Koracima slavnog nobelovca: Ekipa Telegrafa nazdravila Hemingveju njegovim omiljenim koktelom

Ljudi koji stoje u redu česta su slika u kubanskim gradovima, naročito ispred tzv. “botegi” radnji u kojima podižu najblaže rečeno, skromno mesečno sledovanje namirnica. Kolona strpljivih ljudi od podneva pa do ponoći svakodnevno stoji i u ulici Obispo u Havani ispred neugledne zgrade sa rozikastom fasadom. Oni nisu Kubanci niti su tu zastali da bi napunili cegere već turisti iz celog sveta koji su se ovde sjatili da bi odali poštu Ernestu Hemingveju.

El Floridita naziv je najslavnijeg kafea na Kubi jer je godinama Hemingveju bilo omiljeno mesto za izlazak. Otvoren još 1817. godine pod nazivom “Srebrni ananas” a posle 100 godina dobija ime koje i danas nosi.

Ekipa Telegrafa je među prioritetne odrednice koje je stavila na svoju turističku mapu uvrstila baš El Floriditu. Međutim, usledilo je razočaranje kada smo shvatili da ćemo morati dobrano da stojimo u redu dok nam se ne otvore vrata, te da je nepisani kodeks posetilaca ovog kafea tek petnaestak minuta zadržavanja kako bi svi imali mogućnost da ostvare svoju nameru. Dovoljno da se popije omiljeni Hemingvejev koktel i napravi fotografija sa njegovom bistom a ipak nedovoljno da se oseti duh vremena koje kao da se zaustavilo među zidovima ovog kafea. Poučeni tim iskustvom, sutradan smo zauzeli busiju ispred vrata pola sata pre otvaranja a zahvaljujući lepom gestu obezbeđenja uspeli da unutra uđemo pre početka zvaničnog radnog vremena.

El Floriditu su posećivali Tenesi Vilijams, Grejem Grin, Ezra Paund i Žan Pol Sartr, pa nije nikakvo čudo što je i Hemingvej postao njen svakodnevni gost. Vlasnici ovog bara su zahvalnost što ih je proslavio izrazili bronzanom bistom koju su postavili uz šank od mahagonija, baš onde gde je veliki pisac uvek stajao dok su mu se u glavi rojile misli koje je pretakao u genijalni književni rad. Na zidu pokraj biste su različite Hemingvejeve fotografije uključujući i onu sa Kastrom napravljenu prilikom njihovog jedinog susreta 1960. kada je bivši kubanski predsednik pobedio na turniru u pecanju sabljarki čiji je organizator bio baš legendarni pisac.

Kao jedini gosti uživali smo sa Hemingvejem nazdravljajući mu daikirijem, njegovim omiljenim koktelom od ruma, soka limete i šećera. U poznijim godinama kada je počeo da poboljeva od dijabetesa najčešće je pio specijalni daikiri od duple doze ruma, soka od limete i grejpa i maraskino likera. Sa zadovoljstvom smo probali oba i prežalili 13 dolara, što ih čini najskupljim koktelima u Havani (prosečna plata na Kubi je dvadesetak dolara). Nismo dugo uživali u ovom intimnom doživljaju, čim su se vrata otvorila tačno u podne, kafe se napunio do poslednjeg mesta. Zadovoljni što smo se domogli barskih stolica, sa zadovoljstvom smo posmatrali barmenove bravura sa šejkerom i uživali u nastupu lokalnog benda.

Ljubav Hemingveja i Kube bila je obostrana i to se oseća i dan danas. On je jedini čovek na planeti koji još povremeno spoji Kubance i Amerikance jer ga svojataju i jedni i drugi, pa mu ponekad zajednički odaju počast. Rođeni Amerikanac, književnik je voleo da za seba da kaže a je „Cubano sato“, čisti Kubanac. Mada je prethodno u nekoliko navrata posećivao Kubu, u ovu državu se definitivno preselio 1932. Iznajmio je sobu u hotelu “Ambes Mundos” u centru stare Havane i tu živeo sedam godina. Danas je ona svojevrstan muzej gde se čuvaju mnoge lične stvari slavnog pisca. Međutim, njegova supruga Marta Gelhorn je blizu Havane pronašla imanje u prirodi “Finka vihija” koje je Hemingvej kupio i počeo da tu dočekuje najslavnije ljude toga doba.

Danas je i ovo mesto muzej pun umetničkih slika, trofeja sa safarija , kolekcije pića i gramofonskih ploča sa kompozicijama koje je voleo. Baš tu je napisao roman “Starac i more” koji ga je 1954. godine ovenčao Nobelovom nagradom za književnost. Nagradu je predao kubanskoj Katoličkoj crkvi koja je izložila u gradiću blizu Santijaga de Kube, gde se i danas nalazi.

Hemingvej je morao da ode sa Kube 1960. zbog rapidnog pogoršavanja političkih odnosa sa SAD nakon pobede revolucije u ovoj zemlji. Samo godinu dana kasnije izvršio je samoubistvo a zauvek će ostati tajna da li se, dok je prislanjao dvocevku sebi na glavu, setio reči:

- Svet je divan i vredi se za nj boriti i ne volim što moram da ga ostavim” - koje je izgovorio njegov književni junak Robert Džordan u kultnom romanu “Za kim zvona zvone”.

(Ona.rs/D.K.)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.