Probali smo tursku picu u Istanbulu: Jede se sa salatom, a evo kakvog je ukusa

Ako se narod i zemlja najbolje upoznaju preko kuhinje, o Turskoj bi se moglo reći mnogo. Nesvakidašnji ukusi, mirisi začina, za goste iz Srbije neobične kombinacije, ali i jedan poseban odabir namirnica.

"Pa, ne jedu mnogo mesa", u čudu komentarišu posetioci.

"Ali ne osećam glad", dodaju sa još većim iznenađenjem.

Par dana u Turskoj, nešto u Istanbulu, nešto u Bursi, nešto u manje poznatom, ali obližnjem Biledžiku (Bilecik), objasnili bi kako milioni stanovnika funkcionišu bez one količine mesa koja se uobičajeno nađe na domaćoj trpezi. Za doručak jedu sir, u brojnim kombinacijama i sa brojnim posebnostima. Može se naći stari, mrvljeni, kačkavalj, u jelu - od bureka, preko belmuža - ali se obilato koriste i drugim mlečnim proizvodima.

Ajran je većini poznat. Za one koji ga još nisu probali: napitak kao jogurt, samo slan. Neki bi dodali - i ređi. Čak ga jedu i uz ručak. Ali ono što je pravo iznenađenje zapravo je kajmak. Srbi ga prave i vole, stavljaju na pljeskavice i ćevape, mažu na hleb, jedu kao predjelo uz kuvana jaja i sušeno meso, a ipak Turci ga koriste u poslasticama. Tamo gde bi Srbin posegnuo za malo maslaca, ovde bi mogao zateći kajmak. U činijici s medom - kašika kajmaka. Na kolač u šerbetu - kašika kajmaka. Preko parčeta pečene, slatke i sočne bundeve - kašika kajmaka.

Naravno da se jedu kebab, mantije - sa mesom i povrćem - zatim juneći gulaš, jagnjeći kotleti i ćufte: masno, slasno i blisko srcu. Ali jedu se i hladne čorbe sa ajranom, kakvima se turisti ne nadaju. Bude i potaža od tikvica, ne sasvim uobičajenog, ali poznatog ukusa. Pa opet red iznenađenja - peršun, sa liskama i stabljikom, uz komad limuna postavljen na tanjir.

Ono bez čega boravak u Turskoj ne može da prođe jeste humus. Kakvo je to oduševljenje bilo!

"Ima li ovog kod nas?"

"Ima?!", pita se i odgovara u neverici.

Ne priča se mnogo kad se jede. Tek kad su utisci tako snažni da ne možeš da ih zadržiš za sebe. Oni koji odgovaraju klimanjem, bili su dovoljno srećni da nešto već ranije okuse.

Bilo je i raznih pekarskih iznenađenja. Neobični hlebovi, tankih korica, potpuno bušni iznutra. Bilo je i uštipaka, palačinki, peciva sa dosta povrća i mlevenim mesom, gostima predstavljenih kao turska pica. Zanimljivo, jedu se sa salatom odozgo, urolaju i grizu, kao nešto što bi se na zapadu nazvalo vrepom (wrap) ili tortiljom.

Iznenađenja su bili i napici. Nekoliko puta, kao čin domaćinske časti, posluženi smo šerbetom. Ukusom je nalik na voćni čaj ili sirup, u smislu domaćeg soka. Posle obroka ide čaj, po želji turska kafa.

Od hladnih napitaka koji greju srce služeni smo bozom. U lokalu poput kafića u koji svratiš na kafu, može se popiti gusto, beličasto, kiselkasto i osvežavajuće piće. Dobija se fermentacijom žitarica, domaćini rekoše - pšenice. Spominju i mali procenat alkohola, te kako je u neka ranija vremena boza okrepljivala promrzle vojnike. Služi se sa cimetom, a može se jesti i kašikom.

Ono što nije novo, po čemu Truska (najviše) podseća na nešto domaće, na Novi Pazar, jeste gostoprimstvo, koje svakog puta stvara atmosferu posebnosti. Gost je tu da mu se ukažu poštovanje i pažnja, da mu se obraća ljubazno i da mu se čini na volju. Zbog toga iz restorana odlazi sa osmehom.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.