučne, sadržajne, zanimljive i šaljive. Jovana nam otkriva kako da se što lakše uklopimo sa lokalcima, običajima i tradicijom.

Vama prenosimo putopis sa putovanja za koje je jesen najpogodnije vreme - Kapadokija.

Kako stići do Kapadokije?

Kapadokija. Turska. Na persijskom "Zemlja lepih konja". Jedna od najfotogeničnijih lokacija na svetu. A tek kada odete u Kapadokiju, shvatite da je sve što ste videli na fotografijama i snimcima u stvarnosti mnogo čarobnije.

Do Kapadokije se stiže preko dva aerodroma. Prvi i onaj do koga su letovi najjeftiniji je Kajseri, a drugi, malo bliži gradovima koji su najzgodniji obilasku regije je Nevsehir. Iz Evrope nema direktnih letova do Kapadokije, tako da je najbolje leteti preko Istanbula. Ako budete imali sreće i uhvatite akciju, do Kapadokije je iz Beograda i susednih aerodroma moguće kupiti povratnu kartu za oko 150 evra. Mi smo se zbog pandemije korona virusa na ovo putovanje odlučile u poslednji čas, pa nas je povratna karta kompanijom Turkish Airlines koštala malo skuplje, oko 300 evra. Zapravo je najbitnije da nađete povoljnu kartu do Istanbula jer je karta u jednom pravcu od Istanbula do Kajserija oko 20 evra, sa sve prtljagom i letove imate na svaka dva-tri sata.

Za potpuni doživljaj Kapadokije uz malo vremena i za odmaranje, preporučujem ostanak od minimum pet dana, koliko sam ja provela vremena ovde. Putovanje u Kapadokiju možete kombinovati sa posetom Istanbulu, za koji bih preporučila još barem četiri dana.

Aerodrom u Kajseriju je od gradova Goreme i Uchisar (u kojima je najzgodnije biti smešten) udaljen oko 60 km. Udaljenost izmedju Goreme i Uchisara je manje od 10 km. Pre dolaska je najbolje da kontaktirate hotel da vam rezervišu prevoz kombijem koji košta 50 lira po osobi. Kombi vas sačeka na aerodromu i doveze skroz do hotela. U zavisnosti u kom hotelu ste smešteni, put može da traje od sat do 2 sata jer se svi putnici razvoze do hotela.

U Kajseri smo sletele u pola noći, tačnije oko 2.00 i već u 4.00 smo bile u Uchisaru, u kome smo bile smeštene prva dva dana. Odmah za to jutro smo rezervisale vožnju balonom, jer je lutrija da li će baloni leteti. Kao period sa najboljim vremenskim uslovima za letenje balona se navodi leto, od maja do oktobra, ali neretko se desi da i po najtoplijem danu baloni ne smeju da lete zbog jakih vetrova. I to je još jedan od razloga zašto preporučujem ostanak od pet dana, da biste imali veće šanse za balone.

Let balonom

Mi smo imale puno sreće i sredinom septembra su nam baloni leteli svih pet dana. U normalno vreme, cena leta balonom u trajanju od sat vremena se kreće od 200 evra. Za vreme korone, sve preko 100 evra se smatralo skupim. Najjeftinija cena za let balonom koju sam videla je bila 55 evra. Mi smo letele kompanijom Turca balloons i let nas je koštao 80 evra po osobi. Korpe su podeljene tako da se u svakom odeljku nalazi po 3 osobe.

Baloni kreću sa različitih lokacija, malo pre zvaničnog vremena izlaska sunca. U ovom periodu je to oko 6.00 ujutru, što znači da su nas iz hotela kupili izmedju 4.30 i 5.00. Iako je napolju bilo jako hladno (dobro se obucite čak iako je dnevna temperatura preko 30 stepeni), tokom samog leta je bilo vrlo prijatno zbog vatre koja se pali na svakih par minuta da bi se održala dovoljna količina toplog vazduha koji omogućava letenje balona.

Balone sam imala prilike da vidim i prošle godine u Mjanmaru, u Baganu, ali im tada nisam prišla ovako blizu i nisam znala koliko su zapravo veliki. Visina na kojoj smo leteli se stalno menjala, čak smo bili toliko nisko da smo dodirivali drveće.

