Ukoliko ste željni odmora, ali i dobre avanture, Tunis je odličan izbor za letovanje: Evo kako smo se proveli

Ukoliko ste željni odmora ali i dobre avanture, Tunis će svakako za vas biti odličan izbor za letovanje, ako ne ove, onda sigurno narednih godina.

Ovog leta naša ekipa obišla je ovu fantastičnu zemlju i za vas istražila kakve su tamošnje plaže i hoteli, zašto je Sus toliko magičan, i da li Mahdia zaista ima najlepše plaže.

U našoj prethodnoj reportaži mogli ste da saznate mnogo o Tunisu, njegovim arheološkim biserima, ali i njihovim specijalitetima, običajima, mestima za dobru kupovinu... Sada je vreme da vas vodimo dalje - u obilazak Sahare.

Kad zelenilo zameni pesak

Nakon obilaska Mahdije, kupanja na tamošnjoj plaži, i mirno prospavane noći, iz hotela smo u ranim jutarnjim časovima krenuli ka Vratima Sahare. Postepeno je zelenilo počelo da bledi, nestali su maslinjaci i vinogradi, a pejzaž je zažuteo, nagoveštavajući da smo sve bliže jugu koji je prekriven peskom.

Kažu da je Sahara u Tunisu najlepša i da je greota obići ovu zemlju, a ne doživeti čari pustinjskog turizma. Apsolutno se slažem. Ono što ćete tamo videti zauvek ćete pamtiti, a po povratku ćete verovatno i ozbiljno preispitivati sebe. Jer kad se jednom suočite sa surovošću pustinje, i to u najluksuznijim mogućim uslovima, shvatite koliko zaista živite blaženo i verovatno ćete, bar ja jesam, početi da zavrćete vodu dok perete zube, jer dragocena je!

Prva stanica na ovom neverovatnom putovanju bio je El Džem, koji čuva jedan od najvećih i verovatno najočuvanijih amfiteatara na svetu.

Ovaj istorijski biser, koji se nalazi na listi Svetske baštine Unesco, izgrađen je u 3. veku u vreme cara Gordijana, uz pomoć bogatih trgovaca vinom i maslinovim uljem, sa željom da se dodvore narodu. Kamenje su dovlačili iz gradova udaljenih i po 40 kilometara od El Džema, jer ih na samom lokalitetu nije bilo. Amfiteatar sa 64 očuvana luka, dugačak 134 i širok oko 120 metara i dan danas pleni veličinom i lepotom.

Ovde, gde je snimljen i čuveni film Gladijator, nekad je veoma krvave borbe gledalo i po 30.000 ljudi, fascinirani liftovima uz pomoć kojih su Rimljani divlje zveri podizali u arenu.

Ispod zemlje i dalje postoji 14 tamnica u kojima su držali životinje i borce, a sa vrha se pruža spektakularan pogled na arenu u kojoj se danas održavaju koncerti i opere koje može da poseti oko 3.500 ljudi. U julu će bečka filharmonija u ovoj areni otvoriti festival klasične muzike. Ko ode, nek uživa i za mene.

I da, nemojte da vas iznenadi ako čujete kokodakanje kad napustite amfiteatar. Neko je u zgradi prekoputa smestio kokošinjac.

Nestvarna Matmata

Krećemo putem dalje na jug u 300 kilometara udaljenu Matmatu. Kako koji kilometar prolazi sve je više i više peska, a iako uživamo u klimatizovanom autobusu, shvatamo da sunce napolju nemilosrdno prži. Usput vidimo kamile kako leškare na pesku. Prosto čovek ne može ni da zamisli da u ovim uslovima neko živi… Ipak, i ovde ima meštana - ali pod zemljom!

Matmata je čuveni berberski gradić, u kojem meštani žive u ukopanim naseljima. Bežeći od vreline pustinje ljudi su kopali ogromne rupe, svojevrsno predsoblje, iz kojeg ulaze u iskopane pećine koje im služe kao sobe, odnosno magacinski prostor. Ispred nekih od domaćinstava ugledaćete i iskopani bunar, u kojem skupljaju kišnicu, koja je ovde veoma retka pojava.

U ovim podzemnim kućama danas žive uglavnom starosedeoci, dok su mlađi otišli trbuhom za kruhom u gradove. Srdačni i gostoprimljivi otvaraju turistima vrata svojih domova i sa ponosom pokazuju kako žive.

