Majka u pedesetoj, da, moguće je: Legendarna srpska rukometašica poslala snažnu poruku ženama

Da li žene imaju pravo da se ostvare kao majke i u poznijim godinama? Društvene norme nameću razne predrasude, koje se potkrepljuju medicinskim činjenicama, da je za žene najbolje vreme za rađanje između 25 i 30 godine. I to je sasvim opravdano zdravstvenim razlozima.

Međutim, šta ako žena ne uspe da se ostvari kao majka u tom periodu ili čak do 40 godine, da li treba da odustane?

Proslavljena srpska i jugoslovenska rukometna reprezentativka Stana Vuković pokazala je na svom primeru da odustajanje nije opcija za onoga ko ima veliku želju da postane roditelj.

Ona je, svojim primerom, želela da pošalje poruku svim ženama koje se nalaze u sličnoj situaciji, da se nisu ostvarile kao majke.

- Do 2000. sam igrala aktivno rukomet, tada sam imala 33 godine i posle karijere počela sam da se bavim medijima i novinarstvom i, naravno, maštala da se udam i da se ostvarim kao roditelj, jer je to nešto najlepše za čoveka i to tako gledam sada u svojoj 56. godini. Znači ja sad imam 56, a Nikolu sam rodila u 50 i po godina.

- Međutim, splet okolnosti se desio da nisam našla partnera i, pred moj 50. rođendan, znači jedno dve-tri godine ranije, sam krenula u taj proces vantelesne oplodnje, što sa moje tačke gledišta nije ništa strašno, to je sasvim normalno i ja sam uspela - počije priču Stana za podcast Teorija Zdravlja.

Ja ću roditi Anu

Ona ističe da je vantelesna uspela iz drugog puta.

- Rodila sam divnog dečaka Nikolu, koji danas ima pet i po godina, predškolac je, sledeće godine će ići u školu. I svrha mojih nastupa u medijima, mene svi naravno znaju kroz rukomet i kroz medije i kroz Rukometni Savez kao PR, jeste da pošaljem poruku svim ženama da nema odustajanja. Da se čuda stvarno dešavaju i da sam se ostvarila kao majka u 50. godini.

- To sad izgleda kao da imam mnogo godina, ali ne. Godine nisu važne ako je čovek zdrav, ako ima želju, volju za tim. Ja uvek kažem da sam 1990. godine u Seulu osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, ali sam rodila zlato, jednog zlatnog dečaka.

- Moram ipak da se vratim malo unazad. Ceo život sam maštala da rodim ćerku Anu. To je bila moja želja i ja sam bila ubeđena da ću roditi ćerku Anu. Međutim, vrlo brzo kad sam ostala trudna, dr. Milošević kaže, "vi nosite dečaka". Ja joj kažem, "ne doktorka, ja ću roditi Anu".

- Međutim, kasnije, kod dr Antića u Dragiše Mišović, eto, rodio se Nikola, i dugujem veliku zahvalnost doktorima bolnice "Dragiša Mišović, dr Kseniji Antić i dr Draganu Antiću, jer sam tamo provela 47 dana - objašnjava Stana Vuković i dodaje:

- Porodila sam se 10. februara, sad kad ovako gledam, teško je bilo. Teško. Znači, Nova godina, u bolnici si, Božić, Slava... U bolnici si ležiš. Morala sam da ležim zbog godina. Inače, ja sam se vrlo dobro osećala. Znači, mogla sam da ustajem, da šetam, ali ništa  nisu dozvoljavali. Teško je u tom pogledu samo što si u bolnici, ali ti znaš da to tako mora i da te čeka najlepši trenutak.

- Sport me je naučio, red radi disciplina. I ja kad su mi rekli mora da se leži, znači leži se. A to sam, sad kad gledam, prenela na Nikolu, red rad i disciplina. On je jedan mnogo dobar dečak. Mislim, nije sad što je moj. Toliko empatije u tom malom detetu ima, kao i kod mene, a i moj pokojni otac Momir je bio takav.

- I srećna sam. Ja svaki dan kad se probudimo, ja kažem: "Bože hvala ti, tu smo". I on je dobar, pošten. Mislim, mali je još, ali sad kad gledam, pitaćeš me da li možda ima neki gen na mamu. Ne, on sada samo traži knjige, idemo na neku školicu sporta itd.

