Sećanje jedne bake na Vaskrs iz njenog detinjstva: "To je uvek bio naš praznik"

Baka po imenu Gorica Radosavljević sa nama je podelila svoje sećanje na Vaskrs još kada je bila mala i time podsetila na vreme radovanja čokoladici, smehu sa ostalom decom, druženju sa komšijama i običajima koji su ostali i dan-danas.

Život joj se posložio tako da je nekoliko puta menjala svoju adresu stanovanja, sa kojom je dolazilo do novih običaja, čak i kada je bila mala, ali je Vaskrs njoj i njenoj porodici uvek donosio radost.

- Sećam se kada smo bili deca, ono najlepše vreme, uvek smo se radovali Vaskrsu baš zato što to jeste bio naš "dečiji" praznik. Tada je bilo ipak drugačije. Kada smo, na primer slavili slavu, to je bio dan posvećen gostima. Mi, deca, pomagali smo i samo čekali da se završi sve kako bismo okusili malo kolača. Zato, kada dođe na red Vaskrs, radosti nikad veće, tada smo mi bili glavni.

Odrastala sam uz svoja tri starija brata, što znači da je sama priprema praznika bila interesantna. Za Veliki četvrtak ili nekad i za Veliki petak, farbali smo jaja. Kao i svaka kuća do nas, imali smo dosta živine, od kokoški, do morki i ćurki. Od njih smo uzimali jaja i uvek je bilo čak i po 200 komada skupljenih baš za farbanje. Onda smo tako, ponosni na svoja skupljena jaja, krenuli da ih ofarbamo.

To je bilo vreme komunizma i vreme čuvenog Tita, kada nismo smeli ni da pomenemo ovaj praznik. Sećam se, kada sam išla u školu, a bilo je vreme Vaskrsa, noć pre mi je mama satima ribala ručice od farbe, kako nastavnici ne bi primetili. Verujte mi, imali bismo sigurno dug niz običaja, da taj period zabrana nije naišao, tada se sve izgubilo i ostalo je na minimumu.

Moj otac je voleo ovaj praznik i nije dozvolio da se u našoj kući ne obeleži kako dolikuje. Tako da se znalo, uvek se za Vaskrs ispeče jedno prase ili jare - opisivala je Gorica.

Jutru se nikada nisu više radovali, kako ona prenosi, nego kad je konačno taj dan, pun zanimacija za njih. Pa tako, od rane zore kreću pripreme.

- Uvek smo ujutru odlazili u crkvu sa kolačem na kome je jaje. Tamo je uvek bilo puno naroda sa decom, ali je najslađe bilo kad nas kod kuće zatekne puna trpeza. Mi smo bili jedna skromna kuća, ali je običaj da se za ovaj praznik deci uvek kupi nešto novo da obuku tog dana, pa tako sam ja nekada dobijala haljinicu, nekada suknjicu, dok su moja braća majičice ili čarape - priseća se naša sagovornica.

A kako je izgledalo čuveno takmičenje za najjače jaje, opisala nam je sa radošću. To je više predstavljalo druženje komšija i dece iz ulice, pa su čim se završe one glavne stvari izlazili na ulicu gde su se deca već uveliko družila i tucala jajima koje su izabrali kao najjača, dok su roditelji posmatrali i ćaskali, kako navodi Gorica.

-U Banatu je tada bilo popularno čuveno skrivanje jaja po dvorištu i poklončića, to je tek kasnije došlo i u ostatak Srbije. Kasnije sam to prenela, naravno i na svoju decu i unuke. Kada sam se udala, u mestu mog supruga je bilo nešto drugačije, opet zavisi od mesta do mesta. Sa svetom vodicom su se kuvala jaja, pravila pogača i njom smo se malo umivali ujutru. Moj muž išao je po busen mlade trave koji se stavi u ćošak dnevne sobe i na nju se stavljaju ljuspe od jaja. Kada praznik prođe, ljuspe se bacaju da kokoške pokljucaju, a trava se vraća u zemlju odakle je iskopana. Običaj koji je meni bio najdraži jeste prisustvo mojih voljenih, opisala je ona.

To je vreme kojeg se ova baka uvek rado seti i prepričava svojim unucima, kako bi ih podsetila na lepotu provođenja praznika sa porodicom.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.