Ovako je Kuba sačuvala "nevinost": Internet je "na kašičicu", pa ljudi i dalje mare jedni za druge

Život pod sankcijama sa kojima je Kuba suočena šest decenija, osim realnih problema u vidu oskudice za stvarima koje su u drugim delovima sveta lako dostupne, izgradio je i specifičan način bivstvovanja koji, mada zvuči neverovatno, ima svojih prednosti.

Ono što se smatra jednim od najvećih dostignuća savremenog doba bez koga je nezamislivo funkcionisanje ne samo institucija, već je postao i nezamenljiv način komunikacije među ljudima, većini Kubanaca je nedostupno.

Radi se o internetu kojeg u ovoj zemlji ili uopšte nema ili je veoma lošeg kvaliteta, što smeta jedino inostranim turistima jer većina domorodaca ne raspolaže uređajima kojima bi mogli da ga koriste.

Osim televizora koji je obavezan deo stambenog enterijara, uz više nego skroman nameštaj, mobilni telefone i računari uglavnom su u vlasništvu manjinskog, imućnijeg dela stanovništva koje ima priliku da poseti ili radi u manje od stotinak kilometara udaljenim Sjedinjenim Američkim Državama.

Ono što bi se prosečnom stanovniku modernog sveta učinilo kao nepremostiv hendikep života na Kubi, domorocima ne predstavlja naročitu smetnju. Način života karipskog stanovništva još podrazumeva ono što je iščilelo iz svakodnevnice dobrog dela zemljine kugle, zahvaljujući društvenim mrežama. Naime, Kubanci i dalje neguju zajedničko bivstvovanje i deljenje svakodnevnice sa rodbinom i komšijama bilo da su u pitanju beskrajni razgovori ispred kuća, igra, pesma ili večernje sedeljke kojima se kraj ne zna.

Ovakav način života Kubanci neguju i kod svog podmlatka, pa se u ovoj zemlji još može osetiti duh detinjstva kakav je u evropskim zemljama, uključujući i Srbiju, nestao pre dvadesetak i više godina, otprilike u vreme kada su se pojavili prvi računari koji su zatvorili mališane u stanove i osudili ih na buljenje u ekran sa video-igricama. Kod kubanske dece duh jednakosti i zajedništva gradi se od malih nogu.

Deca još nose uniforme i pionirske marame kako bi se izbegli bilo kakvi znakovi socijalne nejednakosti. Dečji žagor čuje se na trgovima gde dečaci i devojčice sa kikicama i mašnicama u kosi, zajedno igraju fudbal. Havanom na sve strane odzvanja dečji smeh, koji se meša sa zvukovima brojnih orkestara koji tokom čitavog dana sviraju, reklo bi se prvo za svoju dušu a zatim za bakšiš koji dobijaju od turista.

Da li zbog opšte nemaštine ili zbog nečeg što im je u krvi, Kubanci su za razliku od komšijskog južnoamerikanskog naroda, jako mirna nacija. Kriminala gotovo da nema, za zločine iz strasti trebao bi im temperament koji karipsko stanovništvo ispoljava samo kroz muziku i pozitivne emocije. Imovinski delikti takođe skoro da nisu prisutni, krađe nisu svrsishodne jer Kubanci skoro da nemaju ništa vredno otimanja.

Turisti su potpuno bezbedni od pljačke jer je stanovništvo svesno da im baš oni donose prihod i brižljivo se staraju da ne izađu na "zao glas". Onim ekstremnijima ne pada na pamet da zarad nekoliko dolara padnu u šake tamošnje policije, koja u ovoj komunističkoj zemlji, ne haje mnogo za ljudska prava kriminalaca.

Evropljanin koji se nađe u ovoj karipskoj državi, ne može a da se prvi put ne suoči sa pitanjem da li je onaj način života na koji je navikao, zaista jedini moguć, te da li ima prihvatljivu alternativu. Potrošačko društvo čiji smo deo neosetno postali osudilo nas je na beskrajnu želju za sticanjem materijalnih dobara koja nam svakodnevno oduzima vreme koje ionako neumitno ističe. Reklame koje nas uče da su nam bespotrebne stvari neophodne a koje nas bombarduju sa svih medija, posebno onih koje neprestano držimo u rukama, naterale su nas u kolotečinu čije bespredmetnosti postajemo svesni tek kada godine prođu ili bolest zakuca na vrata.

Kuba još uspeva da izbegne invaziju ovakvog stila života i sačuva svoju "nevinost", pre svega sprečavajući da internet uvede zapadni način života u ovu još komunističku zemlju. Mada je prevashodni cilj suzbijanja uticaja svetske mreže, onemogućavanje da tamošnje stanovništvo u cilju približavanja ostatku sveta obori režim, kolateralna korist je očuvanje tradicionalnog načina života.

Jer, sve dok umesto mobilnih telefona Kubanci u rukama drže gitare a njihova deca lopte, ova karipska država koliko god bila siromašna, zadržaće one vrednosti za kojima će dobar deo čovečanstva koje se hvali napretkom, u ne tako dalekoj budućnosti, zažaliti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.