Razlika u odnosu na letenje pre korone je i to što svi putnici na ulasku u balon dobiju rukavice i moraju da nose maske koje je moguće skinuti za vreme fotografisanja. Na početku leta dobijete kratku obuku o pravilnom ponašanju prilikom letenja, a na kraju i medalju ili diplomu da ste uspešno ,"preživeli" svoj, za većinu, prvi let.

Vožnja oldtajmerom

Kako smo prvi dan po povratku sa leta prespavale, sledeća aktivnost nam je bila tek narednog dana, opet praćena buđenjem u 4.00 ujutru. Ako kao i ja obožavate oldtajmere, onda je Kapadokija jedno od najlepših mesta na svetu gde možete da se vozite u njima. Cena iznajmljivanja auta po izboru (verujte da vam neće biti lako, rozi, crveni, beli...) je 450 lira i u auto pored vozača mogu da stanu još četiri osobe. Tura traje oko dva sata i u dogovoru sa vozačem možete izabrati koje lokacije želite da posetite. Mi smo birale tamo gde se najbolje vidi poletanje balona, a potom ,"Love valley".

Iako u auto staju četiri osobe, ako želite da imate dobre fotografije sa balonima u pozadini bolje da vas je što manje jer su skroz blizu samo desetak minuta, pa da imate dovoljno vremena. Malo smo kasnile sa polaskom pa su neki baloni već poleteli, što nam je dalo neverovatan osećaj vožnje tik pored njih.

Vrlo bitan savet je da ponesete nešto da se ogrnete jer je ujutru jako hladno, pogotovo dok se vozite u autu bez krova. Nama su u te svrhe poslužili hotelski bade mantili.

Dolina ljubavi ("Love valley")

Posle gledanja uzletanja balona poželele smo da još negde iskoristimo pogodne uslove za fotkanje, a Dolina ljubavi je jedna od najfotogeničnijih lokacija.

Nalazi se na desetak minuta vožnje od grada Goreme. Svuda su postavljene ljuljaške u raznim oblicima (podsetilo me je na Bali) i vlasništvo su okolnih kafića. Na kraju fotografisanja možete ostaviti bakšiš ukoliko želite (postavljene su kutije za bakšiš na svakoj).

Ako uvećate fotografije videćete kamene formacije veoma zanimljivog oblika, vašoj mašti ću prepustiti da proceni na šta podsećaju. Baš zbog tih formacija je ova dolina i dobila naziv. Ako imate dovoljno vremena i udobne cipele, odvojite par sati i da siđete dole i prošetate kroz ovo čudo prirode.

Kapadokija

Foto: Jovana Kvržić

Open air museum

Sve što bi u ovim krajevima trebalo da se vidi je napolju i nastalo je od ili u stenama vulkanskog porekla. Kada su hrišćani u 3. i 4. veku bežeći od Rimljana stigli u Kapadokiju, uvideli su da su stene "mekane" i shvatili da će im one biti najbolje sklonište, da u njima mogu da imaju domove, crkve, škole. Fascinantno je da su u stenama pravili čak i kuće sa više spratova.

Jedan od istorijskih lokaliteta je i Muzej na otvorenom, skup crkvi, koji je tek 1985. došao na UNESCO listu. Ranije se se u njima igrala deca, okupljala omladina, ne znajući vrednost ovih građevina, pa je deo freski uništen.

Ipak i dalje su mnoge vidljive i jedne su od najlepših fresaka koje sam do sada videla. Većina crkava u Muzeju je nastala u periodu između 10. i 12. veka. Kapadokija se u pogledu religije najviše vezuje za pravoslavno hrišćanstvo pa je tako ovde rođen i jedan od naših najvećih svetaca, Sveti Đorđe.

Unutar crkvi nije dozvoljeno fotografisanje.

Najviše informacija smo dobile od vodiča koga smo unajmile na ulazu u Muzej. Obilazak od sat vremena sa njim nas je koštao svega 10 evra. Udaljenost od grada Goreme je dva km.

Ako u Kapadokiji ili Turskoj ostajete više dana i želite da uštedite na ulaznicama, preporučujem kupovinu "Museum pass" o čijoj ceni (varira u zavisnosti od broja dana za koji želite da ga kupiti) se možete informisati na šalterima prilikom ulaska na bilo koju turističku lokaciju.

