U vojnim kamionima prešla sam Taru: Safari tura mi je dokazala da je ovo mesto gde lepota počinje

Svima nam je potrebno ono mesto, koje nam zgrade zameni drvećem, beton mekanom zelenom travom, i zvuk automobila cvrkutom ptica. Upravo tako nešto sam pronašla, samo što je sve to "zašećereno" dobrom avanturom, druženjem i lepotom naše predivne planine - Tare.

Na planini Tari, jednoj od najlepših destinacija zapadne Srbije, doživela sam nezaboravnu avanturu kada sam sa ekipom otišla na "Tara safari" turu.

Dolazak u hotel i noć koja je mirisala na užitak

Nakon par sati vožnje do čuvenog hotela "Omorika" na Tari, konačno je bio trenutak kada kažete: "E, sada sledi užitak".

Dobro poznati miris borovine već nam se ušunjao u nos i imala sam osećaj da sam se toliko koncentrisala na disanje, da je postalo smešno. Smešteni smo u renovirani deo hotela, sa predivnim sobama koje su samo doprinele celokupnom užitku. No, ostati u hotelu koji ima toliko dugu istoriju, kao što je ovaj hotel, znači uživati u kom god delu da ste smešteni.

Da li je zbog svežeg i čistog vazduha ili mekanog dušeka - ne znam, ali sam se bez problema probudila spremna za avanturu i čuveni safari, zbog kog smo i bili tamo. Sa ekipom smo se našli u lobiju, a zatim svi zajedno krenuli ka "zverima", tačnije, ka dva velika vojna kamiona TAM 110 i TAM 150.

Koliko god da sam se radovala uzbudljivoj vožnji, za osobu koja je niska 158 centimetara, mogu vam reći da je moj prvi izazov bio da se popnem u kamion. Neću ni da pominjem kako mi je bilo kad sam videla ekipu organizatora iz Vojne uprave Tare kako sa lakoćom ulaze u njih. Pomislih "Dobro. Samo ponovi to što oni rade. Prvo desna noga, desna ruka i - hop u njega!". Da, lepo je sve to delovalo u mojoj glavi, u kojoj sam režirala scenario po kom sam sposobnija od Ramba, ali kad je došao red da se pokažem - to je izgledalo kao da gledate nestašno detence koje se penje "kao da sutra ne postoji". Uostalom, to će vam lepše dočarati početak snimka.

"Pazi glavu!", skrivena staza i ledena Tara

Vreme je bilo spremno da se sa nama poigra. Niski oblaci mirisali su na kišu, a onda bi se sunce probilo i iznenadilo nas. No, ovaj safari je mogao da se održi bez problema, jer vam vreme uglavnom prolazi u zanimljivim vožnjama. Na turi možete očekivati obilaske tri najlepša vidikovca Tare, barem po meni. Ono što ih čini najlepšim, jeste to što se za njih gotovo ni ne zna, već su ljudi iz organizacije sami osmislili ture do mesta koji nisu turistički centri.

Vožnja ovim kamionima pružila je jedinstvenu perspektivu ovog divljeg i prelepo očuvanog područja. Vozili su nas kroz gusto rastinje i šume, prolazeći pored kristalno čistih potoka i impozantnih stena. Putovanje kroz divljinu omogućilo nam je da vidimo životinjski svet u njihovom prirodnom staništu, kao i da uživamo u spektakularnim pogledima na okolne planine i doline. Ono što ćete, pored smeha i priča slušati tokom puta jeste i rečenica: "Pazi glavu!", jer ste na otvorenom, a po koja grana vas lako može poljubiti u potiljak ili čelo - vi birate, ako se ne sagnete na vreme.

Ubrzo sam stekla utisak da ljude sa kojima smo kamerman i ja bili u kamionu, poznajem dugo. Valjda je to ono kada krenete sa nekim u avanturu i kad niste u svakodnevnim izdanjima i sa glavama punim briga, obaveza i planova. Kasnije sam čula i da je to ono što može svako da očekuje, jer je to postalo nepisano pravilo.

Napravili smo pauzu za kafu i čuveni specijalitet "ledena Tara", koji se sastoji od zanimljivog spoja domaćeg sladoleda od vanile, maslinovog ulja, semenki bundeve, nane i džema od nekog crvenog voća. Fantazija. Sve što vidite od hrane i pića, znajte da je domaće i pravljeno sa tolikom ljubavlju, da je "mrtva trka" šta će te poneti kao najbolju uspomenu - avanturu, druženje ili njihove dragulje kuhinje.

Pauza je brzo gotova i eto nas na pragu novog "zadatka". Pešačili smo stazom od tri kilometara, kroz šumu i potoke i oči obogatili neverovatnim skrivenim predelima ove planine. Ono što vas dočeka kada počnete da prolazite kroz divlju stazu, pa kada tragate za pravim kamenom koji će vam pomoći da pređete potok, to je ono što će vas uveriti zašto za Taru kažu da je mesto gde lepota počinje.

Vojnički pasulj i ručak usred šume

Na kraju su nas sačekale naše vojne limuzine, za koje sam se pomalo i vezala, priznaću vam. Odvezli smo se na vrh uzbrdice, gde nas je "zapljusnuo" miris domaće kuhinje. Pred nama stajala je mobilna, vojna kuhinja, koja izgleda kao spejs-šatl i koja je uz vešte ruke kuvara izbacivala jela poput pasulja, svadbarskog kupusa i rebarca sa pečenim krompirom. Voće i pita od borovnice bile su tu da vam oduzmu i ono malo oduševljenja koje ste čuvali za nešto.

Tako siti, popeti se nazad u kamion... bilo je uspešno. Ne oslanjajte se na moju nespretnost, tu su uvek ruke pomoći sa svih strana, a saznala sam da su safarijem na Tari prošle sve generacije. Najmlađi izviđač bila je beba, a imali su i bakicu jednom kao člana. Tako da, bezbednost je na prvom mestu.

Vratili smo se u hotel, što je bio jasan znak da je kraj avanture, iako ne možete to još uvek da priznate sebi. Naš izlet trajao je oko šest sati, a gosti hotela mogu izabrati i kraću turu.

I, verujte, ovo su samo reči i ovo je tekst koji ne može da vam prenese dovoljno oduševljenja ovom avanturom. Ipak, nadam se da vam tekst u kombinaciji sa videom može pomoći da još brže pakujete odeću i obuću za planinu i krenete ka Tari u "lov" na ove ture.

Kako smo se proveli, pogledajte u snimku sa početka teksta. 

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.