Čuda se dešavaju

Naša legendarna sportistkinja je objasnila kako je izgledao taj put do majčinstva.- Ja sam oko 47. godine, kad sam već videla da vreme prolazi, krenula. Htela sam prvo da radim u Pragu, međutim u Pragu je tada bilo do 48 godina. A u Grčkoj, gde sam radila, do 50. godine može.  I ja sam radila na klinici "Embryolab", to je stvarno jedna vrlo uspešna klinika.

- Zahvalila bih se Nataši Strinić, to je koordinatorka, i svim tamo divnim ljudima koji su mi mnogo pomogli. Hoću da kažem da se svi rezultati rade u Srbiji i onda idete tamo na taj transfer i da to ništa nije strašno. Mislim, verovatno žene koje su prošle znaju to, ali nije ništa strašno, ništa nije bolno i to je prosto tako da je ta pogodnost, da se ovde rade testovi, uradite rezultate, šaljete i oni vam jave kad treba da dođete - priča naša sagovornica i dodaje:

- Tamo ležite dva dana i možete se slobodno vratiti kući, sasvim normalno, i naravno posle se radi beta i to. Lađe su mi bile potonule kada mi je mejl stigao iz Praga da mi ne možemo i da prosto moje godine su prepreka. I ja sam nakon toga samo ukucala na "Googl-u" klinika za vantelesnu oplodnju Grčka i meni je izašla ta klinika "Embryolab", ja sam se tamo javila, pisala mejl, oni su mi odgovorili da može.

- I uspela sam iz drugog puta i mislila sam da nosim blizance, jer je takav neki osjećaj, međutim ostao je Nikola i nije mi žao što nisam rodila ćerku jer je on jedan dobar i divan dečak, ali poruka je što ranije, znači žene, devojke, ne čekajte, ne čekajte.

- Ali i ako ste sad u godinama nekim u kojima sam ja bila, evo vidite mene, može, čuda se dešavaju. Nema odustajanja. Znači nema, znam da je teško kad vam dođe rezultat bete, da je negativan, to je strašno. To je tužno, ali idete dalje i znači ja sam u junu radila i pošto sam rođena 30. juna, na taj dan sam imala kontrolu kod doktora Antića da vidimo i on, baš je bio taj dan moj rođendan, kaže: "Stano, jedan plod, ne brinite, sve će biti u redu".

- Nisam uopšte rekla, nije znalo puno ljudi, samo je znao moj brat jer sam, plašila sam se da, znate, mesec po mesec, nešto može da krene naopako. E, onda, kad se to sve saznalo, znači ja u "Dragiši Mišović" ležim, već pred porođaj i moja mama, Borka, koja mi je sve sad u životu, bez njene pomoći ne bih mogla sve. Hvala joj za sve.

Ona je otišla da kupi stvari  za bebu jer mi uskoro treba da izadjemo. I ona je žena nekako ušla na moj profil na "Fejsbuku" i ona tu garderobicu slika i stavi na "Fejsbuk". Kako? Ne znam. I ja se budim u bolnici, ujutru. Svi zovu, telefoni zvone, dva telefona svi zovu nisu znali.

I onda kad sam se porodila krenule su poruke, "ti si carica, ti si legenda, Koska je l' to stvarno?" Ja kažem stvarno. I nekako ja nisam svesna šta to znači. Kao da nemam toliko godina i ja se ponašam ono... Kao da imam 36, a ne 56. I dopire mi, neke su mi, na primer žene rekle, mi se ne bi usudile u tim godinama. I to prosto, ja kažem, znate šta, ja ne znam nešto, neka je sila uticala. I to je išlo polako, polako. I ja sam izdržala. I carskim rezom na svet sam donela dete.

- Velika zahvalnost svima, i klinici, i osoblju.  Srećna sam, danas sam. Moj život se promenio totalno. Znači, od rukometa, od ludila, od medija, od PR-a, ja sada imam drugi ritam. Drugo sve. Malo manje vremena za rukomet. Ali nadam se sad, kad još malo poraste Nikola, da ćemo moći. Bili smo par puta na Banjici, međutim, ne može on. Ne može, još je mali, ali zna da je mama igrala rukomet. To zna, i navijamo za Srbiju kad su neke utakmice. Pogotovo žene kad gledamo. I svestan je da je mama bila neka rukometašica. Dobro, to će se s godinama da dolazi.