Jedna baka opčinjeno me je gledala, a potom me je, na meni nerazgovetnom arapskom, uvukla u jednu od soba pokazujući moje oči fascinirana njihovom zelenom bojom. U sledećem trenutku je sa kanapa zgrabila smaragdnu tradicionalnu nošnju i krenula da me oblači, neprekidno rukama pokazujući tkaninu, pa moje oči (valjda da se slažu). Potom me je izgurala napolje gde su stajala dvojica mojih drugara takođe prisilno odeveni u njihove tradicionalne nošnje, a lokalci su krenuli da pevaju i sviraju terajući nas da igramo.

Domaćini su nam nudili da probamo njihove slatkiše i specijalitete, a ako bi nam se svideli, bili su i više nego voljni da nam ih prodaju. Ko ne želi ništa da kupi, ka izlazu iz “ukopanog doma” stoji korpica u koju možete da ostavite nešto novca ukoliko želite. Napuštajući ovo mesto shvatila sam da sam rođena pod srećnom zvezdom jer imam krov nad glavom i kupatilo…

Na vratima Sahare

Iz Matmate idemo u 100 kilometara udaljeni grad Douz, poznat kao Vrata Sahare, koji se nalazi nedaleko od najvećeg slanog jezera na svetu.

U ovoj nestvarnoj oazi punoj palmi na samoj ivici najsurovije pustinje ima nekoliko luksuznih hotela, u kojima 24 sata imate vodu koju dovlače u cisternama.

Pre nego što ćemo se smestiti u hotel zadrli smo malo među peščane dine da naslutimo šta nas sutra tek čeka. Prolazimo kroz gotovo pust Douz, jer su svi pobegli od nemilog sunca i pred sumrak stižemo do oboda gde nas čekaju lokalci sa kamilama, kvadovima i predivnim arapskim konjima, kojima možete dalje u pustinju.

Što se mene tiče vožnja kvadom nije dolazila u obzir - kad već krstariš po Sahari, nek te kamila na put vodi. Sa maramama na glavi, koje su nam prekrivale i nos i usta kako ne bismo udisali i gutali pesak, krenuli smo u ludu avanturu.

Umotani lokalac te dovodi do kamile koje te nezainteresovano posmatra. Možda bi te i opsovala da može, jer bogtepita koji si turista po redu kojeg je nosala na svojoj jadnoj kičmi preko peščanih dina tog dana.

Na trenutak ti bude žao, bar je meni bilo, ali sada povratka nema. Karavan čeka. Merkaš kako da se združiš sa kamilom, a onda shvatiš da je, za razliku od konja, nju lako uzjahati. Kamila leži, ti prebaciš nogu, sedneš na vuneni ćilim koji su bacili preko sedla i eto, gotovo! Idealno… Ali samo dok kamila ne krene da ustaje…

U ovom delu Sahare jašu jednogrbe kamile, te ako se čvrsto ne držiš lako završiš kao noj u pesku, pošto kamila prvo ispravlja zadnje noge. Ako se održiš u sedlu spremi se za poprilično neudoban početak ture. Kamila “vrcka”, preširoka je da je lepo stegneš nogama, pa si sav ukočen iz straha da ćeš pasti. Međutim, nakon nekog vremena se navikneš i opustiš, a potom uživaš dok te ova veličanstvena životinja nosi uzbrdo i nizbrdo po dinama.

Po povratku u “logor” prosto ti dođe da je zagrliš jer te je živog i zdravog vratila kući. Međutim, zadovoljiš se time da je pomaziš po vratu, jer ne uliva previše poverenja kad se nađete oči u oči.

Po dolasku u hotel jedino što želiš jeste da utoneš u san. Međutim, iz restorana mame mirisi hrane, a pritisak vode u kupatilu, možda čak i bolji nego u Susu (ko bi rekao) vraća snagu. Na kraju se brčneš i u bazenu, jer doživljaj je neverovatan. Kad jednom zađe sunce bežiš unutra jer neki sićušni komaci piju krv kao najgori vampiri. Kasnije baštom počinje da se širi neki slatkast miris nepoznatog porekla. Verovatno nešto pale da rasteraju krvopije, i zaista, komaraca više nema.