Kapadokija

Foto: Jovana Kvržić

Dolina monaha ("Pasabag Monks Valley")

Pašabag je lokalitet poznat po kamenitim formacijama koje podsećaju na vilinske dimnjake.

U Pašabagu je obično ogromna gužva, koju smo ovog puta izbegle jer smo došle u ranim jutarnjim časovima. Za fotografiju među najinstagramičnijim dimnjacima se i sada čekalo u redu, pa nemojte biti lenji da odmah posle izlaska sunca krenete u ovom pravcu i izbegnete desetine autobusa punih turista.

Još jedan od razloga da obilaske odradite rano ujutru ili kasno popodne je taj da ne kolabirate od vrućine (ako ste ovde u periodu od maja do oktobra).

Većina ljudi lokacije u Kapadokiji obilazi sa agencijama, u sklopu takozvanih zelenih ili crvenih tura koje traju po više od pola dana, ali se nama sada nije dalo da bilo gde idemo sa grupom, pa smo sve udaljenije od gradova u kojima smo bile smeštene obilazile taksijem. Putovanje od grada Goreme do Pašabaga (sedam km), uz vozačevo čekanje više od sat vremena i povratak u hotel koštalo petnaestak evra. Ulazak u Pašabag se naplaćuje 20 lira.

Druženje sa konjima

Kako Kapadokiju zovu zemljom lepih konja, znate da ćete ovde videti puno gracioznih pripadnika ove životinjske vrste. U Kapadokiji se nalazi mnogo rančeva sa konjima, a ako ste spremni da platite, možete se i družiti sa njima.

Ja se nisam osećala komforno da jašem, pa sam mog konja samo mazila i fotografisala se sa njim.

Cene jahanja ujutru su skuplje nego uveče i kreću se od 250 lira, dok su one uveče od 150. Isto smo platile i fotografisanje jer smo oko sat i po vremena provele sa konjima, koliko traje i regularna tura. U cenu je uključen i prevoz od i do hotela, a turu som rezervisale preko Instagram stranice @cappadociahorsetour.

Slano jezero

Južna Amerika mi je još uvek neostvarena želja, a jedna od država na listi za posetu Bolivija. Prirodni fenomen koji se tamo može videti je slana pustinja (Salar de Uyuni), za koju sam mislila da ne postoji nigde drugo na svetu i definitivno se nisam nadala da ću nešto slično videti u Turskoj. Na dva sata vožnje od grada Goreme nalazi se Slano jezero (Tuz na turskom znači so). Ovo beskrajno belo prostranstvo je po veličini drugo najveće jezero u Turskoj, a ujedno i jedno od najplićih jezera na svetu, sa prosečnom dubinom od oko pola metra.

U letnjim mesecima je posebno plitko, tj vode maltene i da nema, pa smo po njemu pešačili dobrih tri-četiri km. Razlog zašto smo toliko dugo provele u ovoj ,"slanini" je što smo želele da vidimo i deo gde je jezero roze. Da, dobro ste pročitali, postoji deo jezera gde je voda roze boje. Razlog su alge, kao i kod većine "obojenih" voda. Čak i na ovoj fotografiji se naziru rozikasti odsjaji soli, ali nažalost nismo uspele da stignemo do mesta gde počinje voda. Neki od lokalaca su nam rekli da je jezero roze samo u junu i julu, drugi da tamo gde je roze voda nije ni dozvoljeno prići jer tu žive flamingosi (ovo je i mesto sa najvećim brojem flamingosa na jednom mestu na celom svetu), trećima nije bilo jasno šta tačno pitamo. Uglavnom, zaključile smo da smo najverovatnije prišle jezeru sa pogrešne strane jer je ogromno i moguće je da je sa obale preko puta roze voda mnogo bliža.

Kada krenete put jezera ponesite neke stare cipele, a moj savet vam je da malo hodate i bosi, baš mi je prijalo stopalima.

Do jezera nema lokalnih buseva iz gradova u Kapadokiji, ali se organizuju grupne ture.

Najbolje je da planirate da ovde stignete jedno dva sata pre zalaska sunca jer je pre toga jako toplo, a i dočekati kraj dana na ovakvom mestu je jedno neprocenjivo iskustvo.