Poslednja šansa

Ona ističe da posle prvog neuspeha nije htela da odustane.

- U junu sam punila 50 i imala sam još tu jednu šansu. Jednu vantelesnu sam radila u decembru, nije uspela, pa sam naredne godine u junu, znači radila sam 17. juna, a 30. juna sam napunila 50, znači poslednji voz.

- Mama moja je, baš smo se onako razočarali posle prvog puta, ali to neodustajanje i to šta sam ja možda prošla kroz sport, da nikad ne odustati, dok se ne svira kraj, dok ne napunim 50, ja bih probala. I ne daj Bože i da nije, i da sam još mogla, sad je na 52 godine pomerena granica u Solunu. Znači mogu i žene da se ostvare, da, i to ništa nije strašno, i to je sasvim okej, evo ja funkcionišem isto.

- Kada se saznalo u svetu rukometa, svi su me zvali, "svaka ti čast", "pa da li je moguće", "pa kako?" Ne znam, nešto je, valjda su se , ja sad često kažem, mislim, neskromno je, da sam dobar čovek, pa mi Bog vratio i da ja sada mogu da živim i da sam srećna i da odgajam svoje dete i da sa njim idem u luna parkove, da idemo na treninge, da idemo da kupujemo u kineske robne kuće 200 dinosaurusa, "stumble guysa", "super marija", sve sad moram da naučim, pikabu, bingo blue, ja sad sve to pratim i šta da radim. Ali nema odustajanja i kada mislite da je kraj, ne, ne, dođe nagrada i dođe sve na svoje. Sada još da ti kažem, kad gledam. Trebalo je ranije da odem na vantelesnu.

- Zato što sam se kao i svaka devojka nadala da ću se udati, da ću se tako ostvariti kao majka. Znači ja nisam imala partnera, to sam tamo uzela. Prosto neke žene ne mogu da nađu, partnere, ali ima rešenja, evo ja sam živi primer, i niko ne sme da to osuđuje. Volela bih da imam partnera, naravno i ja, da sam se udala, ali kad mi se nije desilo, daj da imam dete, koje je moje i koje sam rodila, i za koje ću da živim, i za koje naravno ću dati sve.

- Baš mi je to rekla i psiholog, bolje da i  živite sami nego u nekoj disfunkcionalnoj porodici, samo mu dajte ljubav, on će to osetiti, jer naravno pretpostavljam da će, deca su surova, već su oni pitali gde mu je tata. To je sasvim normalno i ja sam za to spremna. Njemu još nisam objasnila, zato što je ta psiholog rekla, kada on bude pitao da mu kažem, on nije pitao, on vidi, on kaže "ja nemam tatu", ali ne pita gde je. I ja ću njemu, naravno, reći, nema tu šta, i on kaže moja baka i moja mama su moja porodica; on to zna i stvarno je jedan dobar dečko, i eto, iz dana u dan teško je, neću da lažem, nema da se laže, teško je, pogotovo meni - kaže Stana i poručuje ženama:

- Samo borba i uspećete. Čuda postoje i dešavaju se. Ja sam primer svima i još za kraj poruka želim svima da se ostvare, da ne odustaju, jer je dete dar. Moja Nikola je moja zlatna medalja. Mislim da će žene pronaći u sebi da dobiju veru i nadu da ostanu u igri. Jer dosta žene gube nadu posle nekih neuspeha, ali ništa nije nemoguće. Samo treba verovati i ostati na svom putu. Ići hrabro u svaki pokušaj.  Da, još ovo da kažem, kada sam se pojavila u novinama, mnogo je poznatih i nepoznatih žena pročitalo moju priču, javljalo.

- Ja sam svima dala kontakt u Solunu, "Embryolab" i sve su uspele da rode decu i svima želim da je imaju. Volela bih da imam još devojčicu Anu, ali to u nekom drugom životu. Sada je moj Nikola, kome sam dala ime po našoj slavi, Svetom Nikoli, Nikola Vuković, mama Stana i baka Borka. To je moja porodica.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.