San te stiže instant u vrhunski klimatizovanoj sobi. Ipak, u pola noći te budi telefon. Zovu sa recepcije i najavljuju da je vreme za pokret. Nakon dobrog doručka, a pre zore, autobusom se kreće dalje ka Šot el-Džeridu, najvećem slanom jezeru na svetu.

Izlazimo iz oaze, palmi više nema, samo beskrajno žuta ravnica… Tu i tamo neki sasušeni žbun i pesak, pesak, pesak, dokle pogled doseže… Nakon nekih pola sata vožnje krajolik počinje da se menja… Sve je žuto, ali nema peščanih dina. Deluje kao da prolazimo kraj žute uglačane ploče.

Odjednom, usred ničega, oronuli drveni čamac, a kraj njega bara, kao na Autokomandi posle kiše. S tim što je ova bara roze-crvene boje, uokvirena belim ramom. So?! To je to, stigli smo na jezero. Čekaj, kolika su ostala slana jezera ako je ovo najveće na svetu? I tad shvatiš, ta bara je sve što je od jezera ostalo, i sad hodiš po isušenom dnu, kojem se kraj ne nazire. Levo fatamorgana, desno fatamorgana, sve do granica sa Alžirom. Koliko li je ovo čudo? Široko je 20 kilometara, a dugačko 250… Prave razmere ovog zemaljskog bisera možete videti samo kada padnu obilne kiše… Ni sam Bog više ne zna koliko retko se to dogodi.

Oni koji su videli Šot el-Džerid u “punom sjaju” tvrde da su boje fascinantne - od bele, preko zelene, do ljubičaste… I dalje duž puta možete videti barice u raznim bojama. Kad jezero isuši Sunce kao magnet na površinu izvlači so… Upravo tom solju posipaju puteve zimi širom Evrope. Gledamo u nebo, kiša ovde sigurno neće još dugo pasti. Nije prošlo mnogo od svitanja, a zvezda već nagoveštava pakleni dan. Vreme je da krenemo dalje…

Nikako preko jezera

Asfaltiranim drumom idemo uz obale jezera, jer preći preko sasušenog dela vozilom nikako ne sme. Bilo je onih koji su se zaglavili… Sledeće stajalište je Tozeur, gradić u kojem nas čekaju džipovi, koji nas vode u najsuroviji deo pustinje, tamo gde su i dalje delovi scenografije čuvenog filmskog serijala Ratovi zvezda.

Tamnoputi lokalci i četiri džipa čekali su u dogovoreno vreme na odredištu. Po šestoro nas u svaki džip i avantura kreće… Izlazimo iz naseljenog dela i krstarimo odličnim asfaltom kraj nepreglednih polja peska.

Odjednom put nestaje i kreće da udara adrenalin. Iskusni vozači kreću da se trkaju obilazeći dine, gazeći sve dublje u pustinju. Uspon uz dinu - savršeno! Spuštanje, frkaaaa! Oduševljenje, po koji vrisak, truckanje, skok… Pokušavamo da snimamo, ne znamo gde da gledamo, voze sve brže. Osećaj je neopisiv!!!

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Todorović Aleksa (@aleksatodorovicev)

Klima radi, ali džaba, unutra se topiš. Nemaš vremena da razmišljaš o vrelini. Nalaziš se u bespuću, ovde ni ptice ne preleću, nigde ničeg nema… Jurnjava se nastavlja, a onda odjednom ugledaš tablu “wc” i džipovi koče. Ozidani poljak, na par metara odatle tezge pune pustinjskih ruža i staklenih bočica punih saharskog peska. Dobrodošli na mesto gde je sniman Engleski pacijent. Kako li su dovukli opremu do ovde, ni sad mi nije jasno.

