Kako je sistem pod Alijem Hamneijem promenio živote žena u Iranu? Istina iza fotografija koje šokiraju svet

Na društvenim mrežama poslednjih godina neprestano kruže fotografije iz Teherana šezdesetih i sedamdesetih godina - žene u mini suknjama, sa puštenom kosom, na univerzitetima, u kancelarijama, u šetnji gradom bez ikakvih verskih obeležja. Te slike često se dele uz kratku, gotovo nostalgičnu poruku: "Pogledajte kako su Iranke nekada živele".

A onda sledi oštar kontrast - crne marame, stroga pravila oblačenja, moralna policija, protesti i suzavac.

Ali priča o tome kako je Ali Hamnei promenio život žena u Iranu mnogo je složenija od internet mimova. Ona nije samo priča o odeći. Ona je priča o promeni političkog sistema, o transformaciji društvenih vrednosti i o tome kako se država postavila prema telu, glasu i svakodnevici žene.

Da bi se razumelo šta se dogodilo, potrebno je vratiti se nekoliko decenija unazad i pažljivo odvojiti mit od činjenica.

Istorijski okvir - žene pre Islamske revolucije

Pre 1979. godine Iran je bio pod vlašću šaha Mohameda Reze Pahlavija. Njegova politika modernizacije - poznata kao "Bela revolucija" - imala je za cilj ubrzanu sekularizaciju i približavanje Zapadu.

Žene su dobile pravo glasa još 1963. godine. Uvedene su reforme porodičnog zakona koje su im dale veća prava u braku i razvodu. Povećan je pristup obrazovanju i tržištu rada. U urbanim sredinama, posebno u Teheranu, formirana je snažna srednja klasa u kojoj su žene bile prisutne u akademskom i profesionalnom životu.

Fotografije iz tog perioda nisu lažne - one zaista prikazuju deo iranskog društva koji je živeo moderno, bez obavezne marame i pod snažnim uticajem zapadne kulture.

Međutim, ta slika nije obuhvatala čitav Iran. Ruralna područja i tradicionalnije zajednice imale su drugačiji način života. Postojale su duboke klasne razlike, a politička vlast šaha bila je autoritarna, sa represijom prema neistomišljenicima.

Ipak, formalno-pravno gledano, žene su imale šira građanska prava nego što će imati nakon revolucije 1979. godine.

Islamska revolucija - prelomni trenutak za iranske žene

Godine 1979. Islamska revolucija, predvođena ajatolahom Ruholahom Homeinijem, srušila je monarhiju i uspostavila Islamsku Republiku Iran - teokratski sistem u kojem vrhovni verski autoritet ima najvišu političku moć.

U narednim godinama mnogi zakoni redefinisani su u skladu sa islamskim pravom - šerijatom.

Među promenama koje su direktno pogodile žene bile su:

• obavezno nošenje hidžaba u javnosti
• ukidanje ili značajna izmena Porodičnog zakona iz perioda šaha
• smanjenje starosne granice za brak
• drugačije definisanje prava na razvod i starateljstvo nad decom
• nejednakosti u naslednom i sudskom sistemu

Konkretno, prema važećem pravnom okviru, žena u Iranu u većini slučajeva nasleđuje polovinu onoga što nasleđuje muškarac u istoj porodičnoj liniji. U sudskom postupku, svedočenje dve žene u pojedinim slučajevima vrednuje se kao svedočenje jednog muškarca. U oblasti starateljstva, otac ili muški staratelj ima prioritet u odnosu na majku, posebno nakon određene starosti deteta. Muškarac ima šire pravo da jednostrano pokrene razvod, dok žena mora da ispuni strože zakonske uslove kako bi ga dobila.

Ove razlike nisu simbolične - one su ugrađene u zakon i direktno utiču na svakodnevni život miliona žena.

Era Alija Hamneija - učvršćivanje sistema

Nakon smrti Homeinija 1989. godine, Ali Hamnei postaje vrhovni vođa Irana. Ta funkcija nosi ogromnu moć - nad vojskom, pravosuđem, državnim medijima i ključnim političkim pravcima zemlje.

Važno je naglasiti - Hamnei nije započeo revoluciju niti je on uveo obavezni hidžab. Međutim, tokom više od tri decenije njegove vladavine sistem je institucionalno učvršćen.

Pod njegovim vođstvom:

• pojačana je kontrola nad društvenim normama
• moralna policija dobila je snažnu institucionalnu podršku
• protesti protiv obaveznog hidžaba i šerijatskih zakona bili su suzbijani
• reformistički pokreti nailazili su na ozbiljna ograničenja

U tom smislu, kada se govori o tome kako je Ali Hamnei promenio život Iranki, preciznije je reći - on je očuvao i osnažio sistem koji reguliše njihov javni i privatni prostor, bez suštinskog pomeranja ka pravnoj ravnopravnosti.

