Da li zaista umiremo? Vaskrs i večna pitanja o životu i smrti - šta ostaje posle nas?

Ne znam tačno kada je Vaskrs postao moj najdraži praznik. Ranije, to su bili dani kada se trčalo od porodice do porodice, smeh je dolazio sa stola, a srce je bilo ispunjeno rutinom, koja je istovremeno bila i radost. Ali s godinama, Vaskrs je postao trenutak kad stanem. Kad zastanem da razmislim o onome što je zaista važno. O tome šta sve ovo znači.

Zadnjih nekoliko godina, praznici su za mene postali dani tišine – ne ona tišina koja donosi tuga, već ona koja stvara prostor za razmišljanje, za zahvalnost, za mir u duši. Jer kako da ne veruješ u nešto toliko jednostavno, a duboko? Da je Hristos, u svojoj beskrajnoj ljubavi, preuzeo na sebe sve grehe ljudskog roda. Da nije od nas zahtevao savršenstvo, već nas je samo pozvao da budemo verni – verni ljubavi, verni opraštanju, verni životu.

Preporučujemo

Pitam se, svaki put kad se setim Vaskrsa, šta je to u tom trenutku kad On izlazi iz groba, koje nama daje nadu da život zaista nije gotov kad zatvorimo oči? Da smrt nije kraj, već možda tek početak nečeg što ne možemo da razumemo u ovom trenutku, ali možemo da osećamo.

I nije samo pitanje što je On vaskrsao – pitanje je šta to znači za nas. Da li su svi naši padovi, naši strahovi, naši trenuci slabosti zapravo put do rastuće svetlosti u našim srcima? Da li je život uistinu večan – ne u smislu da nas čeka, već da on postoji u svakom trenutku u kome biramo da volimo, opraštamo, da budemo bolje verzije sebe?

Danas, dok uzimam crveno jaje u ruku, osećam se povezano s toliko ljudi koji dele istu nadu. Ta jednostavan gest, taj mali ritual, kao da nosi poruku da život – kako god da ga provodimo – uvek ima smisla. Da sve ono što činimo, svaki osmeh, svaki susret, svaki trenutak ljubavi, nosi u sebi deo onog večnog života.

U trenutku kad uzmem jaje i kažem „Hristos vaskrse“, ne mislim samo na praznik. Mislim na to da su svi naši dragi, svi oni koje volimo, zapravo uvek tu sa nama – u srcu. I verujem, duboko verujem, da ako je On vaskrsao, onda nijedna ljubav, nijedna svetlost koju smo dali, nikada ne može nestati. Oni koji su s nama, nastavljaju da žive, kroz nas. I oni koji nismo mogli da zadržimo, zauvek ostaju deo naše duše.

Vaskrsenje nije samo događaj od pre 2000 godina. Ono je svakodnevni podsetnik da ljubav i svetlost nemaju kraj, kao što ni život, u svom pravom smislu, ne prestaje. Da, možda ne možemo da promenimo sve, ali možemo da verujemo u to da ljubav nije uzaludna, i da nijedna žrtva nije bila bez smisla.

Zato, danas, kada delim ovaj dan s porodicom i prijateljima, kada zajedno tucamo jaja i uživamo u smehu, sve što želim da verujem je da je Hristos vaskrsao, da život zaista traje, i da se nikada ne predajemo pred onim što ne možemo da razumemo – jer ljubav i život, koliko god bili kratki, zapravo su večni.

Hristos Vaksrese! Vaistinu vaskrse! Srećan i blagosloven praznik želi vam redakcija Ona.rs.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.