Pentramo se na okamenjeno brdo peska visoko 30 metara, puca pogled u nigde… U daljini ti se čini da vidiš vodu… Kako se samo mozak igra sa tobom. Zamisli da te ostave ovde, bez te iste vode… Ne znam da li bismo dočekali jutro. Ipak, lokalcima kao da vrelina ne smeta. Koriste priliku da zarade. Jure te sa pustinjskom lisicom u rukama i traže 5 dinara za fotografiju. Pustinjska ruža dinar (jeftiniju nigde drugde nismo našli), bočica sa peskom 3. Kupi, neće se baci… Fotkaj do iznemoglosti, toplota je neizdrživa… Opet u džipove, jurimo dalje…

Usledila je još jedna nestvarna offroad vožnja, a onda smo se uspeli uz ogromnu peščanu dinu. Taman kad smo stisli zube spremni za spust, naši džipovi su se kao po komandi poređali jedan uz drugog, na samoj ivici. Otvaraju vrata i iskaču napolje. Šta se dešava? Izlaziš, pogledaš dole i zanemiš. Pred nama su ostaci scenografije Ratova zvezda, kuće sa izmišljene planete Tatuin. Kreće trčanje niz dinu i razgledanje. Ovde je još veća koncentracija trgovaca nego na prethodnom stajalištu. Tu su i kamile, ako ti je do jahanja. Lisice, pustinjske ruže, kristali, pesak…

Kad sve ljubazno odbiješ, nađe se neki pametnjaković koji ti svuče maramu sa glave govoreći ti da je nisi tradicionalno vezao. Džaba se opireš, on ti je obmotava oko glave kako treba. Još se nisi ni osvestio šta te snašlo, već ti traži pare što ti je pomogao. Jedan se od mene ovajdio za 70 dinara, ali srpskih, lokalnih mi ponestalo. Srećom, bio je zadovoljan i našom valutom.

Verovatno bismo ostali ovde satima da vrućina može da se izdrži. Ipak, Sunce te tera da ideš dalje, duša vapi za civilizacijom. Izvini, Skajvokeru i ostala svito, moja Sila nije toliko jaka. Družićemo se opet, obećavam.

Oaza dušu krepi

Sa filmskog krajolika hitamo ka Čebiku, oazi usred pustinje, koja izgleda nestvarno. Usled ničega, na svega par kilometara od granice sa Alžirom, našli smo spas u hladovini palmi, kraj malenog potoka. Uskim puteljkom duž potočića stigli smo do minijaturnog vodopada, a kako je Sahara toliko udarila u glavu, oduševila sam se kao da sam se našla na vrhu Nijagarinih.

Voda je mlaka, jedva da rashladi, ali činjenica da je tu pruža neverovatan osećaj sigurnosti.

U Čebiku danas živi svega par stotina ljudi. Staro jezgro oaze su mnogi napustili usled katastrofalnih poplava 60-ih godina prošlog veka, u kojima je poginulo više od 400 ljudi. Danas je uglavnom turistička atrakcija i mesto za kratki odmor turistima koji dođu ovde na kratko da se okrepe nakon obilaska pustinje.

Keruan

Nerado smo napustili oazu i krenuli put Keruana, svetog grada muslimana. Nakon gotovo pet sati vožnje, uz usputne pauze, ugledali smo biser Keruana, najstariju džamiju u Tunisu - Ugbeovu džamiju, koja se takođe nalazi na Uneskovoj listi Svetske baštine.

Spas od vrućine pronašli smo u lokalnom mini tržnom centru, koji je nadaleko čuven po prodaji ručno rađenih ćilima i tepiha. Uz čaj, urme i slatkiše cenkali smo se za predivan zeleni ćilim koji je naš drug nosio supruzi na dar. Trgovci su bili neumoljivi, za ćilim nešto duži od metra tražili su više od 150 evra… Ručni rad, ponosno su pokazivali vez. Srećom, vremenom su popustili, pa je drugar, zadovoljan postignutim dogovorom zeleno ćilimče poneo put Beograda, dok su drugi kući poneli fenomenalne kožne putne torbe koje su platili tek nešto više od 20 evra.

Opijeni pustinjskim doživljajima vratismo se u civilizaciju severa, da još malo uživamo u zelenilu Tunisa pred povratak u Srbiju. Dok smo uveče uz koktele i vino razmenjivali utiske pred spavanje saglasili smo se da je ovo bila nestvarna avantura, i da bi je većina nas rado ponovila. Što bi rekla moja cimerka sa ovog putešestvija dobra ekipa je recept za pravu avanturu. Zato koristim ovu priliku da svoju ekipu pozdravim i da se im se zahvalim za nestvarnih nedelju dana. Posebna zahvalnost ekipi agencije Big Blue bez kojih ne bismo imali ovakve uspomene.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.