Sultanovi tepisi

Kada se pomisli na Tursku, verujem da su svima tepisi jedna od prvih asocijacija. Baš zato su prodavnice tepiha nezaobilazna stanica i prilikom posete Kapadokiji. Neke prodavnice su toliko fotogenične, da su pomalo i izgubile svoju prvobitnu namenu. Tako u "Sultan carpets'' prodavnicu koja ima tradiciju dugu više desetina godina, ljudi ne dolaze većinski da kupuju tepihe nego da se fotografišu.

U vreme naše posete tu je bio i vlasnik, o kome sam kroz priču mogla da zaključim da je izrazito obrazovan i da nema kontinenta na svetu gde nije živeo, koji nam je rekao da je ovo mesto postalo "instaraj" pre oko dve godine, kada su ga posetili neki poznati ruski i kineski blogeri i postavili fotografije na društvene mreže. Vlasnik je dugo dozvoljavao besplatno fotografisanje, jer je mislio da će to privući potencijalne kupce, međutim počeli su da se stvaraju redovi ljudi koji tepihe nisu ni na trenutak pogledali.

Tada je uveo "taksu" za fotografisanje, koja iznosi 50 lira kada se koristi telefon, a 250 ako ovde dođete sa profeisonalnim fotoaparatom. Vreme fotografisanja je ograničeno na 20-30 minuta, ali smo mi sada bile jedine, pa smo mogle na miru i da popijemo čaj i lepo se ispričamo sa vlasnikom i zaposlenima. Jedan momak koji ovde radi mi je i pomogao da dobijem fotku od gore jer se popeo na balkon iznad prodavnice.

Kada sam ranije viđala fotografije odavde mislila sam da su haljine koje je moguće bez doplate obući deo tradicionalne turske nošnje, a zapravo se radi o odeći za venčanje koja se nosi u delovima Afganistana i Turkmenistana. Nema posebnog značenja zašto su se haljine našle i ovde, glavni razlog je to što se dobro uklapaju u okolinu.

Hoteli 

Nigde nisam videla toliko lepih hotela kao u Kapadokiji. Neke je moguće posetiti iako niste gosti, pa ću o njima detaljnije pisati.

Museum hotel

Museum hotel se nalazi u gradu Uchisar i nosi titulu jednog od najlepših hotela na svetu. Zbog svog ekskluzivnog izgleda i usluge, cene su takve da je dostupan određenom sloju društva. Ono što je dobro je što se u sklopu hotela nalazi restoran koji je otvoren za posetu iako niste gost i cene su sasvim prihvatljive.

Restoran je odmah pored bazena, pa imate priliku da vidite i taj deo.

Pošto smo mi želele da se duže fotografišemo na samom bazenu, kontaktirale smo hotel ranije i dobile potvrdu. Svakako savetujem da se javite hotelu pre dolaska zbog rezervacije stola u restoranu.

Local Cave house

Ovaj hotel se nalazi u gradu Goreme je ogromnu popularnost dobio zbog svog bazena. Ulaz je otvoren i košta 50 lira. Iako je toliko fotogeničan i često viđen na društvenim mrežama, u vreme naše posete nikoga drugog nije bilo, pa čak ni hotelskih gostiju.

Nije potrebno da najavite dolazak, samo dođete do recepcije i platite ulaz u čiju cenu je uključen i peškir, ali i kafa i voda. Mana je što ne služe druga pića niti hranu, pa ako planirate da ovde provedete duže vremena da znate da se pripremite.

Koza Cave Hotel

Za Koza Cave Hotel kažu da ima najlepši i najviši bar u celoj Kapadokiji, pa smo tu svratile na koktele uz zalazak sunca.

Sultan Cave Hotel

Koga god smo pitale za preporuku za restoran, reali su nam da ne smemo da propustimo večeru u Setenu, koji se nalazi u sklopu jednog od najluksuznijih hotela u Kapadokiji, Sultan Cave. Terasa u ovom hotelu se smatra jednom sa najboljim pogledom, ali mi nažalost to nismo stigle da proverimo preko dana. Iako smo dolazile samo u kasnim večernjim satima, atmosfera nam se jako dopala (imaju muziku uživo), ali i hrana. Bilo bi dobro da napravite rezervaciju ranije, jer je prilično gužva.

(Ona.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Povezane vesti

Najnovije iz rubrike Putovanja