Hidžab - između vere i prinude

Hidžab je postao jedno od centralnih političkih pitanja u Iranu. Za deo žena on predstavlja verski identitet i lični izbor. Ali za mnoge druge, on je zakonska obaveza iza koje stoji aparat prinude.

U Iranu pokrivanje kose nije opcija, već propis. Nepoštovanje tog propisa može dovesti do novčanih kazni, privođenja ili sudskog postupka. Moralna policija nije apstraktan pojam - to je institucija sa konkretnim ovlašćenjima.

Nakon smrti Mise Amini 2022. godine, protesti su pokazali da pitanje hidžaba prevazilazi odeću - ono je postalo simbol borbe protiv sistema koji reguliše privatni život žene.

Državni odgovor bio je represivan. To je jasno pokazalo da u 21. veku sukob nije oko modnog izbora, već oko granica lične slobode.

Regionalni kontekst - Iran u 21. veku

U regionalnom poređenju, Iran ostaje država koja dosledno održava model iz 1979. godine. Dok su neke druge zemlje Bliskog istoka, čak i konzervativne, poslednjih godina ublažile pojedine restrikcije prema ženama, iranski pravni okvir ostaje čvrsto vezan za revolucionarne principe.

U Avganistanu su prava žena drastično ograničena pod talibanima. U Saudijskoj Arabiji su sprovedene određene reforme koje proširuju javnu ulogu žena, iako sistem ostaje kontrolisan. Turska ima drugačiji, formalno sekularni model, ali i tamo postoje društvene tenzije.

Iran je specifičan po tome što vrhovni verski lider ima direktnu političku moć i poslednju reč u ključnim pitanjima. To znači da promene u oblasti ženskih prava nisu samo pitanje parlamentarne debate, već duboko ideološko pitanje.

Migracije i sudar modela

Migracioni talasi iz regiona Bliskog istoka preneli su različite društvene obrasce i u zapadne gradove. Na ulicama evropskih prestonica vidljiv je kontrast između sekularnog modela u kojem su pravna jednakost i individualni izbor normativni standard i modela u kojem je uloga žene definisana religijskim propisima.

Važno je praviti razliku - u zapadnim državama nošenje marame nije zakonska obaveza. Međutim, rasprave koje se vode često su povezane sa iskustvima zemalja poput Irana, gde je taj simbol deo zakonske regulative.

Kontrast koji se vidi na ulici nije samo estetski. On podseća na razliku između sistema u kojem je izbor ličan i sistema u kojem je izbor ograničen zakonom.

Paradoks savremenog Irana - obrazovane, ali pravno neravnopravne

Iranke danas čine veliki procenat studenata na univerzitetima. One su lekarke, profesorke, inženjerke, umetnice. Društvo je obrazovno napredovalo.

Ali zakon nije pratio taj napredak.

U 21. veku, u zemlji sa razvijenim univerzitetskim sistemom, žena i dalje formalno nema ista nasledna prava kao muškarac. U određenim sudskim postupcima njeno svedočenje nema istu težinu. U porodičnom pravu njen položaj nije izjednačen sa položajem muža.

To nije pitanje kulturne razlike. To je pitanje pravne neravnopravnosti.

Sistem koji je ostao u prošlom veku

Kada govorimo o tome kako je Ali Hamnei promenio život žena u Iranu, govorimo o periodu dužem od tri decenije tokom kojeg nije došlo do suštinske liberalizacije zakona koji regulišu njihova prava.

On nije započeo revoluciju, ali je tokom svoje dugogodišnje vladavine očuvao model koji žene stavlja u pravno podređen položaj.

U vremenu kada se globalno insistira na ravnopravnosti i individualnim slobodama, Iran je zadržao sistem koji je u mnogim aspektima ostao u normativnom okviru iz kraja 20. veka.

Fotografije iz sedamdesetih ne predstavljaju samo nostalgiju. One podsećaju na to da je istorija mogla da krene drugačijim putem.

A pitanje položaja žena u Iranu - u post eri likvidiranog Alija Hamneija - ostaje pitanje da li će budućnost doneti pravnu ravnopravnost ili će sistem nastaviti da brani model koji žene, uprkos njihovom obrazovanju i snazi, i dalje drži u neravnopravnom položaju.

Sve najnovije informacije o stanju na Bliskom Istoku pratite u našem specijalnom blogu.

(Ona.rs)