Jugoslavija je obožavala Oliveru Marković, ali malo ko zna kakvu je životnu priču krila iza osmeha

Neki umetnici ostave upečatljive uloge, ali pored postoje i oni čiji glas, osmeh i energija ostanu deo kolektivnog sećanja jedne zemlje. Srpska glumica Olivera Marković pripadala je ovoj drugoj grupi. Tokom više od šest decenija na sceni uspela je da bude podjednako ubedljiva u pozorištu, na filmu i televiziji, ali i da osvoji publiku kao pevačica ruskih romansi. Njena karijera nije bila satkana od jedne velike uloge, već od stotina likova koji su ostali da žive mnogo duže od vremena u kojem su nastali.

Na današnji dan, 2. jula 2011. godine, Srbija se oprostila od jedne od najvećih glumica koje je imala. Olivera Marković preminula je u Beogradu posle duge i teške bolesti, u 87. godini života, ostavivši iza sebe opus koji i danas predstavlja neizostavan deo domaće kulture.

Preporučujemo

Devojčica koja je još sa devet godina znala čime želi da se bavi

Rođena je 3. maja 1925. godine u Beogradu kao Olivera Đorđević, ali detinjstvo nije provela samo u prestonici. Zbog očevog posla porodica se selila, pa je odrastala u Nišu, Peći, Prizrenu i drugim gradovima tadašnje Jugoslavije. Upravo je u Niškoj Banji pokazala da gluma nije prolazna dečja igra.

Imala je svega devet godina kada je osnovala sopstvenu "pozorišnu grupu". Bila je glavna glumica, rediteljka, upravnica i pisala je tekstove za predstave. Mnogi će kasnije reći da je već tada bilo jasno da je rođena za scenu.

Posle završene gimnazije upisala je istoriju umetnosti, ali ju je pozorište ubrzo potpuno osvojilo. Diplomirala je na Akademiji za pozorišnu umetnost u klasi Mate Miloševića i već početkom pedesetih godina postala članica Beogradskog dramskog pozorišta, a kasnije i Narodnog pozorišta, gde će izgraditi jednu od najznačajnijih karijera u istoriji srpskog glumišta.

Ljubav rođena usred rata

Jedna od najlepših, ali i najtežih priča njenog života vezana je za glumca Rada Markovića.

Upoznali su se tokom Drugog svetskog rata, kada je grupa mladih entuzijasta pokušavala da, uprkos ratnim okolnostima, pravi pozorišne predstave. Ljubav se rodila među probama, improvizovanim scenama i željom da umetnost preživi čak i u najtežim vremenima. Venčali su se 1945. godine, a godinu dana kasnije dobili sina Gorana, koji će kasnije postati jedan od najznačajnijih filmskih reditelja sa ovih prostora.

Njihov brak trajao je gotovo dve decenije. Iako su važili za jedan od najpoznatijih glumačkih parova, razveli su se 1964. godine. Uprkos razlazu, ostali su povezani kroz porodicu i zajedničku ljubav prema umetnosti.

Kasnije je pronašla novu ljubav sa Dušanom Bulajićem, sa kojim je ostala do njegove smrti 1995. godine. Njegov odlazak bio je jedan od najtežih trenutaka u njenom životu.

Glumica koja nikada nije pristajala na jednu vrstu uloga

Retki su umetnici koji podjednako uspešno igraju tragediju, komediju, dramu i satiru.

Olivera Marković bila je upravo takva glumica.

Na pozorišnim daskama publika ju je upoznala kroz predstave poput "Mačke na usijanom limenom krovu" i "Lova na veštice", dok je na filmu ostavila neizbrisiv trag u ostvarenjima kao što su "Kozara", "Sibirska ledi Magbet", "Službeni položaj", "Balkan ekspres", "Sabirni centar", "Tito i ja", "Mrtav 'ladan" i mnogim drugim.

Mlađe generacije pamte je i po televizijskim serijama koje su obeležile devedesete i početak dvehiljaditih.

Bila je Buba u "Boljem životu", Jovanka u "Srećnim ljudima", pojavila se u "Porodičnom blagu", ali je publika možda najviše zavolela kao ekscentričnu Angelinu Savić u kultnim "Otvorenim vratima", gde je njen smisao za humor dolazio do punog izražaja.

Nije bila samo glumica

Mnogi danas zaboravljaju da je Olivera Marković bila i izuzetna pevačica.

Posebno su bile cenjene njene interpretacije ruskih romansi i starih šlagera, koje je izvodila sa emocijom po kojoj je bila prepoznatljiva. Snimila je brojne televizijske muzičke programe i radio-drame, pokazujući da njen talenat daleko prevazilazi glumu.

Nagrade koje su samo potvrdile ono što je publika odavno znala

Tokom karijere osvojila je gotovo sva najvažnija priznanja domaće scene.

Za ulogu u filmu "Službeni položaj" dobila je Zlatnu arenu u Puli za najbolju glumicu, a isto priznanje osvojila je i za "Balkan ekspres". Kruna njenog rada bio je Dobričin prsten, najviše priznanje za životno delo u srpskom glumištu, koje joj je dodeljeno 1997. godine. Kasnije su usledile i druge nagrade za doprinos pozorištu i filmu.

Poslednji aplauz

Poslednje godine života provela je povučeno, boreći se sa bolešću. Preminula je 2. jula 2011. godine u Beogradu, manje od godinu dana nakon smrti svog prvog supruga Rada Markovića. Vest o njenom odlasku izazvala je veliku tugu među kolegama i publikom, jer je otišla umetnica koja je više od šest decenija bila simbol domaćeg glumišta.

Nasleđe koje vreme nije izbrisalo

Danas, petnaest godina nakon njenog odlaska, Olivera Marković ostaje mnogo više od glumice iz starih filmova. Njene replike i likovi i dalje se citiraju, serije u kojima je igrala neprestano se repriziraju, a nove generacije otkrivaju zašto je važila za jednu od najvećih umetnica koje je Srbija imala.

Nije gradila karijeru na skandalima, već na radu. Nije jurila popularnost, ali ju je stekla. Nije igrala da bi bila zvezda, već da bi svaki lik učinila stvarnim.

Možda upravo zato, toliko godina kasnije, Olivera Marković i dalje deluje kao da nikada nije sišla sa scene.

(Ona.rs)